Intervju - Prof. dr Ksenija Petovar:
Leka Dukađini na Dedinju

"Milošević je bio prvi koji je bespravno izgradio svoju kuću: srušio je kuću koju je otkupio, a ovu novu je bespravno izgradio. I svi oko njega su bespravno gradili"

"Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako insistiranje na još nečemu bilo bi neskromno..."

Ovim rečima je vedri melanholik Dušan Radović pozdravio Beograd i Beograđane u svojoj kultnoj emisiji Beograde, dobro jutro. Bilo je to jednog jutra u 7.15 dalekih sedamdesetih. Posle je Beograd postao tiranopolis, grad u senci rata: kiosci, divlja gradnja, urbani sunovrat, uništavanje zelenih površina i karić-stajl – vile čije fasade ukrašavaju grbovi, balustrade, mozaici, po dva Davida i dve Afrodite...

Ovog leta kao da dobri duh Duška Radovića ponovo lebdi nad Beogradom... I najmrzovoljniji cinici priznaju da se Beograd budi i doteruje: na Zemunskom keju nema više kioska, sređuju se parkovi i zaboravljena Savamala, obnavljaju fasade, menjaju stare vodovodne cevi, uvodi centralno grejanje, na glavnoj gradskoj arteriji novi pločnici, trepere mladi jasenovi, a početak Njegoševe blista na suncu kao rimska Piazza de Spagna...

Sa dr Ksenijom Petovar, profesorom urbane sociologije na Beogradskom univerzitetu, razgovaramo o ovim promenama. Pred studentima profesorke Petovar (Arhitektonski i Geografski fakultet) od jeseni će se naći i novi udžebnik za predmet Urbana sociologija (Naši gradovi između države i građanina). Za razliku od mnogih naših univerzitetskih udžbenika, koji su odavno zastareli i u svakom pogledu prevaziđeni, knjiga dr Petovar predstavlja vrlo aktuelno "otkrivanje društvene stvarnosti koja je često poražavajuća", kako kaže jedan od recenzenata.

"VREME": Kažete u knjizi da nije bez osnova teza da je bombardovanje Beograda u proleće 1999. proizvelo srazmerno manju štetu od decenijskog urbicida koji su nad Beogradom činile opštinske, gradske i republičke vlasti!?

PETOVAR: Nekada mi se čini da je Beograd nepopravljivo upropašten, da se jednostavno neće moći popraviti ili bar malo urediti ono što je tako brutalno uništeno. Tokom poslednje decenije XX veka u Srbiji se odigrala destrukcija i razgradnja gradova ogromnih razmera, narušeni su ili sasvim upropašteni osnovni elementi svakog grada: urbanistička i prostorno-fizička matrica, zgrade, ambijentalne celine, trgovi, ulice, siluete grada, uništavana je prirodna sredina, parkovi, rečne površine, obale,... Kad čovek šeta Beogradom, vidi da su mnoge zgrade autorske arhitekture nadzidane, upropašteni su čak i vredni objekti srpske moderne. Od Dečje klinike u Tiršovoj do porodičnih kuća...

Ko su krivci?

Akteri tog uništenja su korumpirane vlasti – od gradske do savezne. Vlast je nemilice rasprodavala zajednička dobra, vrednosti koje su stvarale desetine generacija, ali i tuđu privatnu imovinu, izdajući nezakonite i kvazilegalne dozvole da bi tako napunila svoje stranačke i privatne fondove. Vrlo često se pitam kako bi izgledale Venecija i Firenca da su ovako bezdušno varvarski nadziđivane!? Za samo nekoliko godina bilo bi upropašteno ono što je stvarano stotinama godina.

Zgrada MUP-a Ive Antića verovatno će se popraviti... Ima šansi da i Dobrovićeva zgrada (Generalštab, takozvana Sutjeska) bude obnovljena po originalnom projektu... Međutim, sve manje sam optimista da će Beograd uskoro moći da se pridruži grupi uređenih evropskih gradova: ostaće u prostoru dugo, dugo trag "godina raspleta"... Videće se da su to bila neka turbulentna vremena.

Kako vidite ovo veliko spremanje glavnog grada?

