Nebojša Popov:
Poražavajuća kik-nauka

Kao i svakog ko nešto piše, i mene raduje kada vidim da to neko čita. Radost je tim veća kada se čita i ono što objavljuje "Republika", list/časopis koji uređujem. Verujem da je svako ko piše i objavljuje svestan rizika kojem se izlaže, a to je da ne zna kako će ga ko čitati i tumačiti. Čitanje i tumačenje članaka iz "Republike" od strane profesora sociologije Slobodana Antonića, što više čitam njegove polemike, udaljava me od bilo kakvog radovanja.

Pošto je nekolicinu autora i tekstova iz "Republike" svrstao u negativno označenu "misionarsku inteligenciju" ("Vreme", 6. februar), Antonić posmatra tok polemike na stranicama "Vremena" pa u najnovijem broju (20. marta), ceneći da je ona u završnoj fazi, konstatuje da su neki od označenih autora izostali s borilišta na kojem se bitka (polemos) vodi, što on vidi kao izbegavanje megdana od strane Mirka Tepavca i Miodraga Stanisavljevića koji reaguju na Antonićev tekst tamo gde on nije prisutan. Mogao bih mu na sličan način uzvratiti, podsećajući ga da sam očekivao da će doći na jedan razgovor koji je zakazan, nekoliko dana nakon objavljivanja njegovog članka u "Vremenu", u Radio Politici (11. februara), gde smo mogli "licem u lice" razgovarati i o njegovom tekstu, ali tek na ulasku u studio obavešten sam da je on svoje najavljeno učešće – otkazao. Da sam mlađi a prpošan, mogao bih se junačiti kako je uvaženi profesor utekao s megdana, ali stvar je ozbiljnija od megdanžijske pripovetke.

Od jednog profesora sociologije očekuje se barem toliko da građu, u ovom slučaju tekstove iz "Republike", uzima u analizu onako kako su napisani. Međutim, u članku "Misionarska inteligencija u današnjoj Srbiji" ("Vreme", 6. februar) nalazimo jednu konstrukciju "grupe" autora i listova, uključiv i "Republiku", koja, prema Antoniću, piše o Srbima na negativan način, kao da su sposobni i spremni samo za rđave a ne i za dobre stvari, pa i za demokratiju. To nije tačno. U proteklih četrnaest godina u "Republici" je objavljeno na stotine tekstova (dokumenata, informativnih, analitičkih i istraživačkih) o slobodarskim idejama, akterima i delovanju raznih ličnosti, grupa, stranaka, medija, nevladinih organizacija i pokreta koji su se proteklih godina borili za demokratske promene u Srbiji. Ko nije redovno čitao "Republiku", to može da proveri u Bibliografiji (1989-2000), objavljenoj u "Republici" br. 260-262 (1-31. maj 2000). To je mogao i Antonić. Da je to makar i površno uradio, ne bi mogao da tvrdi da su se autori "Republike" bavili "ruženjem ljudi iz svoga naroda", i pričama da je "narod u Srbiji, u suštini, primitivan, antimoderan i neevropski". Dabome, objavljen je i veliki broj tekstova o preprekama na koje nailaze pomenute ideje i akteri, o "stihiji straha, mržnje i nasilja" koja godinama hara "ovim prostorima". Ali, ni u njima nema poistovećivanja čitavog naroda s nasiljem, zločinima, pljačkom i drugim zlodelima. Sve to Antonić ignoriše i bez ikakve činjeničke osnove izvodi svoje ocene. Da nije tako postupio, bio bi moguć, a verujem i koristan, dijalog o tome koje su sve ideje i akteri na delu, zašto slobodarske i demokratske ideje i akcije nemaju većeg efekta itd. U polemici, pak, nema mesta za ovu temu dijaloga, tu je jedino važno ko je "ispravan" a ko nije, ko pobeđuje a ko gubi.

Logično je pretpostaviti da je Antonić u "Republici" mogao naći i neke tekstove koji odudaraju od opšteg trenda i tona, i koji bi potkrepili njegove ocene. On pominje tekstove Mirka Tepavca, Miodraga Stanisavljevića, Olivere Milosavljević, Stevana Dedijera i jedan moj tekst. Ni citati istrgnuti iz konteksta ne mogu da posluže za Antonićeve ocene da je na delu ruženje srpskog naroda. Umesto opširnog dokazivanja naopake (i opake) interpretacije citata svih autora, ograničiću se na njegovo tumačenje moga teksta.

Antonić tačno citira iz mog članka ("Republika", 1-15. decembar 2002): "U nas već godinama dominira jedna neobična vrsta pluralizma... ideja i ideologija Dimitrija Ljotića, Ravnogorskog pokreta, Milana Nedića i Aleksandra Rankovića.

