Policijska brutalnost:
Tuci lokalno, vaspitavaj globalno

Žrtve retko preduzimaju bilo kakve korake protiv počinilaca torture. Strah od odmazde dodatno otežava traženje "pravnog leka"

"Ustaj sa stola, ustaj sa stola!", zagrmelo je u beogradskom kafiću "Misoni", na Banovom brdu, u subotu, 21. juna, oko 22.45 h, kada je uletela policijska interventna jedinica. Jedan od gostiju, Bojan Stojanović, poslušao je naređenje, ali je dozvolio sebi da pokuša da smiri situaciju. "Polako ljudi, sve može polako. Nećete valjda sad da nas bijete?", pitao je Stojanović, da bi mu jedan od policajaca, samo trenutak kasnije, udarcem nogom u vrat odgovorio da i te kako i hoće i može. Trojica njegovih kolega složno su nastavili započeto, bacivši na pod Bojana Stojanovića, koji je, pošto se dobro "upoznao" sa čizmama sve četvorice, ostao da leži sa slomljenom levom rukom. Policajci su potom napustili "Misoni", koji im je te večeri bio samo usputna stanica širenja javnog reda i mira po kafićima Banovog brda. Epilog ovog interventnog stampeda bio je polomljen inventar i desetak povređenih gostiju, koji su završili u Urgentnom centru, svi obeleženi kramponima policijskih čizama. Uzrok ove racije interventne policijske jedinice bio je, navodno, odmazda zbog kolege koji je istog dana pretučen u blizini kafića "Misoni". Bojan Stojanović, koji je u ovoj akciji izvukao najdeblji kraj, podneo je protiv policije krivičnu prijavu za torturu.

PRAVILA SLUŽBE: "Tuci lokalno, vaspitavaj globalno", postao je moto čuvara javnog reda i mira, koji, sudeći po učestalim intervencijama, što po ulicama, što po kancelarijama policijskih stanica, u to ime, pendrecima i ostalim priručnim sredstvima zamahuju, kako u prestonici, tako i u unutrašnjosti. Žarko Petrović, advokat YUCOM-a, (Jugoslovensko udruženje pravnika) kaže da policijska tortura nije sistematska pojava, ali da su ovakvi incidenti postali učestaliji, naročito po završetku vanrednog stanja. Petrović ističe da postoji jasno definisana razlika u tretiranju međucivilnog i policijsko-civilnog prebijanja. "Kada te neko prebije na ulici, ti odeš u stanicu i oni naprave zapisnik, ali kada se desi da te prebije policajac, oni se hvataju za glavu." Posle razgovora sa šefovima i jedno pola sata peripetija, podnosilac prijave se šalje u odeljenje za uviđaj gde se pravi zapisnik. "Šta posle bude sa tim, to niko ne zna, samo ti kažu: to smo dalje prosledili kome treba", dodaje Petrović.

Prema policijskim pravilima službe osnove za upotrebu fizičke snage su sprečavanje bekstva, odbijanje napada i savladavanje otpora. Pod aktivnim otporom podrazumeva se suprostavljanje policajcu, zaklanjanje ili držanje za lice ili predmet, otimanje i mogućnost napada na službeno ili drugo lice. Pasivan otpor je, pak, suprostavljanje oglušavanjem na službene mere koje policajac nalaže, ili zauzimanje klečećeg, sedećeg, ležećeg ili sličnog položaja. Bojan Stojanović, prema svojoj i prema izjavama svedoka, nije nijednim svojim gestom dao povod za demonstraciju fizičke sile. U Sekretarijatu unutrašnjih poslova u Beogradu razgovor o brutalnosti policije i slučaju Bojana Stojanovića odbijen je sa obrazloženjem da su pitanja "neprimerena", iako su se ona uglavnom odnosila na organizaciju tela koje kontroliše zakonitost rada policije, broj slučajeva u kojima je policijska tortura dokazana i proceduru prijavljivanja brutalnosti. Poseban problem bila su pitanja o funkcionisanju policije pre i posle 5. oktobra, kao i za vreme vanrednog stanja.

