VREME 645, 15. maj 2003. / MOZAIK
Final Four:
Žiranti istorije
Kada su prošlog leta potpisali za Barselonu Svetislav Pesić i Dejan Bodiroga znali su šta se od njih očekuje i ispunili su ta očekivanja: Barselona je najzad, posle 8 neuspešnih pokušaja, prvak Evrope
|
"Srbizacija Katalonije", o čemu je na ovim stranicama već bilo reči tokom sportske sezone 2002/03, dostigla je kulminaciju u nedelju 11. maja u 22.36 kada su košarkaši Barselone, posle 8 izgubljenih finala ili polufinala, najzad postali prvaci Evrope. Jedan san je ostvaren, jedan istorijski dug likvidiran, jedna "pesadilla" (španska reč za nešto što pritisika, opterećuje) skinuta sa vrata, jedini trofej koji je nedostajao smešten je u prebogatu klupsku vitrinu. U nezapamćenoj atmosferi, pred oko 17.000 ljudi koji su do krova napunili prelepu dvoranu "San Đordi", zahvalni igrači Barselone podigli su na ruke svog trenera Svetislava Pešića dok se iz hiljada grla orilo "Pešić, Pešić"... Koji minut kasnije, kada je zvanični spiker saopštio rezultate glasanja akreditovanih medija za MVP finala, zaorilo se "Bo – di – roga, Bo – di – roga"... Pešić – Bodiroga, ili Bodiroga – Pešić, kako više volite. Tandem koji dobija. EP 2001. Istanbul – zlato. SP Indianapolis 2002 – zlato, Kup kralja 2003 – trijumf, Evroliga 2003 – titula. Za nekih 45 dana, verujemo, ovoj listi biće dodata titula prvaka ACB lige.
|
O Bodirogi se sve zna. Menja klubove ali ne i navike. Prošle godine bio je prvak Evrope sa Panatinaikosom i MVP finala, ove je najbolji sa Barselonom i, naravno, opet MVP. U četiri poslednje godine četiri finala, tri titule i jedno drugo mesto. Recept za osvajanje klupskog prvaka Evrope mogao bi da glasi: "Potpiši Bodirogu radi titule". Plus one sa "plavima". Pri svemu tome Dejan je ostao skroman, lepo vaspitan mladić, spreman da isrtrpi svoju popularnost i kad mu nije do slikanja, deljenja autograma, davanja intervjua ili odlaska u neku bolnicu... Svaki evro koji mu je Barselona dala za trogodišnji ugovor, Dejan će vratiti dvostruko. Kroz titule, kroz imidž, kroz lidersku ulogu koju ima ne samo na terenu već i u svlačionici. Njegova reč se poštuje, saigrači ga slušaju, arbitri uvažavaju, navijači obožavaju, a štampa respektuje. U poslednjih 8 godina, od njegovog prvog pojavljivanja na velikoj medjunarodnoj sceni (EP 1995. u Atini), na evropskom košarkaškom prostoru nije bilo dominantnijeg igrača od njega.
Pešić je drugi slučaj. Iako, nesumnjivo, pripada famoznoj jugo – trenerskoj školi, više je "samouk" nego što je od nekoga učio (mada ne poriče uticaj koji je na njega ostavio Boša Tanjević još za igračkih dana). Po karakteru je sumnjičav, veruje isključivo dokazano odanim saradnicima, voli da masu poslova odradi sam, da iskontroliše sve u klubu... Prilično je "težak" za medije jer misli da (ponekad) previše traže ("Pa to smo rekli već hiljadu puta", "Pa slikali smo se juče", "Pa zašto to sad opet..."), sklon je da u pitanju vidi provokaciju i kad je nema, ali kad je neko majstor svog posla kao što je on, kada ga na svakom koraku prate titule i rezultati, onda ima pravo na svoje sitne ekstravagantnosti. Uostalom, čuvena izreka o tome da nije bitno da li je mačka bela ili crna ako lovi miševe, važi i za Pešića: dok lovi titule nije najbitnije da li se nekome svidja ili ne svidja. Doduše, posle ovoga što je uradio sa Barselonom za samo 8 meseci, nema sumnje da će se ogromnoj većini Katalonaca doživotno svidjati.
Barselona je jedini tim u Evroligi (od 24) i jedini u ACB ligi (18) koji tokom sezone nije promenio nijednog jedinog igrača. Zasluga Pešića koji je od početka imao jasan koncept i sprovodio ga sa istim igračima. Barsa je jedan od retkih, ako ne i jedini tim u Evropi, koji tokom cele sezone nije imao ozbiljnijih problema sa povredama. Najduže odsustvo nekog igrača bilo je 2 – 3 utakmice. Zasluga profesora Karalejića koji je u avgustu, dok je Pešić bio u Indianapolisu, majstorski obavio bazične pripreme tako da je Pešića dočekala spremna ekipa kojoj je on nadogradio svoje vidjenje basketa. Velika Pešićeva zasluga je i mentalna spremnost igrača što im je omogućilo da više puta dobiju "izgubljene" utakmice. Koliko god nervozan tokom najvećeg dela utakmice, Pešić je smireniji u finišu kada se lomi rezultat, što je veoma važno za igrače jer prenosi na njih svoju mirnoću. Jedan detalj sa nedeljnog finala nije promakao jednom španskom komentatoru: čudio se i istovremeno divio treneru koji je u stanju da izgrdi igrača na 15 sekundi pre kraja kod 10 razlike, kada je svima jasno da je titula prvaka Evrope osvojena, zato što nešto nije uradio kako treba. Nisam ga pitao, ali znam sta bi odgovorio: "To je zato da ne napravi istu grešku kada rezultat bude plus 1 ili minus 1", rekao bi Pešić.
Taktičku zrelost pokazao je u finalu kada je čitavih 8 minuta držao istovremeno u petorci Duenjasa( 2,21) i Femerlinga (2,17), dvojicu više nego teških centara, koji u sezoni nisu zajedno na parketu proveli ni jedan sekund. Sa Bodirogom i De la Fuentesom pored njih (sa po 8 skokova bili su najbolji skakači svog tima), stvoren je ljudski zid koji je zatvorio sve puteve ka košu a pošto šut spolja nije služio igrače Benetona ishod je morao biti kakav je bio... Italijanski prvak, najefikasniji tim Evrolige sa prosekom od 89,5 poena u prvoj fazi i 87,0 u drugoj, ostao je na...65 !
Pešić je medju trenerima bio jedini "debitant" na "Final Fouru", Dušanu Ivkoviću (CSKA) i Etoreu Mesini (Beneton) ovo je bilo četvrto učešće (po jednom su bili prvaci Evrope), Erginu Atamanu (Sinea) drugo. Posle svega, ostaje da se žali što KSJ nije imao strpljenja da sačeka ishod "Final Foura" jer bi sada, sa titulom u rukama, Pešićeva pregovarčka pozicija bila bitno drugačija i možda bi bio u situaciji da dogodine u Atini juriša na jedini trofej koji mu nedostaje u briljantnoj karijeri: olimpijsko zlato.
Vladimir Stanković