Veoma mnogo stvari konačno se pokrenulo, radi se promišljeno, Zemunski kej je potpuno očišćen, izgleda kao pre 25 godina, izvode se kapitalne opravke... Trebalo bi, u duhu evropskih manira, da o svim radovima, od uređenja ulica do izgradnje novih zgrada i renoviranja fasada, građani budu informisani, da se na datom objektu postavi tabla, ko je izvođač radova, ko je finansijer, kada će radovi biti okončani. Građani su nedovoljno obavešteni ko finansira ove velike radove. Moramo da shvatimo da nas, pored osećanja zahvalnosti raznim donatorima koji su dali novac za ove velike radove, ova pomoć međunarodne zajednice veoma i obavezuje i da te nove prostore, škole, trgove i parkove moramo i da čuvamo.

Kako objasniti da je tokom devedestih bespravno nikao toliki broj zdanja?

Za sve je kriva kriminalizovana država. Bila je stvorena programirano haotična situacija: velike pare i "poslovne imperije" napravili su samo oni koji su bili uz skute i u milosti režima.

Milošević je bio prvi koji je bespravno izgradio svoju kuću: srušio je kuću koju je otkupio, a ovu novu je bespravno izgradio. I svi oko njega su bespravno gradili. Uzmite Kariće: oni su srušili kuću u Tolstojevoj 31, pored Miloševića, koja je bila pod zaštitom države! To je krivično delo. I oni su kuću srušili i izgradili novu. Da li bi on to smeo da uradi u Engleskoj?

Regulacioni plan na Dedinju nalaže da ograda može da bude zidana najviše 90 cm, a iznad toga transparentna. Sada je Dedinje nagrđeno zidinama koje su Karići i drugi doneli sa Kosova. Ovakve ograde kakve Karići podižu po Dedinju – u Engleskoj im ne bi ni u snu palo na pamet da podignu. Ali, Karić zna da ovde može da krši zakon, on zna da je u Srbij i vlast uvek bila starija od zakona.

Vi ste odbornik, šta ste preduzeli?

Izvršni odbor Skupštine opštine Savski venac doneo je odluku o rušenju ovih ograda. Verujem da ćemo to ostvariti i da će pobediti ova peroevropska, kako bi Nebojša Popov rekao, druga Srbija. Želim da istaknem da naglasim da je i nova albanska elita napravila otklon od tih tradicionalnih, tribalnih ograda. Kad danas pogledate elitno prištinsko naselje Grmiju, tamo nema takvih ograda, ali one niču na Dedinju!? I tako smo svedoci neverovatnog obrta: u Beogradu i Srbiji nameće se kulturni obrazac iz kanona Leke Dukađinija! Danas u Evropi samo na Kosovu i Metohiji, a evo i u Beogradu, možete da vidite ovakve zidine! Rušenje ovih ograda ne bi imalo nikakve socijalne posledice: niko neće ostati bez krova nad glavom, a uklanjanje i ne košta mnogo. Dakle, to je stvar političke volje.

Vi u knjizi ukazujete da za vreme godina raspleta nisu stradali samo gradovi...

U vreme masovne uzurpacije društvene svojine od strane palog režima i njegovih koalicionih partnera javna dobra su bezobzirno pustošena i okupirana: sečene su šume u nacionalnim parkovima poput Golije, Tare, Stare planine, kvalitetno poljoprivredno zemljište je pretvarano u građevinsko, zauzete su rečne obale, kejovi, protivpravno se gradilo u parkovima, rerzervatima prirode, na arheološkim lokalitetima... Dobru vlast krasi briga o interesima građana, zaštita njihovih privatnih dobara, ali i briga o javnim dobrima. Najveći broj slučajeva uzurpacije prostora u Srbiji u poslednjoj deceniji XX veka "pokriven" je kvazilegalnim dozvolama i saglasnostima lokalnih i republičkih vlasti.

I ogromno zdanje Pinka na Dedinju je svojevrsna pohvala nezakonju: projekat je čak nagrađen, iako se znalo da je zdanje niklo bez zakonom propisane dokumentacije. Osim toga, zgrada veoma odudara od stambene četvrti u kojoj je podignuta...

