Film:
Bornov identitet (The Bourne Identity)

Špijuni po Ladlamu

Režija: Dag Lajman; Uloge: Met Dejmon, Franka Potente, Kris Kuper, Brajan Koks, Klajv Oven

Zanimljivo je kako iz godine u godinu mozak postaje sve manje neophodan za obavljanje raznih zanimanja. Po uspehu filma Bornov identitet vidimo kako za posao reditelja, na primer, više nije čak ni preporučljivo imati ga. Za razliku od prošlog filma Daga Lajmana Kreni!, iz edicije "Droga i mladi", koji je kvazimodernom, iscimanom, enervantnom formom koja pokazuje pogrešno shvatanje fenomena Trejnspoting, uspevao da skrene pažnju s bilo kakvih eventualnih cerebralnih aspekata, Bornov identitet svojom pseudoklasičnom špijunskom orijentacijom ostavlja sasvim dovoljno prostora za ozbiljno nerviranje.

Ova klasična Ladlamovska konstrukcija, koja uključuje amneziju, zaveru i danas ponešto anahronu hladnoratovsku napetost, bila je već filmovana krajem osamdesetih. U klasičnoj TV obradi, sa Ričardom Čembrlenom i Džeklin Smit u glavnim ulogama, film je bio veliki hit u beogradskim video-klubovima. Koliko mi je moguće prizvati neka sećanja na to, svakako nimalo genijalno ostvarenje, ono je svojom izvornošću prihvatanja originalnog koncepta "filma-po-Robertu-Ladlamu" bilo sasvim neuvredljivo, te relativno zabavno za protraćiti kišno popodne. Za razliku od toga, Lajmanova holivudska, skupa (čoveku bi se omaklo "ozbiljna", ali bi to vrlo vrlo brzo morao da povuče) produkcija, dakle, svojim očiglednim nepoznavanjem žanrovskih uzusa i nedostatkom svesti o istima, nakon prvih minuta ostavlja još samo potencijal ka novom, sasvim neočekivanom i genijalnom pristupu, koji će oduvati skeptike sa sedišta. Nesrećni skeptik će se, međutim, kroz samo nekoliko minuta od pojave te sićušne nade, definitivno susresti sa surovom istinom. To je ona u vezi sa čovekom koji je preuzeo ulogu reditelja i jednim od važnih ljudskih organa, a već je apostrofirana pri početku ovog teksta. Korisno je sve to, međutim, u velikoj meri za one koji su se uvek pitali šta to, u stvari, reditelj uopšte radi na filmu: ako uzmemo u obzir činjenicu da je Oliver Vud, potpisan ovde kao direktor fotografije, imao istu funkciju na Vuovom holivudskom hitu Face/Off, stvari postaju mnogo jasnije. Za razliku od Vuovog (sada vidimo: uprkos Vudu), hipervizuelnog, ultraupečatljivog postignuća, Bornov identitet izgleda kao češko-srpska koprodukcija, presvetljena degutantnim ultramarin svetlom kada je noć u pitanju, a ravna, prazna i bezizražajna kada je dan. Osim fantastično promašenog privatnog ukusa reditelja, i iznad svega nesuvislog kadriranja koje redovno potencira najneprivlačnije aspekte kadra, ne malu ulogu ovde ipak igra i scenograf, kakvog su, po svemu sudeći, autori ovog filma i zaslužili.

Reč je, da ne produžavam nestrpljenje, o vrhunski obučenom plaćenom ubici koji, izgubivši pamćenje posle neuspele operacije, pokušava da ga povrati sve izbegavajući druge ubice koje ga jure, viseći po zgradama poput debelog Spajdermena, ludo vozeći po uskim romantičnim ulicama po ugledu na Frankenhajmerovu poteru iz Ronina, pucajući iz automatskog oružja kao već bilo ko, i gledajući ponekad ranjivo a ponekad izuzetno koncentrisano kao Met Dejmon. Pošto je on u pitanju.

Osim toga, zgodno je izdvojiti patetične pokušaje Krisa Kupera da, kao pametan glumac, od ovoga, solo-pokušajima, napravi ono što nije moglo biti: pošten špijunski noir sa zaverom, poput, na primer, Poverljivo iz L.A.-a. Nije, s druge strane, neupadljiv ni obrnuti pokušaj Brajana Koksa, u jednoj od uloga šefova obaveštajaca, tradicionalno rezervisanih za Britance, da hrabro istraje kroz ceo film ne pomerajući lice iz odabrane snuždene grimase. Znajući njegove raspone, sigurno je da se mnogo mučio, ali je, znajući gde igra, izdržao. To se zove pametno glumačko ponašanje i može da služi, usput, kao uzor onim glumcima koji se po trećerazrednim srpskim pokušajima redovno kompromituju sve pokušavajući da daju sve od sebe.

Zanimljive su i scene upoznavanja Dejmona i Franke Potente, po pravilu nešto manje sadržajne od svake malo jače reklame. Pitanje koje pri gledanju opseda svakog ko je ikada pisao scenario, tiče se opisa takvih scena u tekstu predloška: "On vozi, a ona ga zagleda" možda? Trajanje – pet minuta? A osim zbunjujućih replika koje tokom celog spektakla s multiplim jedva-izbegnutim-poginućima upućuju na nesmanjeno iznenađenje aktera pri pojavi bilo kog novog ubice (parafraza: "Jaoj! Šta se dešava? Ko su sad pa ovi?") treba izdvojiti jedinu pravu misteriju filma: u pitanju je pojava Džulije Stajls, sada već zvezde, čije prisustvo u prividno minornoj ulozi (misli sad gledalac sa iskustvom), apsolutno obećava preokret u kom će se otkriti njena stvarna uloga u svemu. Ništa slično se nikada ne desi. Iznenađenje? Za nekog ko očekuje pristojan polupametan poluspretan film, Bornov identitet ih je prepun. And not in a good way.

Maja Uzelac