... Takav košmar je suprotan civilizacijskom i demokratskom poimanju pluralizma". I, umesto ispitivanja tačnosti navoda, on se okomio na moje, veli, pogrešno shvatanje pluralizma, i to autoratitativnom sentencom – "pluralizam je pluralizam", dodajući da je "čista ideološka smicalica tvrdnja da postoji nekakav stvarni pluralizam koji, slučajno, uključuje baš nama bliske ideje, dok su sva ostala stanovišta, sa nama nesimpatičnim idejama... lažan i suvišan pluralizam kojeg se, valjda, što pre nekako treba ratosiljati". Zar ikome, iole nepristrasnom posmatraču ovdašnjih krvavih orgija, ne samo novijih, treba dokazivati da se u njima oglašavaju i ostvaruju ideologije nasilja, zločina i pljačke, da se pristalice tih ideologija i međusobno brutalno obračunavaju, a da nastupaju i jedinstveno protiv zajedničkih neprijatelja? Zar vrtlog tih ideologija nije razorio jednu državu ma kakva ona bila, i ne sprečava uspostavljanje bilo kakve normalne države u kojoj neće moći bezmalo svako ko ima neku moć da nekažnjeno ubija, pljačka i tlači? I ljude na vrhu vlasti a ne samo obične državljane. Antonić prećutkuje poentu mog teksta, a to je da nisu dovoljo artikulisane različite humanističke, liberalne i socijalističke ideje, i da one nemaju veći uticaj na uspostavljanje normalne države. Eto, ovo potonje bi bio graditeljski, civilizacijski i demokratski pluralizam, a ono što već dugo dominira je razarački, varvarski i antidemokratski pluralizam. Tamo gde sam, uz još nekoliko učesnika, izlagao svoje teze, na tribini o pluralizmu, u beogradskom Narodnom pozorištu (23. novembra), prisutne pristalice antidemokratskih ideologija su toliko larmale da smo jedva uspeli da završimo razgovor a da nas ne rasteraju. Ni o tome Antonić ni reči da prozbori, ali se zgraža zbog istupanja sve samih istomišljenika koje je obuzela, veli on, "fiksacija na nacionalizam" i "opsesija antinacionalističkim egzorcizmom". Prećutkivanje bitnih činjenica i argumenata i ovde olakšava komotne konstrukcije, diskvalifikacije i zastrašujuće prizore. Po onome što on piše, tekstovi i autori za koje kaže da ruže srpski narod, baš oni imaju fiksideje i skloni su egzorcizmu a ako bi, ne daj bože, došli na vlast, eto nama "još jedno dogmatsko tiranisanje društva", Srbija bi se našla u "još jednom krugu nasilja, ratova i propasti".

Ne zanimaju me motivi nastajanja i objavljivanja stavova koji počivaju na neistinama, falsifikovanju predmeta kojim se bave i krcatog pretnjama. Ne znam šta smišlja i smera profesor Antonić. Znam šta je napisao i objavio: da izvesni autori i listovi ruže srpski narod, da oni i ne pripadaju tom narodu, da rade za nekog drugog (Zapad, dabome), prizivaju okupaciju, već sada proizvode rđave posledice i prete još opasnijim namerama.

Imajući sve rečeno u vidu, razumljivo je da nestaje svaka radost što se ovako – izopačeno – čitaju i tumače tekstovi objavljeni u "Republici". O drugim tekstovima i autorima ništa nisam rekao jer ih nedovoljno poznajem, a odgovoran sam za svoje tekstove i za tekstove objavljene u "Republici", čiji sam odgovorni urednik, pa mi je dužnost da reagujem na netačna i opaka čitanja i tumačenja u njoj objavljenih tekstova.

Mada je radosti nestalo a na njeno mesto stupa zebnja i strah od posledica borbenog izopštenja iz nacije i ko zna iz čega sve ne, jer "zna se" šta može da sledi iz već osvedočenih ideologija. Na ideološke manipulacije i egzekucije smo donekle već navikli. Iznenađuje i plaši kada se slično čini u ime nauke. Žao mi je što u tome učestvuje i jedan profesor sociologije koji je pokazao da zna i drukčije da razmišlja, o čemu sam nedavno pisao u "Republici". Kik-nauka, verujem da to zna i Antonić, nema ama baš ništa zajedničko s naukom, čak ni s korektnom publicistikom. Kečerski zahvati mogu poraziti protivnika na raznim megdanima ali su poražavajući i po sam razum, ne samo razmahanog megdandžije. A što se "Republike" tiče, ona je i do sada delila sudbinu borbe za demokratske promene, pa nema razloga da tako ne bude i ubuduće.

Nebojša Popov