Nikola Bertolino:
Ipak smetnje u tonu

"Pogrešna slika i ton"; "Vreme" br. 641

Dobro je što je gđa Ćirić dokumentovala moje tvrđenje da se nisam hvalisao nepostojećim poznanstvom sa Crnjanskim. Što se pak tiče "slučaja Crnjanski" iz 1932, možda sam neosnovano pretpostavljao da je taj književni spor, koji je jedan od najvećih u našoj štampi iz perioda između dva rata, mojoj sagovornici kao uglednoj novinarki dobro poznat, te da će joj biti jasno da pomenute optužbe ne iznosim kao svoje, tim pre što bi to protivrečilo svemu ostalom što sam rekao, a što je ona, srećom, uglavnom sačuvala pri sažimanju mog jednoipočasovnog izlaganja koje je skidala s trake. Pri ovakvom načinu intervjuisanja lako dolazi do sličnih zabuna, na šta ukazuju i razlike između dva njena skidanja s trake, dakle između rečenica koje su mi pripisane u tekstu intervjua i onih u njenom pismu. Te su razlike veoma uočljive uprkos tvrđenju da je ono što sam rekao navedeno u tom pismu "onako kako je preneto u tekstu". Tako se u tekstu intervjua kaže da pišem "drugu knjigu" mojih, da ih tako nazovem, "sećanja na nacionalizam", dok u tekstu citiranom u pismu stoji da to tek treba da napišem. A u rečenici o Crnjanskom koju citira u pismu javljaju se reči "u štampi" kojih nema u tekstu intervjua, i iz kojih se jasno vidi da sam u stvari govorio o objavljenim tekstovima u kojima Crnjanski napada pisce oko predratnog Nolita, zbog čega je optužen za "potkazivanje". ("Potkazivanje i dostavljanje", pisao je Milan Bogdanović u "Politici"; "denuncirao", tvrdio je Radovan Zogović u časopisu "Književni krug"; a 139 uglednih jugoslovenskih pisaca, umetnika i drugih javnih radnika potpisali su apel U odbranu književnog posla.) Bilo bi besmisleno da se ja o ovom davno okončanom sporu izjašnjavam za bilo koju stranu, pogotovo da se potpisujem ispod optužbi o "potkazivanju", tim pre što je Crnjanski, slagali se mi s njim ili ne, sasvim legitimno nalazio svoj motiv u "borbi protiv marksističke literature". Dakle, naveo sam ondašnje optužbe protiv Crnjanskog, upravo u želji da pokažem kako su takve osude nepotrebne, a i štetne po recepciju književnih dela. Žao mi je ako sam brzim i nerazgovetnim načinom govora u improvizovanom izlaganju možda doprineo da me gđa Ćirić loše razume i stekne pogrešan utisak kako te optužbe izgovaram u vlastito ime. Ali, i iz konteksta intervjua jasno se vidi moj stav da valja prestati sa optuživanjem i izopštavanjem pisaca zbog njihovih ideoloških i političkih shvatanja, grešaka i zabluda, te ceniti njihovo delo isključivo po njegovoj književnoj vrednosti.

Ostaje mi još da izrazim čuđenje što je gđa Ćirić prenebregla moju molbu, izrečenu na kraju razgovora, da iz teksta intervjua izostavi sve što se ne tiče nadrealizma i Marka Ristića, a o čemu sam govorio smatrajući da bi bilo neučtivo ostaviti bez odgovora njeno pitanje "Na čemu sad radite".

Nikola Bertolino