O estetskom aspektu ne mogu da sudim. Više ne može uopšte da se govori o ambijentalnoj vrednosti Dedinja, pored Pinka postoje mnoge kuće koje se nikako ne uklapaju. Jeste, nekima su skinuta dva sprata, ali to zapravo ne pomaže... Dedinje je danas jedna neharmonična gradska celina. Kao, uostalom, i mnogi drugi delovi grada: i Bežanijska kosa, koja je formirana kao jedno novo elitno, ugodno za život novobeogradsko naselje, danas je upropaštena raznim nadziđivanjima, dogradnjama, zidovima... I Višnjička banja je bila sjajno naselje, a danas je raznim doziđivanjima uveliko naružena...

Parkiranje je ogroman problem, na mnogim trotoarima više nema mesta za pešake...

Za poslednjih deset godina izgrađen je ogroman broj stanova, prema podacima Gradskog zavoda za statistiku, oko 70.000 stanova. Jasno je da 90 odsto stanova u centru nema garaže, nisu poštovani urbanistički normativi, tako da danas postoji ogroman pritisak na javne površine. Šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih godina nije mogla da se dobije građevinska dozvola ako projekat ne predviđa i parking mesto. U najužem centru Beograda trotoari su pretvoreni u parkirališta i to je ilustracija bezdušnog odnosa prema građanima: majke sa decom u kolicima ne mogu da voze kolica trotoarom. Ni ova vlast nije rešila taj problem, a Beograd bi mogao da živi od naplate kazni za nesavesno parkiranje. Gradske kase Stokholma, Londona i drugih uljuđenih gradova popunjavaju se od visokih kazni za nedozvoljeno parkiranje i slične prekršaje u korišćenju javnog prostora. Tamo postoji opšta saglasnost da je javni prostor na polzu svima koji se drže pravila ponašanja.

Niko kod legalizacije Pinka neće da potegne pitanje kako zgrada od 4200 kvadratnih metara nije obezbedila parking, a po urbanističkim normativima mora da ima 70 parking mesta. To se uopšte ne postavlja kao problem; ljudi koji dolaze u Pink koriste parking ispred samousluge, pa i sve druge slobodne površine, a to je jedna osetljiva raskrsnica. Dok se ne budu poštovali urbanistički normativi, Beograd nema šanse da bude u krugu uređenih evropskih gradova.

Bilo je pokušaja da se sruše bespravne nadogradnje, na primer hibridno zdanje u ulici Braće Jugovića, pored bioskopa Balkan, ali bez uspeha...

To se može srušiti, ali to gradske vlasti nikad neće uraditi. Sasvim je jasno da to neće biti urađeno narednih 50 godina, ti stanovi su u međuvremenu promenili dva-tri vlasnika, ljudi su dali pare... Nadziđivanjem je unakažena i zgrada arhitekte Alekseja Brkića, na Bulevaru revolucije, pored Češke ambasade... Na sličan način je "intervenisano" na zgradi Univerzitetske dečje klinike u Beogradu (nadzidana je etaža) arhitekte Milana Zlokovića: posle višemesečne kampanje da se pomogne bolnici, nabavljena je medicinska oprema, a fasada je okrečena; tako je zapravo "overen" vandalizam nad objektom koji mnogi eksperti svrstavaju u sam vrh srpske arhitekture. Ono što se dogodilo sa zgradom Dečje klinike u Beogradu paradigma je duha vremena, odnosa prema tradiciji, kulturnom nasleđu i javnom dobru. Novokomponovana "poetika prostora", jedinstvena u evropskim gradovima, nije rezultat bespravne gradnje, kako se danas želi opravdati katastrofalno stanje izgrađenosti gradova u Srbiji, nego sprege političkih moćnika, građevinskih lobija i "investitora"...

Veliku odgovornost snosi i struka. Zašto se esnaf nije pobunio protiv ovog ruženja Beograda?

