Gotovo da nemam noćnih mora, ali jedna me i sad proganja: kao, ja idem u školu. Odavno, inače, tvrdim da će se Srbija uljuditi kad javne telefonske govornice budu radile a škola se reformiše. Govornice vidim rade, a i škole su stigle na dnevni red. S obzirom na broj dece koju imam, dobar deo života proveo sam na roditeljskim sastancima. Tu mu nekako dođem veteran pomiren sa sumornom statistikom o broju neopravdanih časova. Beže deca! Baš čudno… Roditelji prekorno cokću, sa značenjem da će da biju kad dođu kući i nikada niko da pita šta tu ne valja: škola ili deca? Sad će država da menja školu, a vi vidite šta ćete s decom. Obostrano pospremimo krš.

D. Ž.