Otrov, kalaš, bombe...:
Uspon i opadanje surčinskog klana

O surčinskom klanu više nije moguće govoriti kao o organizovanoj grupi: Šijan je mrtav, a ostali su se razbežali ili pridružili Spasojeviću i Legiji

U neispisanoj istoriji beogradskog podzemlja, takozvani surčinski klan počinje da se pojavljuje polovinom devedesetih godina. U to vreme, starije i "uglednije" zavičajne bande već su bile sasvim iscrpljene ratom u Bosni i međusobnim obračunima. Dok su Dorćolci i Voždovčani krvarili, Surčinci su, koristeći veze u policiji i carini, tiho uspostavili monopol nad prometom ukradenih automobila i uzeli znatan deo u prometu teških droga. Novinar Milovan Brkić drznuo se da napiše jedan tekst na tu temu. U maju 1995. godine po Brkića su došla dva lica sa službenim legitimacijama, odveli ga u sedište bande u tržnom centru Kotobanja i više sati ga tukli i ponižavali u automehaničarskoj radnji. Iz Brkićeve priče izlaze glavna imena među Surčincima: na čelu je bio Zoran Šijan, prvak Jugoslavije u kik boksu, desna ruka mu je bio Ljubiša Buha Čume, a za njima su sledile osobe sa nadimcima Bagzi, Limun i Stakleni. Brkić je protiv Šijana i Čumeta podneo tužbu, ali proces je negde zapeo i Brkić je na kraju odustao.

U novembru 1999. godine Zoran Šijan je ubijen ispred svog belog mercedesa 600 (reg. tablice BG 600-000) i Čume postaje šef klana. Ubica nikada nije otkriven, mada Čume tvrdi da je to bio Zoran Uskoković Skole, kriminalac koji je kasnije i sam ubijen. Na Šijanovoj sahrani, pred oko deset hiljada ljudi, pored ožalošćenog Čumeta stoji čovek sa nadimkom Kum, čije je pravo ime Dušan Spasojević. Spasojević je u javnosti postao poznat kada je crnogorski MUP raspisao poternicu za njim zbog učešća u atentatu na Vuka Draškovića u Budvi. On se tada javio beogradskoj policiji i pokazao lekarsko uverenje da se u vreme atentata u Beogradu lečio od srčanih tegoba. To je čudno jer je Spasojević istovremeno i pripadnik JSO-a, elitne jedinice koja obično ne prima srčane bolesnike. Uprkos tome, alibi je uvažen, a istraga je obustavljena. Nakon otmice Milorada Miškovića, Spasojević je ponovo osumnjičen, ali je oslobođen pošto se pozvao na petooktobarske zasluge i veze sa pojedinim ministrima (vidi "Vreme" od 26. decembra 2002).

U knjizi pod naslovom Kriminalne grupe i pojedinci koji se bave organizovanim kriminalom na teritoriji Republike Srbije, u internom izdanju MUP-a Srbije, piše da Surčinci "zajedno sa grupom Dušana Spasojevića predstavljaju najorganizovaniju međunarodnu krijumčarsku grupu za kokain i heroin u ovom delu Evrope". Uprkos tim saznanjima, nijedna policijska racija protiv Surčinaca nikada nije donela značajne rezultate.

Petog oktobra Surčinci učestvuju u prevratu na strani naroda, kao jurišnici i fizičko obezbeđenje opozicionih lidera. Naročito su se istakli u opsadi i "oslobađanju" Šeste policijske stanice u Ulici majke Jevrosime, iz koje je nestalo dosta oružja, a viđani su i u okolini Zorana Đinđića. Nova vlast je prigrlila Čumeta i drugove, a oni su prigrlili novu vlast: politička i vojna elita, rado im je dolazila u goste i u njihovom društvu pohađala konjske trke. Na poslovnom planu otvaraju se novi horizonti: Čume se polako povlačio iz poslova sa drogom i automobilima i uz malu pomoć prijatelja uzeo na lizing basnoslovno skupe nemačke asfaltne mašine i osnovao firmu Difens. Postmiloševićevsko vreme široko se osmehnulo Surčincima.

Osmeh nije dugo trajao. Početkom leta 2003. godine Čumetu je naglo pozlilo pošto ga je žena Ljiljana poslužlila čašom soka. Jedva je preživeo, a tokom oporavka na Vojnomedicinskoj akademiji pored njegove bolesničke postelje okupio se dobar deo policijskog i vojnog vrha. Negde u to vreme Ljiljana Buha, na čije je ime Difens registrovan, nestaje bez traga i glasa.

Trećeg avgusta prošle godine Čume je ponovo za dlaku izbegao smrt, ovog puta u krugu Difensa u Zemun Polju. Dva nepoznata mladića pucala su u njega iz automatskog oružja i ubila njegovog telohranitelja, ali se Čume spasao zalegavši iza nasipa. Odmah potom napustio je zemlju, ali je Difens nastavio da radi punom parom. U međuvremenu, jedan beogradski tabloid počinje da objavljuje navodna pisma Ljiljane Buhe, u kojima ona svog odbeglog muža tereti za niz teških zločina, a njegove prijatelje iz političke sfere za korupciju. Autentičnost tih pisama teško je dokazati: grafolozi tvrde da je rukopis Ljiljanin, ali njeni prijatelji tvrde da sadržaj ne liči na nešto što bi ona rekla. Asfaltne mašine, kao i celo preduzeće, dotad su već bile preregistrovane na ime Difens roud, a Ljiljana Buha se više nije vodila kao vlasnik.

U noći između 20. i 21. decembra Difens roud je odleteo u vazduh pošto su nepoznata lica minirala zgradu i vozni park sa sedamnaest paketa plastičnog eksploziva . Šteta na mašinama je potpuna. Policija saopštava da je u pitanju teroristički čin, a neko ko se potpisuje kao Ljubiša Buha u pismu "Politici ekspres" kao krivce za oba atentata navodi Dušana Spasojevića i Milorada Lukovića Legiju. On tvrdi da su mu njih dvojica oteli ženu i da je drže u svojoj "tvrđavi" u Šilerovoj ulici u Zemunu. Tri nedelje kasnije, 10. januara, Ljiljana Buha daje izjavu beogradskom Okružnom sudu. Ona ponavlja svoje optužbe na račun svog supruga i, pozivajući se na svoje ranije vlasništvo nad firmom, tvrdi da je mašine digao u vazduh Čume da bi joj se osvetio. Načelnik policije Sreten Lukić izjavljuje da te optužbe nisu potkrepljene dokazima.

Ni to nije bio kraj Čumetovim nevoljama jer policija prošle nedelje iznenada ulazi u tržni centar Kotobanja i pronalazi četiri kilograma heroina i automatsko oružje za koje se kaže da potiče iz Šeste policijske stanice. U prvom policijskom saopštenju kao vlasnik objekta navodi se Ljubiša Buha, mada se naknadno ispostavlja da je on samo jedan od desetak suvlasnika. Buha reaguje tako što se u petak 24. januara javlja najpre Televiziji B92, a zatim nizu drugih medija. Buha otvoreno optužuje Spasojevića i Legiju za tridesetak nerazjašnjenih ubistava i niz otmica (uključujući i slučaj Ivana Stambolića), a u neke je, kako tvrdi, i sam bio upleten. Nastaje trodnevni tajac, koji posle povratka iz Davosa prekida premijer Đinđić. On u televizijskom intervjuu kaže da je "prvi put neko iz porodice progovorio" i objavljuje da "policija ima nalog da ispita sve što je pomenuto, sve ljude koji su pomenuti". Dan kasnije Đinđiću se pridružuje ministar policije Dušan Mihajlović, koji tvrdi da je policija odranije imala slična saznanja o Spasojeviću i Legiji, samo nije imala dovoljno dokaza da na osnovu njih postupi. Ministar nagoveštava da bi Čume mogao da dobije zaštitu i amnestiju ako odluči da se vrati u zemlju i svedoči.

O surčinskom klanu više nije moguće govoriti kao o organizovanoj grupi: Šijan je mrtav, a ostali su se razbežali ili pridružili Spasojeviću i Legiji. Što se Čumeta tiče, on bi zaista mogao da bude dragocen svedok, u neverovatnom slučaju da su premijer i ministar ozbiljno mislili to što su rekli.

Dejan Anastasijević