Niste sasvim u pravu. Na primer, Milenija Marušić, sjajan arhitekta, dobitnik brojnih nagrada, pokušala je da zaštiti neke od svojih objekata, na primer "Cvećaru" u ulici Avgusta Cesarca: ona šest godina pokušava da zaštiti ovaj svoj objekat, to je autorska arhitektura, ali sve bez uspeha. Ona je krajnje spremna da sarađuje sa vlasnicima stanova oko eventualnih izmena. Međutim, ljudi koji rade te adaptacije bili su moćni u onoj, a i u ovoj novoj vlasti. To su te personalne sprege.

Treba i građani više da se čuju: vi ste se na Savskom vencu izborili da se odustane od izgradnje kineske ambasade, da sačuvate park Bencion Buli...

Jeste, mi smo se jedva izborili da sačuvamo taj park.

Grad je javno dobro i ukoliko budemo poštovali činjenicu da je javno dobro skup legitimnih pojedinačnih interesa da kvalitetno živimo, onda će svima biti bolje. Važno je da ljudi razumeju svoju odgovornost prema gradu, da se razume i šta je građanska inicijativa. Nedavno su građani u Mileševskoj srušili ogradu koju su podigli budući investitori: oni ne daju svojih pet kestenova koje je neko planirao da poseče da bi tu nešto sazidao. Za sada su uspeli. Građani su jedini koji mogu da se izbore za svoj grad. Nije specifičnost preduzimača našeg podneblja da žele da se domognu svakog pedlja za izgradnju građevinskih objekata: Atina daje 600 miliona evra za nekoliko parkova zato što su šezdesetih godina spekulacijama uništili svoje parkove. Stvar je države i njenih institucija da brane opšti interes ili će postati deo kriminilizovanog sistema.

Danas u Švajcarskoj ne možete ništa da uradite bez saglasnosti građana. To je jedini način da vlast bude pod kontrolom. Dok ne počnemo javno da prozivamo sve te ljude po imenu i prezimenu, koji su uništavali javne prostore i ovaj grad, ništa se radikalno neće promeniti.

Neki misle da su nam potrebni bolji, stroži zakoni...

Nije problem u Zakonu, nego u nepoštovanju zakona. Ni postojeći zakon o planiranju i uređenju prostora nije dozvoljavao ništa od ove proizvoljnosti i divlje gradnje. Međutim, sve nomenklature su zdušno prihvatile ignorisanje zakona. Još je u Srbiji reč funkcionera i reč partija starija od zakona. Pročitala sam u novinama da su najviši predstavnici gradske vlasti bili na otvaranju Zemunikuma, to je onaj za vreme Šešelja bespravno izgrađeni poslovni prostor u dvorištu Magistrata. Pre nekih godinu dana u novinama je bilo objavljeno upozorenje građanima da ne kupuju ovaj poslovni prostor jer neće dobiti građevinsku dozvolu: objekat je podignut u okviru zdanja koje je pod zaštitom države. Onda vidimo da su predstavnici vlasti bili na otvaranju tog nezakonito podignutog objekta!? To je paradigma nepoštovanja zakona. Mislim da je najveći problem to što ni danas ne možemo da napravimo bolji, veći, radikalniji, kvalitativniji otklon u odnosu na ono što je radila prethodna vlast.

Slobodanka Ast

Arkanova kula Natalija Ražnatović (tadašnja Arkanova supruga) dobila je 18. maja 1994. od nadležnih opštinskih službi uredno overeno i potpisano rešenje kojim se odobrava "rekonstrukcija i dogradnja porodične stambene zgrade u ulici Ljutice Bogdana br. 3". U zoni niskih porodičnih zgrada nikla je, međutim, kula višespratnica površine 886,14 kvadratnih metara. "Bilo je to u vreme opsade Sarajeva: počela sam da primećujem da puno ‘novokomponovanih’ dedinjskih kuća ima na čardaku kule osmatračnice. Arkan je iz svoje kuće, kao na dlanu, imao pregled pola Beograda. Tada sam shvatila da smo mi na ivici da postanemo meta snajperista iz tih kuća. Niko me ne može razuveriti da to nije bio jedan od motiva da se grade te kule osmatračnice. Ne verujem da su to bili puki vidikovci i prostori za uživanje. Sad se pojavljuju dokazi da su naše strepnje bile osnovane."