Vojska Srbije i Crne Gore:
Tragedija u Kraljevu

Po treći put vojnici na odsluženju vojnog roka gube glave zbog aljkavosti, nediscipline i površne obuke komandnog kadra Vojske. To je najtragičniji aspekt trinaestogodišnjeg propadanja oružanih snaga

Prošle nedelje u kasarni "Jovan Kursula" u Kraljevu od slučajnog opaljenja protivtenkovskog raketnog bacača tipa RPG-22 poginuo je vojnik Pavel Krajči (1982) iz Bačkog Petrovca, a dvanaest drugih vojnika je teže i lakše ranjeno. Do nesreće je došlo tako što je podoficir zadužen za obuku vojsci dao živi bojevi raketni bacač jer nije umeo da ga razlikuje od inertnog, tj. ispaljenog raketnog bacača. Živi bojevi raketni bacač – pored toga – nekako se našao u skladištu vežbovnih sredstava, gde mu nikako nije bilo mesto. Osim toga, reč je o oružju koje nije formacijsko oružje JNA-VJ-VSCG, pa – shodno tome – niko i nije obučen da time rukuje, mada je veoma jednostavno i pametno smišljeno... Podoficir je, koliko je do sada poznato, dao mladim vojnicima taj raketni bacač da se slobodno s njim upoznaju, uveren da je reč o "školskom", dakle inertnom modelu. U lansirnoj cevi, međutim, bila je živa raketa sa kumulativnom bojevom glavom za probijanje oklopa. Tokom rukovanja lansirnom cevi vojnici su uspeli da otvore zaštitne poklopce, da je razvuku (i tako zapnu mehanički udarni mehanizam), da oslobode kočnicu i da pritisnu okidač; raketa je izletela maksimalnom brzinom (raketno gorivo izgori već u lansirnoj cevi) i pod uglom; izgleda da je rikošetirala od tla i eksplodirala. Taj poslednji segment događaja još nije jasan, jer je reč o relativno nepoznatom sistemu naoružanja koji je veoma nalik na našu "zolju" M-80, što u ovoj tragediji igra ulogu.

Naime, RPG-22 tek je jedna od mnogih kopija američkog revolucionarnog sistema LAW iz ranih šezdesetih (kao i naša "zolja"). Reč je o lakom i jednostavnom oružju, smišljenom da vojniku pešadincu pruži sredstvo za uništavanje oklopljenih i utvrđenih ciljeva. LAW je teleskopska cev od dva segmenta (plastika i aluminijum) u kojoj je smeštena raketa; uređaj za opaljenje je mehanički. Lansirna cev stiže do vojnika fabrički zapakovana i osigurana, ispali se – i baci. Originalni kalibar bio je 66 mm, ali su ga razne zemlje prilagođavale sebi, pa je naš kalibar 64 mm, kao i sovjetski i kineski (RPG-18). RPG-22 je u kalibru 80 mm, dakle veća verzija istog sistema; po prvi put javlja se u Avganistanu 1987, ali nije imao širu primenu izvan Rusije. Kinezi su ga, naravno, kopirali (kao i sve drugo) i sva je prilika da je primerak iz Kraljeva kineske (možda i ruske) proizvodnje, jer je zaplenjen 1999. na Kosovu, od UČK. Najveći deo naoružanja UČK bio je kineske proizvodnje, opljačkan u leto 1997. u Albaniji, posle sloma režima.

Po dosadašnjim rezultatima istrage, taj RPG-22 je sa Kosova, aprila 1999, doneo vodnik Milan Raković i do maja ove godine ga čuvao u svojoj kaseti u kasarni. Kad je dobio prekomandu, ostavio je raketni bacač svom kolegi, vodniku prve klase Nebojši Eroviću, sa sugestijom da ga ispali na poligonu i liši se brige. Vodnik Erović, međutim, umesto da posluša pametan savet svog druga, stavio je taj bacač u sanduk "sa još tri raketna bacača tipa ‘zolja’ sa školskim punjenjem" (prema izveštajima agencija sa konferencije za novinare Borisa Tadića).

