Priručnik za bežanje iz zemlje >

Put u toplije krajeve

jovan dulović

Strani pasoši se mogu nabaviti po ceni od 5000 dolara)u nekoliko konzulata siromašnih zemalja. Oni su veoma rizični pre svega zbog jezika. Najprihvatljivi je bugarski i u Sofiji nije velik problem da se nabavi ispravan, a i najjeftiniji je. Ipak, najbolje je preći meku granicu uz pomoć policajca, imati naš dobro "urađen" pasoš sa fotografijom nosioca i tuđim generalijama

Pre pedesetak godina iz Juge se bežalo kešanjem na osovine železničkih vagona, "planinarenjem" na Karavankama ili veslanjem preko Jadrana. Uhvaćeni pri pokušaju bekstva dobijali su tri, četiri godine. Naravno, ukoliko nisu pružali otpor. Posebno oružani. Nastradali su bili zakopavani uglavnom na licu mesta u neobeleženim grobovima, kao da se ništa nije dogodilo.

Uteći danas pred nevoljama, kao što je predstojeće suđenje na kome se optuženom smeši visoka vremenska kazna ili odlazak na dugogodišnji boravak u kazneno-popravni dom posle pravosnažne presude i bezuspešnih žalbi, za većinu budućih robijaša nije nerešiv problem.

Najbitnije je blagovremeno obezbediti sve što je neophodno za siguran prelazak preko granice, odnosno predvideti eventualne nevolje iz kojih se može isključivo bekstvom naći izlaz. Najzanimljivije su dve tzv. meke granice: Zvornik–Bijeljina i Nikšić–Trebinje, na kojima se može proći sa ličnom kartom. "Naravno, ne svojom, već tuđom", kaže čovek koji zna sve finese prelaska preko granice. "Lična karta se može kupiti za pedeset, a za promenu fotografije na njoj ‘stručnjaci’ uzimaju sto evra. Promena fotografije na tuđem pasošu staje 200 evra, ali je zato vrhunski urađena. U Beogradu postoji desetak ljudi koji rade soške (pasoše) i to mnogo bolje od jednog nedavno preminulog slikara. Policija, inače, zna ko su oni, ali ih ne goni zbog toga. Zanimljivo je da je u Odeljenju za prevare i falsifikate u beogradskom SUP-u bila jedna osoba, da je ne imenujem, koja je već na prvi pogled na ‘urađen’ pasoš znala ko je izvođač. Inače, pobeći na primer u Republiku Srpsku sa svojim generalijama unapred je osuđeno na neuspeh jer postoji veoma dobra policijska saradnja sa Srbijom. Ode, na primer, čovek za kojim je raspisana poternica u Sarajevo i prijavi se u hotel pod svojim imenom. Takav u rekordnom vremenu biva uhapšen po poternici iz Srbije. Uzgred, svojevremeno je sa Kosova doneseno u Beograd nekoliko sanduka sa blanko ličnim kartama i pasošima. Ta dokumenta se i danas krčme i, ukoliko onaj ko ih ‘radi’ ne zabrlja, sasvim su u redu. Ipak, najsigurnije je kad te policajac na prelazu prevede preko meke granice bez ukucavanja u kompjuter generalija sa pasoša ili lične karte. Naravno, uz dogovorenu nadoknadu. Međutim, za to su neophodne pripreme, odnosno prethodni dogovor koji s prekidima traje sve do nekoliko minuta pre prelaska. To radi posrednik koji poznaje i kontaktira s policajcem koji je takođe s njim u talu. Nikad nijedan policajac na granici nije zbog toga pao. S policajcem se razgovara isključivo iz javne govornice i to u šiframa. Bira se pogodan trenutak kad će angažovani policajac moći begunca da prevede bez provere, zapravo gledanja u kompjuterski ekran ko je sve pod potragom. Tako se čini kada je velika frka, odnosno ozbiljna potera za beguncem. Ovaj način je najbolji jer 99 odsto falsifikatora, ukoliko im dođe neko kome gori pod nogama i zatraži da mu urade lažni pasoš, odmah okrenu telefon i prijave policiji. Kako bi, inače, godinama radili to što rade bez ikakvih ograničenja i sa blagoslovom murije. Zato valja uvek imati dobar pasoš sa svojom slikom i tuđim generalijama."

Strani pasoši se mogu nabaviti po relativno prihvatljivoj ceni (5000 dolara) u nekoliko stranih konzulata, uglavnom siromašnih zemalja. Oni su veoma rizični pre svega zbog jezika. Najprihvatljivi je bugarski i u Sofiji nije velik problem da se nabavi ispravan, a i najjeftiniji je. Ipak, najbolje je preći meku granicu uz pomoć policajca, imati naš dobro "urađen" pasoš sa fotografijom nosioca, tuđim generalijama i po izlasku iz Srbije birati zemlju za koju nam ne treba viza. Kad je reč o vizama zemalja Šengena, i one se u Beogradu mogu dobiti neredovnim putem u nekim konzulatima. Viza s jednim ulaskom i boravkom od deset do dvadeset dana košta 900 a sa više ulazaka od 1200 do 1500 evra. Nevolja je što se takve vize moraju imati pre nego što nastane frka i policija krene da hapsi.

