VREME 649, 12. jun 2003. / KULTURA
Kratki igrani film u Srbiji:
Kratak metar za dugo trajanje
Nakon par uspešnih nastupa kratkih filmova ovdašnjih mladih reditelja na svetskim festivalima, novonastala pozitivna energija morala bi biti podsticaj za ozbiljno razmišljanje i rad, sa ciljem da domaći film postane ono što je (po)nekad bio – kvalitetan, profesionalan i evropskog značaja
|
Otkud priča o kratkom filmu u junu kad joj vreme nije? Neposredan povod je uspeh studentskog filma Pavla Vučkovića u pratećem programu "Cinéfondation" Kanskog festivala, ali i najavljena projekcija četiri kratka igrana filma zakazana za 14. jun u beogradskom Sava centru – tri nagrađena na festivalima u Berlinu, Kanu i Hjustonu ((A)Torzija Stefana Arsenijevića, Beži zeko, beži Pavla Vučkovića i Margina Andreja Aćina) i jedan iz zvanične selekcije studentskog filma u Kanu (Dremano oko Vladimira Perišića).
Za početak, čemu uopšte služi kratki film?
ENTUZIJASTI I STUDENTI: U domaćoj filmskoj zajednici postoje dve grupe autora: entuzijasti i studenti. U prvu spadaju ljudi različitih profila kojima je snimanje kratkih filmova dodatna aktivnost ili pasija. Studenti su brojnija, poznatija i mereno festivalskim nagradama, uspešnija grupa. Pošto je prvima to više hobi nego profesija a drugima prolazna faza do dugometražnog filma, možemo konstatovati da kratki film kao ozbiljan, profesionalan i samostalan žanr kod nas uopšte i ne postoji. Ako se za reper uzme poslednji održan martovski festival, primećuje se da se u našoj sredini kategorija kratkog filma praktično pretvorila u studentsku.U toku školovanja na filmskim akademijama obavezno se snimaju vežbe čije su prevashodne namene učenje i ocenjivanje u akademskim okvirima. Neki od ovih filmova iskoračuju iz školske sredine u javnu, medijsku arenu i takmiče se na festivalima.
Nije na odmet reći da u svetu postoji ogroman broj festvala kratkog ili studentskog filma, opštijeg tipa ili specijalizovanih – festivali za ženske autore, gay-lesbian festivali, zatim oni specijalizovani za nacionalne ili religijske grupe, zaštitu životne sredine, ljudska prava, muziku, decu itd... Za javnost i medije, često sklone nekritičkom oduševljavanju nad još jednim dokazom da su naša deca najpametnija i naši umetnici bolji od nekih tamo glupih stranaca, bitno je da shvate da su priznanja prevashodno lep podsticaj da se dalje radi, a ne da se nagrađeni obasipaju hvalospevima lokalnog značaja, koji samo mogu da odmognu mladom čoveku koji je tek na početku karijere, često još u akademskoj klupi.
NOVA GENERACIJA: Da li postoji "nova generacija" mladih reditelja? Da, ako se za pripadnost generaciji uzima godina rođenja ili indeks na FDU ili BK akademiji. Osim ovoga, tu je i podatak da su mnogi perspektivni mladi autori svoj prvi susret sa filmom imali u školi-radionici "Kvadrat" koju više od decenije uspešno vode reditelji Svetlana i Zoran Popović. Među njima su Andrijana Stojković, Stefan Arsenijević, Jelena Stanković, Bojan Vuletić, Miloš Tomić, Pavle Vučković i mnogi drugi. Sistematskim i posvećenim radom Popovići su uspeli da u svojoj školi stvore kreativnu sredinu u kojoj dolazi do razmene iskustva i energije, kao i do generacijskog povezivanja što rezultira zanimljivim radovima. U razgovoru povodom uspeha njihovih učenika, Svetlana i Zoran Popović naglašavaju da je bitno uspostaviti kontinuitet stvaranja akademija, tj. profesionalne prakse. Takođe, na osnovu iskustva usled gostovanja na mnogim kratkometražnim i dokumentarističkim filmskim manifestacijama, Popovići ističu da u svetu trenutno postoji pravi procvat upravo ovih filmskih formi, za šta je dokaz dokumentarac o seoskom učitelju i njegovim đacima Biti ili ne biti koji je dospeo na top listu najgledanijih bioskopskih filmova u Francuskoj. U poređenju sa evropskim tendencijama, naša kinematografija se može pohvaliti samo pojedinačnim uspesima, a zapravo je vrlo daleko od ozbiljnog šireg pristupa dokumentarnom i kratkometražnom stvaralaštvu, zaključuju Popovići.
STIL, FORMA, SADRŽAJ: Ako se pak ulazi u stil, formu i sadržaj filmova mladih autora, primećuju se razlike u izboru tema, filmskog izraza, poruka ali i u kvalitetu. Dobro je da je tako jer niko ne želi da, za par godina, gleda klonirane filmove u domaćim bioskopima.
Izbor tema kratkih kao i dokumentarnih filmova u prethodnoj deceniji diktirala je realnost: izbeglice, rat, bombardovanje, kriminal, kriza. U tom smislu treba priznati i to da je izvesna aktuelnost i "egzotičnost" tema nekim filmovima donosila nagrade. To se u poslednje vreme donekle menja i mladi autori se češće okreću problemima u svom soliteru (za šta je primer Mala jutarnja priča Stefana Arsenijevića) nego Sarajevu, svojim prijateljima (dokumentarni film Andrijane Stojković Muzej radi samo državnim praznicima ili Beogradski zvuk omnibus grupe autora) nego fiktivnim "kriminalcima", smelijim formama (duhoviti filmovi Beži zeko, beži Pavla Vučkovića ili Miloš Tomić kao vo Miloša Tomića) umesto zanatstvu prethodnih generacija, što je pomak ne samo ka autentičnosti, već i ka iskrenosti autorskog izraza i lične angažovanosti.
DAN POSLE NAGRADE: Nakon uspeha pojedinaca na nekoliko, više ili manje, značajnih inostranih filmskih smotri, pravi je momenat da se zapitamo šta će se desiti sa svim tim mladim ljudima onog dana kada napuste okrilje filmske akdemije? Da li se diplomiranim rediteljima, snimateljima, montažerima ili scenaristima odmah otvaraju vrata "velikog" filma? Iskustvo nas uči da baš i nije tako. Većina nekadašnjih mladih nada prinuđena je da godinama radi na asistentskim pozicijama ili da se bavi advertajzingom, muzičkim spotovima, televizijom ili čak nekom potpuno drugom profesijom. Tu dolazimo do tog "jednog koraka" koji deli autora kratkih filmova od celovečernjeg prvenca. Ono sa čim najviše kuburi domaća kinematografija – novac još je izraženije u oblasti kratkog filma. Naime, usled limita distribucionih mogućnosti, malo kome se isplati da finansira ili sponzoriše nešto što će videti samo uzak krug festivalske publike. Iz ovog razloga, kratke filmove obično skromno produciraju akademije i sami studenti (uz svesrdnu pomoć rodbine, komšija i drugara), što se na njima često i vidi. Na stranim festivalima se može primetiti ogromna razlika u tehničko-produkcionim uslovima između naših i filmova nekih bogatijih filmskih sredina. Osim Arsenijevićeve (A)torzije koja i nije naš film, jer ga je inicirao i finansirao slovenački producent, jedini kratki igrani film poslednjih godina koji se mogao pohvaliti ozbiljnijom produkcijom bio je Moja domovina iskusnog reditelja Miloša Radovića koji je 1997. godine pobedio na beogradskom kratkom metru a potom i na nekoliko svetskih festivala. Njegova namena takođe je bila da se prikupe sredstva za celovečernji film, što se na kraju nažalost nije dogodilo. Bilo bi dobro kada bi ozbiljnije televizijske i producentske kuće autorima-početnicima češće pružale šansu da snime kratke filmove u pristojnim uslovima, bliskim onima koji vladaju u "velikoj" kinematografiji, kao i da ih prikažu – na primer kao "predjelo" komercijalnom filmu u bioskopu, što se već sa uspehom radi u Portugalu ili Češkoj. Na taj način bi i sami producenti mogli da procene sposobnost mladih reditelja i tako imali više poverenja da im omoguće snimanje celovečernjeg filma, a i kratki film bi zapravo po prvi put "zaživeo" među pravom bioskopskom publikom. Bilo bi dobro da konkurs za kratki film gradskog sekretarijata za kulturu koji se otvara ovog leta bude više od jednokratne finansijske pomoći pojedinačnim projektima. Našoj kinematografiji kako "kratkoj" tako i "dugoj" potrebna je kontinuirana, sistematska i planska pomoć društva, producenata i sponzora.
U svakom slučaju, nadajmo se da će umesto prolazne medijske atrakcije novonastala pozitivna energija oko kratkog filma biti podsticaj za ozbiljno razmišljanje i rad, sa ciljem da domaći film postane ono što je (po)nekad bio – kvalitetan, profesionalan i od evropskog značaja.
Milena Kvapil
Stefan Arsenijavić ima 26 godina i apsolvent je beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, odsek Filmska i televizijska režija. Njegov kratki film Šljiva (2000) dobio je nagradu za najbolji debitantski film na beogradskom Festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma, kao i specijalnu nagrada žirija na Moskovskom festivalu Zlatni vitez. Za film Noćni portir (2001) dobio je nagradu za najbolji kratki igrani film prošlogodišnjeg beogradskog Festivala kratkog metra. Za (A)torziju (2002) na ovogodišnjem Berlinskom festivalu dobio je Zlatnog medveda, kao i nagradu Evropske filmske akademije, a za Malu jutarnju priču (2002) Nagradu za mlade talente međunarodnog festivala studentskog filma u Minhenu, nagradu Bavarskog filmskog fonda, nagradu za Najbolji studentski film Festivala "Braća Manaki" u Bitolju, kao i nagradu Yu FIPRESCI i nagradu za najbolji kratki igrani film na ovogodišnjem beogradskom Festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma. Za "Vreme" kaže: "Nemam razloga da se žalim na žirije. (A)torziju sam radio za slovenačkog producenta Jurija Košaka, koji nažalost nije dočekao Berlinski festival. Imao je scenario Abdulaha Sidrana, priču iz rata u Bosni, i zamolio je mog profesora Srđana Karanovića da mu preporuči mladog reditelja. Meni inače ovakve teme uopšte nisu bliske. (A)torzija je priča o kravi i amaterskom horu koje su okolnosti spojile u Sarajevu za vreme rata. Film se bavi pitanjem smisla umetnosti u ratu. Mislim da je u teškim vremenima umetnost neophodna kao duševna hrana. Jurij Košak mi je omogućio odlične uslove za snimanje, radili smo u Sloveniji, direktor fotografije bio je Vilko Filač, ekipa je bila ex-YU i bila je sjajna. Jedina razlika između kratkog i dugometražnog igranog filma je u dužini snimanja i u novcu – princip je isti. Ja volim kratki igrani film. Njegov hendikep je što nije dovoljno komercijalan da bi se vrteo u bioskopu, pa ga zato svuda u svetu, a evo sada i kod nas, pomaže država. Ne znam koliko berlinske nagrade znače za moju budućnost, videću kad počnem prvi celovečernji film. Upoznao sam mnogo producenata, zainteresovani su tako da sad pišem scenario i samo na to mislim. Za film je bitno da bude drugačiji. Želim da napravim film koji će biti prepoznatljivo moj. Ne smeta mi što ljudi naše nagrade doživljavaju kao svoje, to osećam kao podršku. Na FDU je jaka generacija, nas trojica smo tek početak. Mislim da je ovo generacijski proboj, nešto kao novi talas.