To "školsko punjenje" ovde se javlja kao nejasno: naime, niko od stručnjaka za tu oblast nikada nije čuo za "školsko punjenje" ili "školsku verziju" naše "zolje" M-80. Jedino školsko, tačnije trenažno sredstvo za takav sistem "ispali i baci" postoji u SAD, ali i to za usavršeni model LAW, M-72 E s početka devedesetih (potkalibarska cev koja ispaljuje mali balistički projektil sa pirotehničkim punjenjem za obeležavanje pogotka). Ljudi iz Čačka, gde su se "zolje" proizvodile, kažu da nikada nisu pravili školske verzije; oficiri oružari i "municijaši" oružanih snaga ne znaju za školska punjenja. Vojska se obučavala na praznim, ispaljenim, lansirnim cevima; to je bilo lako, jer ispaljene cevi zadržavaju sve mehaničke funkcije: mogu da se ponovo sklope i zatvore, udarni mehanizam, kočnica, okidač i nišanska sredstva ostaju neoštećeni, tako da se upotreba "zolje" može u obuci simulirati u svemu – osim u opaljenju žive bojeve rakete koje u cevi nema.

Ova napomena važna je jer pokazuje nivo neobučenosti podoficirskog kadra naše slavne vojske, kadra na kom počivaju i obuka i redovni život i borbena spremnost jedinica. Dobro školovan podoficir znaće razliku između punog, živog – i ispaljenog, inertnog, raketnog bacača već po pukoj težini lansirne cevi. Dobro školovan i odgovoran podoficir proveriće svaku municiju iako ona dolazi iz skladišta školskih sredstava, jer je o životima reč. Dobro organizovana vojska dobro pazi da joj se živo trofejno naoružanje ne vuče po kasarnama i da joj školska sredstva budu posebno uskladištena i obeležena (kod nas – žutom bojom). Da se o tome vodilo računa, ne bi se pre desetak godina desilo da vojnici poginu od žive protivtenkovske mine koja je "zapala" u skladište školskih sredstava u Danilovgradu; da je obuka bila dobra, ne bi pre toga "zolja" slučajno opalila u oklopnom vozilu u Subotici; itd., sve do Kraljeva.

Takvi događaji ilustracija su temeljitog propadanja jedne oružane sile, erozije njenih profesionalnih standarda i kvaliteta ljudskih resursa. Ima i krupnijih i poraznijih ilustracija koje su nam svima poznate, ali kad to počne da se događa na poligonu, među običnom vojskom, među podoficirima kojima – za razliku od generala – to nije svojstveno, onda je stvar ozbiljna: trulež je stigla do površine jabuke.

Ministar Tadić reagovao je munjevito: posetio je ranjenike, sazvao kolegijum Generalštaba i – za početak – smesta smenio komandanta Užičkog korpusa gen. Milivoja Bojovića, komandanta brigade puk. Vladetu Baltića, komandanta bataljona majora Zorana Petkovića i oficira bezbednosti u brigadi majora Nenada Vasića. Krivične prijave podnete su protiv: komandira čete por. Dejana Krstića i protiv podoficira Milana Todorovića (neposredno zaduženog za obuku), Nebojše Erovića i Milana Rakovića. Najverovatnije će biti primenjen čl. 213 OKZ (nepreduzimanje mera za zaštitu vojne jedinice itd.; zaprećena kazna je od tri do petnaest godina zatvora); do sada su to sudili vojni sudovi, a u praksi odgovaraju jedino starešine. Osim toga, sva je prilika da će odgovarati i starešine nadležne za materijalno poslovanje i evidenciju sredstava. Biće zanimljivo videti koliko će visoko dosegnuti komandna odgovornost, jer bi to moglo imati izvesnog uticaja i na naše šanse za prijem u Partnerstvo za mir.

Miloš Vasić