Najjača je fora domoći se Brazila, priženiti nekom Brazilkom, napraviti joj dete ili je uzeti sa sve detetom, baš kao što je to svojevremeno učinio Roland Bigz, jedan od pljačkaša novca u Engleskoj koji je potom otputovao u Južnu Ameriku i ostao u Brazilu. Zakoni u Brazilu i dalje ne odobravaju ekstradiciju ljudi koji su oženjeni i imaju decu s Brazilkama. Sve u svemu, najvažnije je ne podleći panici i misliti unapred.

Prenos novca odavde u neku drugu zemlju takođe nije problem. Nikad se ne nosi u kešu jer je to veoma rizično. To se obavlja putem agencija (ima ih u oglasima) tako da novac uopšte ne odlazi iz zemlje. Pare se odnose ovde u agenciju, a primaocu se, na primer u Australiji, istovremeno isplati isti iznos umanjen od jedan do dva odsto, zavisno od količine para.

Zanimljivo je, inače, da naši begunci iz više razloga više vole toplije zemlje. Južnu Ameriku ili Afriku. Em nema vejavice, em je sve jeftinije. Za male pare kupe neki lokal, radnju ili kafić i u miru nastave život. Pod tuđim imenom i prezimenom.


 

Državni teret

Ne postoje validni podaci, ukoliko uopšte postoje, koliko je ljudi posle 5. oktobra 2000. napustilo zemlju da bi se na vreme sklonili od sudskih progona. Organi gonjenja i ne znaju koliko se njih krije ovde, a koliko je pobeglo preko granice. Kada je reč o sudovima, oni su uvek bili najzadovoljniji kad im optuženi položi pozamašnu kauciju u sudski depozit i – pobegne. "Tako je još bolje, ne padaju na teret države", obično govore sudije kad im se nešto tako dogodi. Nesreća je što su često i kaucije iz depozita volšebno nestajale.

Sudnica, ludnica: Nestanak trgovačkog putnika

Kako je gospodin Bagzi u vanraspravnom postupku, sve po zakonu, molim lepo, pušten kući da hrani porodicu i sad im verovatno šalje doznake iz inostranstva

Gospodin Momčilo Perišić, general i predsednik stranke kome bi članovi da vide leđa, uhićen s rukom u američkom cegeru u opskurnoj špijunskoj aferi u drumskoj krčmi "Šarić", ne veruje u sudove pa će dok je njemu njegovih da se brani poslaničkim imunitetom. Gospodin Bagzi, ortak gg Čumeta i Šiptara, za razliku od Perišića, ne veruje u policiju pa se odmetnuo u nepoznatom pravcu, a sudu će, tvrdi njegov advokat, uvek da se odazove. Kako i ne bi kad, pokazuju istraživanja novinara "Vremena", čak 144 krivične prijave protiv Bagzija i nekolicine njegovih kolega iz "surčinskog klana" nisu dobile sudski epilog.

Šta povezuje generala i čoveka koji je pod policijskom sumnjom da je pokušao atentat na Zorana Đinđića? Reklo bi se ništa, kad se u oba slučaja ne bi radilo o sprdnji s poverenjem građana u mogućnost da pravda bude ostvarena. I još ih povezuje to što je – sve po zakonu.

G. Bagziju, tj. Dejanu Milenkoviću, sudija Drugog opštinskog suda izrekao je pritvor od osam dana. Pritvor je bio u granicama zakona zbog sumnje da je falsifikovao isprave a za to delo predviđena je kazna zatvora do tri godine. Policija u tom trenutku nije imala dokaze, a možda ih i danas nema, da je Milenković učestvovao u atentatu na srpskog premijera. Ali je svako znao o čemu se radi, pa verovatno i vanraspravno veće Četvrtog opštinskog suda koje je ipak odlučilo da poništi odluku kolege iz drugog suda i Bagzija odmah pusti kući, jer je trgovački putnik koji svojim radom izdržava porodicu. Od tada mu se gubi trag. Ali, tragovi se sada gomilaju u prepirkama između sudstva i izvršne vlasti u nimalo dostojanstvenoj polemici o tome ko se kome meša u posao i ko bi kome da osoli čorbu.

Onog nesrećnika iz Drugog opštinskog suda niko i ne pominje, pa bi neko mogao da pomisli da se taj ogrešio o zakon, a nije – jedino je izrekao maksimalan mogući pritvor shvatajući valjda ozbiljnost predmeta i ne uvažavajući praksu da se osumnjičeni puštaju kući jer im je krmača suprasna.

Vladan Batić odmah je zamahao lustracijom i znao sam da od toga nema ništa. Negde se izgubio njegov razuman predlog da sudska inspekcija ispita rad Četvrtog opštinskog suda, koji po principu teritorijalne nadležnosti "duži" Novi Beograd, Zemun, Surčin... Sve se pretvorilo u političku svađu ozbiljnih razmera, a Bagzija – nema!

Generala Perišića zato ima u saveznoj skupštini. Njemu je produžen mandat i pravo da nema vere u sudove pojačano je novom turom poslaničkog imuniteta. Političari koji dozvoljavaju da jedan slučaj ne bude procesuiran ne izgledaju baš čestito kad čitaju moralne lekcije drugima.

Sve mi se čini da je taj sukob između grana vlasti, koji se u poslednjih nedelju dana vodi motkama, mnogo dublji nego što se javnosti prikazuje.

D. Ž.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA