Radio ne radio...:
Peščanik - odjavna špica

Bio je to unikatni produkt dveju srećno spojenih pameti i energija, Svetlane Killdozer Lukić i Svetlane Tiha Voda Breg Roni Vuković

Ni nebeski Srblji ni oni nešto zemaljskiji i prozaičniji oblici života koji sa njima dele državu i državljanstvo nikako nemaju sreće s tim Vidovdanom: pre šeststo i kusur godina na taj su dan izgubili Carstvo, pre dve godine im je uhažilo Cara – ipak je, dakle, bilo i svetlijih trenutaka... – a ove će godine na taj dan zauvek (?) prestati da curi "Peščanik", najbolja "politička" (šta god to značilo) emisija Radija B92 u njegovoj burnoj istoriji, i svakako jedan od najsuperiornijih i najosebujnijih autorskih projekata te vrste u vaskolikoj ovdašnjoj radiofoniji, sve od vremena onih krčećih "Kosmaja" do danas. Ovo su "krupne reči", znam, možda i egzaltirano zvuče, ali ispisujem ih hladne glave: "Peščanik" je, naime, iz nedelje u nedelju, bez ozbiljnih grešaka, padova i blamova, bez Loše Rutine ili mazohističkih ustupaka, imao sadržaj, stil i stav – kako je glasio davni reklamni slogan jednog pokojnog nedeljnika – i po toj idealnoj harmoniji sastojaka (kao kakvo vino sa juga Francuske!) bivao toliko iznad drugih, manje ili više tematsko-žanrovski srodnih emisija/serijala na ovoj i drugim stanicama, emisija kojima je često (ili uvek) nedostajalo bar jedno od ovo troje, a i to samo u boljim slučajevima...

Prilično je sigurno da se ovakav projekat mogao zapatiti i održati samo na Radiju B92, no apsolutno je, upravo kertesovskih 104 odsto jasno da je "Peščanik" (bio) unikatni produkt dveju srećno spojenih/nadopunjujućih se pameti i energija, onih koje poseduju Svetlana Killdozer Lukić i Svetlana Tiha Voda Breg Roni Vuković, i da ništa slično ovome ne može da uradi niko drugi u lokalnom FM etru, niti bih bilo kome preporučio da tako nešto makar pokuša! Prekaljene u kultnom serijalu "Niko kao ja", očvrsle – no ne i ogrubele, naprotiv – u bezbrojnim reporterskim avanturama po obodima ili pak epicentrima postjugoslovenskih ratova i posledičnih bežanija, dve Svetlane su upravo u "projektu 'Peščanik'" doživele vrhunac svog dosadašnjeg inokosnog i produktivno tvrdoglavog radio-gerilskog delovanja.

U čemu je, dakle, bio štos sa tim "Peščanikom"? Umereno originalan – nipošto po svaku cenu ekstravagantan – gemišt novih i arhivskih dokumentarnih snimaka, produbljenih i uistinu inteligentnih (nikako ćeretavih!) razgovora sa relevantnim ljudima na isto takve teme, nerazmetljiva erudicija kojom su razgovori i sagovornici diskretno usmeravani što dalje od ritualnih šta-biste-mogli-da-nam-kažete-o-ovome-i-onome konvencionalnosti i, naprotiv, ohrabrivani da budu lični, spontani, iskreni; izbegavanje trošenja medijskog vremena i slušalačkih živaca na protokolisane idiote i zlikovce iz političkog i intelektualnog Podzemlja da bi se dokazalo kako "svako ima pravo na svoje degenerično mišljenje"; uključivanje Dragih Slušalaca u program samo kad se baš mora i kada u tome ima bar tragova i zametaka nekog smisla (dakle: gotovo nikada); jasna i nepokolebljiva, građanski i etički osvešćena ( i otuda lokalnim "profesionalcima", groteskno ponosnim na svoju metiljavu "neutralnost" – sasvim nepojmljiva) svrstanost od one plemenite sorte; ne, dakle, "stranačka" ili "interesna" nego vrednosna i svetonazorna: Svetlana V. i Svetlana L. nisu ni u ludilu pravile "profesionalni" nadripolitički show za reprodukciju "tranzicijske" moralne ravnodušnosti, već su jasno stavljale do znanja za šta su i protiv čega su; ako je trebalo, ako je bilo važno i ako je iz prethodnog neminovno proishodilo, i za koga su, pod uslovom da taj neko u tom trenutku zavređuje tu vrstu principijelne, oročene i uslovne podrške, opošljavajući nešto u interesu Bolje Srbije. Na sve su ovo, kao sveže jagode na cheese cake, dolazili uvodni komentari Svetlane Lukić, biseri jedne nepotkupljive opservatorske darovitosti i nesmiljene duhovitosti lišene sindroma vickastosti, tog otrova koji je duhovno sahranio mnogog Muškog Kafanskog Mislioca. Posle ovih je uvodnika ostatak emisije mogao biti i bezvezan – "Peščanik" bi opravdao svoju svrhu. No, ostatak ipak nije bivao bezvezan, to je ženerozno prepuštano drugima...

"Peščanik" se samougasio na vrhuncu zrelosti, i to je ogromna šteta, čak i vrsta surovosti prema ovisnicima; srećna je okolnost jedino to što će Dve Svetlane zasigurno do jeseni smisliti nešto još lepše i starije, što će reći da će svako ko nešto petlja pred mikrofonom po FM etru i ubuduće imati svoj redovni domaći zadatak!

Teofil Pančić