Neki su sažaljivo gledali. Neki se podrugljivo smeškali. Neki tvrdili da to nije ništa. A neki su, sa mirom koji valjda donosi samo iskustvo, bez mnogo reči poručivali da "tek sad počinje prava stvar". No, koliko god bila velika želja da se veruje ovim poslednjima, neumitni ulazak u "treću banku" činio se jezivim događajem. Svest o tome da je prošlo jedanaest godina od velike mature, petnaest godina od one manje, da su tek sad opravdane sve varijacije rečenice "u tvojim godinama, ja sam već..." i još mnogo toga sličnog, čini da početak četvrte decenije izgleda kao nešto što će vam vrlo uspešno, do kraja, ogaditi život. Naravno, samo ukoliko se celoj stvari priđe na pogrešan način, ukoliko se podlegne iskušenjima i popusti pred pritiscima.

Tako, na primer, odmah posle rođendana, sa onako svežim osećajem "matora sam, matora, matora" (osećaj uspešno generisan u okruženju koje sve preko 18 tretira kao stare koke) može se počiniti najgora moguća greška. Da, za početak, počnete da tužno zagledate čvrstoguze klinke koje ponosno prikazuju pantalonice u kakve vi nikada niste uspeli da uđete i u koje vaša cenjena pozadina verovatno nikada neće stati. Da, u nastavku, nemoćno posmatrate iste te klinke kako pokušavaju da vam zakorače na godinama uspešno branjene teritorije; da vam pred nosom maznu malobrojne kvalitetne primerke muškog roda koji su preostali; da vam, ukratko, preotmu ono od čega ste se vi već pomalo umorili. Ako se, pritom, dogodi da iz neke prepametne muške glavice izleti konstatacija kako "uopšte ne izgledaš kao da imaš tri banke", praćena tugaljivim pogledom, glumljenim osmehom i pričama o tome da "sa tim tamo klinkama nikada ne može da se priča kao s tobom", katastrofa je zagarantovana, a očaj sasvim izvestan. No, dvomesečno iskustvo opstanka na početku četvrte decenije pokazuje da sve to i ne mora da bude tako strašno. Tačnije: da spoznaja koja bi do tada bila shvaćena tragično, u tridesetim postaje dragocena. Dvomesečna praksa, naime, pokazuje da oni koji su s vama tako lepo pričali na kraju obično izaberu čvrstoguzu klinku; da isti ti, kad se malo bolje razmisli, i ne spadaju u "malobrojne kvalitetne primerke"; da će, posle gorepomenutih klinki, ipak pokušati da se vrate (baš zato što nemaju s kim da pričaju). Konačno, praksa pokazuje i da teritorija koju ste morali da branite od tamo neke tek stasale dečurlije nije ni bila vredna tolikog truda i da, za razliku od njih, dame u trećoj banci mogu da se snađu u pričama o kojima naivna i neiskusna dečurlija može samo da sanja – najvažnije od svega, to snalaženje se bazira upravo na onome što su dame zaradile, stvorile i naučile, a ne na dimenzijama već pomenutih pantalonica.

Posle tog prvog, sledi i nešto konkretnije iskušenje. Postavljajući sebi večito pitanje "A šta dalje?", tek sad se direktno suočavate sa tužnom istinom da na nekim srećnijim mestima upravo vaši vršnjaci osnivaju porodice i stvaraju svoj krov nad glavom, dok je u zemlji Srbiji takva situacija praktično nemoguća. Uostalom, tek sad je jasno da su, upravo u čekanju (najpre na prodaju dedovine koja bi omogućila kupovinu pristojne garsonjere, a zatim i na dugo najavljivane stambene kredite) prošle te silne godine i da se, eto, došlo i do tridesete. Od čitave te rabote, dakle, nema ništa. Utešno je ipak što to čak i najnapredniji dvadeset-i-nešto godišnjaci još ne mogu da shvate. Za razliku od vas. Jer, baš nekako sa tri banke spoznaje se da je došao onaj magični trenutak kad se konačno mirite s činjenicom da nikada nećete imati sopstveni stan i letovati na Karibima, ali da tek tako, oslobođeni pritiska "sređivanja", možete da se opustite. U praksi, to znači da konačno imate para za taksi, da dugo čuvanu ratu za tamo neki kredit sad konačno možete da istresete za najbolje cipele, a da pare od poslednjeg honorara slobodno možete da uložite u onaj najskuplji ruž koji, bar tako ga reklamiraju, traje čitav dan. U čemu je, zapravo, čar nečega što je moglo da se radi i dok se bilo na "roditeljskim jaslama"? Pod jedan, u tome što u tridesetoj roditeljske jasle više nisu potrebne/neophodne. Pod dva, u tome što tek treća banka oslobađa velikih planova i velikih strepnji – najpre zahvaljujući tajmingu, a potom i biološkom satu. Tajming, tj. pubertet koji se zgodno poklopio sa Slobinim vremenom, novopečene 30-ogodišnjake odavno je učinio slobodnim od nade, očekivanja i vere u obećanja. S druge strane, tek je neumitno otkucavanje bioloških i drugih satova, dovelo do oslobađanja od pitanja tipa "Da li su ove pare mogle biti potrošene na nešto pametnije?" U suočavanju sa prolaskom onoga što se obično naziva mladošću, konačno se shvata ono o čemu su stariji i mudriji odavno zborili, odnosno da nema i neće biti ničega pametnijeg od užitka u određenom trenutku.

Primenom iste mudrosti uspešno se bori i sa najtežim delom iskušenjâ, onima koja predstavljaju mili i dragi u vidu roditelja, kolega, prijatelja, dečaka... Tvrdoglavo uporni u svojim očekivanjima (od vas), besni (na život, na šalterske službenice, na kasirke, taksiste, fudbalere, zidare, konduktere), žedni (slobode, života, priznanja, statusa, žedni kao takvi), nesrećni, nesređeni, tužni... pokušaće, iz sve snage će pokušati da iskoriste vašu toleranciju/iskustvo/godine/sposobnosti. Da, i do sada ste ih slušali, trpeli, pomagali, savetovali. Da, tek sada bi zapravo mogli da učinite nešto da im olakšate životne boli, konkretne i apstraktne. Jedini je problem u tome što oni još ne shvataju, a vi tek sad shvatate, da njihovom besu, žeđi i zahtevima, pravog leka nema, da je to nešto s čim oni moraju da žive i nešto s čim vi nemate nikakve veze. Umesto da u tim trenucima spoznaje, potrošite i ono malo živaca koje zemlja Srbija još nije uspela da uništi, jednostavno promenite temu/zacenite se od smeha/recite da vas to ne zanima. Ne zato što više nemate vremena (a i nemate, činjenica je), već zato što je vaša misija sada drugačija. Bes, žeđ i zahteve mogu i trebalo bi da trpe oni/one od kojih je treća banka još daleko. Što se vas tiče, uživanje u svakom trenutku apsolutno je neophodno. Jer, prave stvari, kao što su vam mudri već rekli, tek slede.

Tamara Skrozza