OD "MARE" DO "KIRETAŽE": Batinanje na ulici ne spada baš u najinventivnije metode prevaspitavanja. Po prijemu u policijsku stanicu, u zavisnosti od veličine prekršaja, sledi adekvatan tretman. "Takozvana ‘Laka Mara’ je uobičajen naziv policije za šamaranje, koje nije mnogo bolno, dok ‘šaketanje’ pesnicama, već ‘malo boli’. Sa pendrecima stvar stoji malo ozbiljnije. Tu se stave prsluci, pa se preko prsluka bije pendrecima. Kada osumnjičenog vežu za noge i ruke i okače ga da visi za radijator radi se o tretmanu ‘kiretaže’ . ‘Branje jabuka’, stvar od koje je umro Dušan Lukić, 1995. optužen za pokušaj krađe automobila, podrazumeva ruke vezane visoko iznad glave, tako da žrtva skoro visi. Dušana Lukića tukli su dva dana, a kada su videli da su zabrljali, odvezli su ga u bolnicu, gde je ubrzo podlegao povredama", objasnio je jedan od učesnika tribine "Preživeti torturu" održane 27. juna u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Kako on kaže, obdukcioni nalaz svedoči da nema nijednog vitalnog organa koji nije povređen, a ovaj slučaj je još u fazi procesuiranja. Više nego živopisno izlaganje o širokom spektru metoda za izvlačenje priznanja nastavljeno je objašnjavanjem, trenutno najaktuelnije "kesice". "Svojevremeno sam bio u gradskom SUP-u, i tada mi se jedan inspektor, da mu ne pominjem ime, hvalio da on nikada ne udara, da ne koristi pendrek, ali da zato ima kesicu. Kada sam pitao kakvu, on je izvadio kesicu koja dole ima učkur. Objasnio mi je da se kesica stavlja žrtvi na glavu, zategne oko vrata i posle desetak sekundi odustaje od ćutanja. Ispričao mi je to, onako, nonšalantno, kao da je reč o nekom najobičnijem postupku. Mučenje strujom ušlo je u modu poslednjih nekoliko godina. Žice se vežu obično za prst jedne i druge noge i povremeno se pušta struja."

PRAVNI LAVIRINT: Žrtve retko preduzimaju bilo kakve korake protiv počinilaca torture. Strah od odmazde dodatno otežava traženje "pravnog leka".

Ako i posegnu za pravnim rešenjem, hvataju se u koštac sa izuzetno napornim i mučnim procesima, gde se odštete dosuđuju u prvom stepenu, a iznosi su mnogo manji od očekivanih. Prepričavanje doživljene traume iznova i iznova i šetnje po ročištima na kojima im se osporava to što govore, mnoge nateraju da dignu ruke od svega. "Novčana odšteta nije ništa drugo do sam čin priznanja da je država ili neki njen deo počinio nešto što nije u skladu sa načelima dobre prakse i dobrog postupanja prema ljudskim pravima. Bilo je čak slučajeva da su ljudi dobili dosuđenu odštetu, a da posle izvesnog perioda Vrhovni sud odluči da tu istu presudu poništi, da smanji iznos odštete i na kraju žrtva mora da vraća novac", kaže za "Vreme" Anika Krstić iz Internacionalne mreže pomoći (IAN), i sama žrtva policijske brutalnosti, koja se za naplatu svog duševnog i fizičkog bola bori još od 2000. godine.

Tužba Bojana Stojanovića, koja je u trenutku pisanja ovog teksta u fazi pripreme, odnosi se na traženje nadoknade za pretrpljeni fizički i duševni bol i strah. Njegov advokat, Žarko Petrović, kaže da je do sada bilo mnogo slučajeva da policajci koji su tukli ljude nisu nađeni. YUCOM je do sada na sudu dobio samo dva slučaja protiv države, i to na prvom stepenu. Odluka po žalbi se još čeka, a da počinioci nisu nađeni. U slučaju Bojana Stojanovića počinioci takođe nisu poznati. Jedini tragovi su registarske tablice dva policijska džipa kojima je interventna jedinica stigla na Banovo brdo i nadimci nekoliko policajaca, koji su napravili raciju u kafiću "Misoni". "Policija bi, naravno, najviše volela da to može da se završi u okviru njihovog internog disciplinskog postupka, gde će nekome da smanji plate, što je i najčešće rešenje", kaže Petrović.

POLITIČKA VOljA: I pored toga što je pojam torture vrlo jasno definisan (vidi okvir), kod nas se stvari i pojave još ne nazivaju pravim imenom, pa se zbog nepostojanja adekvatnog zakona ovakvi slučajevi i dalje podvode pod neka druga krivična dela. Sprečavanje torture uz pomoć valjanog zakona pitanje je, pre svega, političke volje. Kritiku ne treba uputiti samo policiji, već i zakonodavcu. Iako se, po mišljenju advokata, u policiji ipak nešto radi po ovom pitanju, problem je brzina rada kojom nevladine organizacije, najčešći inicijatori ovog pitanja, nisu zadovoljne. Posebna odeljenja policije koja se bave kontrolom zakonitosti rada, kao i posebni inspektori za ovakve slučajeve postoje, ali još nije poznato kakav je njihov učinak. Indicije da postoji dogovor između vrha policije i policajaca operativaca kojima je odobreno takvo ponašanje, nisu potvrđene, ali je zato neažurnost i neaktivnost policije očigledna. "Na Vladi je da napravi mehanizme sprečavanja takvog ponašanja policije, a na policiji da spreči eventualne osvete prema podnosiocima krivičnih prijava", kaže advokat Petrović.

Da pravni sistem ponekad ume da funkcioniše, svedoči jedan gotovo usamljen primer policajca osuđenog na sedam godina zatvora zbog ubistva putnika u vozilu koje se nije zaustavilo, iako mu je on, navodno, dao znak da stane. Ako je obrazac pravnog sistema suđenje "ni po babu, ni po stričevima", logično je za očekivati i poseban zakon posvećen kažnjavanju policijske brutalnosti.

Jasmina Lazić, Marija Vidić