Estela Radonjić-Živkov:
Smena i ideje

"Čiji je Stari Ras" i "Biznis i politika"; "Vreme" br. 651

Ovo pismo vam pišem svesna činjenice da stanje u institucijama kulture, a pogotovo u institucijama zaštite, gotovo da nije poznato javnosti. Poštujem vaš trud da javnost obavestite o dešavanjima koja su vezana za nepokretna kulturna dobra, zato vam preporučujem da pre objavljivanja članka o nepokretnim kulturnim dobrima potražite što više informacija koje vam mogu dati institucije relevantne za određene oblasti.

Direktan povod za ovo moje pismo su dva članka u "Vremenu" od 26. juna 2003. godine, novinarke Tanje Jovanović: "Čiji je Stari Ras" i "Biznis i politika". U oba članka se na prvi pogled vidi da je novinarka napravila par bitnih grešaka, za koje razlog možemo naći u "pogrešnim" (nekompetentnim) sagovornicima ili u neprofesionalizmu.

Što se tiče prvog članka "Čiji je Stari Ras" većina informacija je dobijena od Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu, koji nemaju ingerencije nad Starim Rasom (što se u tekstu pogrešno tvrdi). Zakonom o zaštiti kulturnih dobara iz 1994. godine za nepokretna kulturna dobra od izuzetnog značaja, u koje spada i Stari Ras sa Sopoćanima, "zadužen" je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture. Sve pomenute dozvole, ukoliko ih je izdao Zavod u Kraljevu, su nevažeće, pa je možda i to prouzrokovalo stanje koje danas zatičemo na terenu. Možda bi trebalo u tome pronaći neke od odgovora na pitanja koji se samim tekstom nameću. U svakom slučaju da bi imali potpune i tačnije informacije neophodno je kontaktirati Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, kao i upoznati se sa zakonom koji reguliše zaštitu kulturnih dobara.

U drugom članku "Biznis i politika", zaista je bilo znatno teže doći do "istinitih" informacija, ali se moglo uložiti više truda da se čuje i drugačije mišljenje, a i da se dobijene informacije provere. Zaista postoji ocena jedne ili dve grupe stručnjaka da je muzej Staro selo uspešno radio i da je preuzimanjem od opštine Čajetina ugrožen. Ove bi informacije zaista trebalo proveriti. O uspešnosti rada jednog muzeja govore delatnosti koje on obavlja i rezulati koje postiže. Staro selo je uspešno jer postoji, jer ima i posetilaca. Da li je to merilo uspeha, da li smeju da ga mere ljudi koji rade po drugim muzejima koji su još manje uspešni jer u njih uđe ili ne uđe posetilac jednom sedmično ili mesečno. U konkurenciji muzeja kakvi su u našoj zemlji nije teško biti uspešan, pogotovo ako se pored muzeja podigne ekskluzivni turistički blok (što ja potpuno podržavam) i ako on postane elitističko letovalište i zimovalište, besplatno za one koji mogu da koriste i podrže upravu muzeja (što naravno ne podržavam, a u čemu je i suština većine reakcija "javnosti"). Obaveza svakog muzeja je da ispuni svoje osnovne delatnosti: tezauracija (što je u Sirogojnu rađeno nedovoljno i bez ikakve dokumentacije), vođenje dokumentacije (koja u Sirogojnu gotovo da i nepostoji, tako da je zadatak sadašnje direktorice, kako ste i sami napomenuli, da prikupi dokumentaciju) i komunikacija (koja postoji, mada donekle u skromnom obliku, ne u poređenju sa našim muzejima već u poređenju sa muzejima u svetu). Dakle uspešnost ovog muzeja je samo u tome što postoji i što može da obezbedi besplatan smeštaj svakom zvaničniku koji želi da se upozna sa kulturom stanovanja dinarskog kraja. Ukoliko "običan" posetilac dođe da poseti ovaj muzej neće dobiti stručnog vodiča, već će mu samo biti ponuđeno da kupi koji suvenir, džemper, ili lekovito bilje i da se posluži u krčmi.

Čitanjem svih saopštenja koja se odnose na "probleme" vezane za Staro selo, pa i članak u vašim novinama, shvatila sam da je jedini problem u tome što je došlo do smene bivše direktorke. Jedina zamerka novoj direktorici je ta što nema muzeoloških iskustava. Treba proveriti da li je gospođa Zlatić-Ivković imala kakvih muzeoloških iskustava 1992. godine. Ono što sam od "Vremena" najmanje očekivala je da pere nečije biografije i da proguta i napiše da je gospođa Zlatić-Ivković "zaista posedovala člansku kartu JUL-a, ali da joj je ona poslata". Upravo "javnosti" koja je stala u zaštitu bivše direktorice, sve štiteći Sirogojno, odavno je bila poznata činjenica njene "blizine" s prošlim vlastima. Takođe bi mogli proveriti i informacije koje sam čula na Zlatiboru da je gospođa Zlatić-Ivković bila, a i da je još uvek, odbornik JUL-a u opštini Čajetina. Nadam se da joj i odborničko mesto nije samo poslato, a da ona ništa ne zna o tome. Prošle zime Staro selo je lepo ugostilo Ivicu Dačića, ja tada nisam imala utisak da ga bivša direktorica ne poznaje.

Takođe bi se trebalo zapitati zašto "javnost" reaguje najburnije i najviše kada je u pitanju Sirogojno, a ne i druge ustanove kulture koje su istog datuma kada i Sirogojno prešle na opštinske budžete. Ne mislite li možda da su ljudi iz Čajetine, gledajući gospođu Zlatić-Ivković, bili najbolje upoznati sa njenim radom, pa su mogli bolje i da ga procene. U maloj sredini se najbolje zna ko kako radi i koliko je zaslužan.

Ukoliko vas ova tema zaista interesuje, preporučujem da se raspitate i o finansijskoj policiji koja je ovih dana posetila Sirogojno i došla do zanimljivih informacija koje ne idu u prilog bivšoj direktorici.

Takođe, opština Čajetina je do danas na račun muzeja Staro selo prebacila znatnu količinu novca, tako da Sirogojno bar ove godine neće "propasti".

Još jednom želim da napomenem, a to "Vreme" najbolje zna, da smena direktora neke ustanove znači samo smenu direktora novim koji unosi nove ideje i svežu energiju, a ne i propast ustanove. Staro selo u Sirogojnu ima mnogo kulturnih vrednosti koje ga čine posebnim i vrednim, što predstavlja garanciju da će ovo nepokretno kulturno dobro postojati i trajati i posle Zorice Zlatić-Ivković.

Estela Radonjić-Živkov, elektronskom poštom