Pavle Vučković ima 21 godinu, student je druge godine Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, odsek Filmska i televizijska režija. Za svoj kratki film Beži zeko, beži dobio je prvu nagradu u kategoriji studentskog filma na nedavno završenom Kanskom festivalu: "Ovaj film je studentska vežba na temu ‘potera’. U mom filmu zec beži od lisice, kostimirani su glumci i sve je realistično. Nakon prvih nekoliko kadrova, glumom i zvučnim efektima stvori se utisak da to i nisu glumci već da lisica stvarno juri zeca. To je basna, za odrasle. Mislim da sam dobio nagradu upravo zbog spoja mladalačkog humora, na trenutke infantilnog, i ozbiljne atmosfere filma – kraj nije srećan. Moja prethodna dva filma bila su ozbiljna, bavila su se društvenim temama, pa sam sad, promene radi, hteo da uradim film treš estetike, treš priču punu treš humora. Sva trojica živimo na Novom Beogradu, u istom bloku. Poznajemo se i meni ne smeta što nas mediji posmatraju kao trojku, a ne kao pojedince. Prvi put se srećem sa novinarima, tako da ne znam da li će to spajanje nas trojice imati nekakve loše posledice. Dok sam snimao film, naravno da mi nije padalo na pamet da ja time menjam srpsku kinematografiju. I još mi tako nešto ne pada na pamet. Mislio sam samo kako da uradim što bolji film i znam da ću samo o tome misliti i kad počnem sledeći. Ne želim još da radim dugometražni film, rano je. Nemam dovoljno znanja ni iskustva, do sada sam najduže snimao četiri dana, i naravno da ne bih smeo da se upustim u snimanje od mesec i po . A nagrada mi je, logično, važna, dala mi je samopouzdanje."
Andrej Aćin ima 31 godinu. Diplomirao je režiju na Akademiji "Braća Karić". Svirao u rok grupi Baal, dobio tri nagrade za filmsku muziku, a među sedam nagrada za kratke filmove su i one sa festivala u Grčkoj i Parizu. Režirao je tri pozorišne predstave, od kojih je Pasija po telu bila na prošlogodišnjem Bitefu. Za kratki film Margina na Internacionalnom filmskom festivalu u Hjustonu dobio Special Jury Golden Award. U razgovoru za "Vreme" kaže: "Margina je prvi film koji nisam finansirao sam, prethodnih šest jesam. Paralelno sa studijama radio sam u Parizu, pisao muziku i svirao u bendu i od tog novca pravio svoje filmove. Uvek režiram po svom scenariju. Ako imaš priču koju želiš da uputiš ostatku sveta, najbolje je da je napišeš sam, tako da imaš mogućnost da bolje artikulišeš režiju. Margina je priča o tri lika sa obe strane margine, o ostacima prošlog mračnog perioda koje sam pokazao u svetlu pogleda mladog čoveka koji sumira iščašenu situaciju u kojoj živi. Žiri ovogodišnjeg 50. beogradskog Festivala kratkog metra ignorisao je ovaj film. Dve nedelje kasnije, u Hjustonu dobio sam zlato. To je sjajna referenca, ali ništa osim toga. Jer, ja moram sam da napravim svoj sledeći film, upravo pišem scenario za celovečernji igrani, i mora da bude ne samo dobar već i više nego odličan. Tri naša nagrađena filma dobar su povod da se ostvari inicijativa gospođe Milice Janković i da se u gradu otvori bioskop samo za kratke igrane filmove. Ne mogu da verujem da sedam filmskih škola u SCG nemaju godišnje barem pet filmova koji su vredni prikazivanja u bioskopu. Mislim da je 14. jun, kada će u Sava centru biti prikazana četiri kratka igrana filma značajan datum za srpski film." Sonja Ćirić |
