Letnji putopis – Portugal:
Osmeh uzdignutog palca

Ne prave veliku razliku među strancima i čini se da im je svejedno ko je odakle došao. Osim za imigrante iz Brazila, koji imaju poseban status u odnosu na ostale ilegalce. Nije ni čudno jer Portugalci jesu evropski Brazilci, nasmešeni, obasjani suncem i sa visoko uzdignutim palčevima

Voz Sud Express ima metalni svetlucavi oklop, dok je iznutra ispunjen zbijenim kupeima sa kožnim klupama predviđenim za osam osoba. Unutra, oni brži i snalažljiviji već su izuli svoje cipele, podvukli ruku pod glavu i udobno se ušuškali, dok kompozicija škripi i varniči puzeći ka jutru i Lisabonu. Prestonica Portugala, zemlje sabijene između nepreglednog Atlantskog okeana i velike osvajačke Španije, izgleda kao kraj sveta. Dalje se ne može i nema gde.

Opuštenost, odsustvo nervoze i susretljivost valjda su prve impresije stranca u ovoj zemlji. Devojka na informacijama sa osmehom objašnjava da nažalost ima red vožnje od prošle godine i da je za sve ostalo najbolje pitati u Madridu. "Tamo sve znaju", odgovor je na sva zahtevnija turističko-transportna pitanja. Redovi su svuda. Čeka se ispred bankomata, na kasama, na šanku. Čeka se, ali nekako smireno i samouvereno.

Lisabonsko nebo je nisko. Skoro da ga dodiruje statua Isusa nagnuta nad Rio Tejo. Ulice su ravne, bez krivudanja, pa gledano sa visine grad liči na slagalicu od kockica. Obale reka, spojene divovskim mostovima, nekada su na svojim ivicama primale Feničane, osnivače Lisabona, da bi sa njih stotinama godina kasnije u morske pohode puštale najveće navigatore sveta poput Vaska da Game. Simbol Portugala, spomenik Torre De Bellem na obali reke Težo, verovatno je najslikaniji spomenik u ovom delu Evrope, a podignut je upravo u čast pomorskih istraživanja.

ANARHISTI I FADO: Bežeći od automobila, buke i dosadnog turističkog mravinjaka, penje se ka Alfami, kvartu ispod kaštela Svetog Đorđa. I slike praćene zvukovima već postaju slične onim prvobitno naučenim iz Vendersove Lisabonske priče. Ulazeći dublje u Alfamu dolazi se do uskih, ali okićenih ulica spremljenih za predstojeću lokalnu fiestu, bakice sede ispred kućnih ulaza, na prozorima je razapet veš, ispred malih kafana muva se gladni ljudski i životinjski svet. Kafane imaju tek nekoliko stolova, istaknut natpis prato do dia (danas preporučujemo ili jelo dana) i jednu tetku koja pravi odličnu jeftinu klopu. Prženi bacalhau (bakaljau ili bakalar) jedan je od glavnih portugalskih obroka, a za desert se služe ukusni okrugli kolačići, od onih sličnih princes-krofnama do onih napravljenih od narandže i sira. Lokalna kuhinja je raznovrsna jer sadrži elemente i atlantske i mediteranske. Pije se zeleno penušavo vino iz Porta.

Na Trgu Španije je protest. Masa radikalnih levičara, antiglobalista, ekologa, feministkinja i ostalih pokušava da spreči rušenje jedine lisabonske slobodne kuće – skvota. Besni su na odluku gradonačelnika da se na svim napuštenim kućama zazidaju prozori kako bi se sprečili skvoteri da ih zauzmu. Jedan Afrikanac ispod grafita "Crnci, marš u džunglu!" dopisuje nastavak, "iz džungle ste nas doveli, pa nas sada i trpite". Dečko se zove jednostavno – Po. Jedan je od retkih koji zna šta je i gde je Srbija i kaže da je svojevremeno svirao timpan na demonstracijama protiv bombardovanja Srbije. "Puno ljudi je dolazilo tada, ne zato što je svako znao o čemu se tu zapravo radi, već iz želje da se usprotivi svakom ratu. Mnogi Portugalci, iako ova zemlja već 150 godina živi u miru, stide se kolonijalnog ugnjetavanja i ratovanja. Mislim da su ovde ljudi, sem političara, potpuno svesni vrednosti mira", objašnjava Po, koga je sat vremena kasnije policija tokom nenasilnog blokiranja ulice odvukla u pritvor.

Noću saobraćaj postaje tiši, a žamor glasniji. Stranci, koji najčešće glasno otežu američki engleski, silaze iz svojih pansiona i upućuju se ka restoranima u centru. Većina portugalskih pansionskih soba ima ugrađen bidon, a noću je u pojedinim pansionima gotovo nemoguće spavati od pucketanja parketa, škripe kreveta i uzdaha strasti. Lokalni narod noću se muva oko četvrti Bairro Alto ispunjene raznolikim kafićima.

U jednoj zabitoj mračnoj ulici, ispred malih otvorenih vrata, stoji stotinjak ljudi. Svaki pogled pokušava da preko glava ostalih uđe u prostoriju i smesti se pored tela devojaka koje pevaju fado. Stariji muškarac ustaje, muzika prestaje i on počinje da priča. Objašnjava da fado nije samo pevanje već priča, izraz, način života. Muzika polako počinje, jedna devojka iz publike ustaje i smireno pušta svoj visoki melanholični glas da ispuni prostoriju lepotom i težinom. Privilegija prisutnih je da slušaju autentični fado, koji je teško pronaći pored mesta koje na svakom ćošku nude skupu kopiju tradicionalnog portugalskog pevanja. Inače, veruje se da je fado i nastao na morskim plovidbama u XVI veku.

Nedaleko od Lisabona smeštena je Sintra, sedište portugalske aristokratije i prvi centar romantizma u arhitekturi. Kralj Ferdinand Drugi svojevremeno je pretvorio srušeni manastir na vrhu brda u bajkoviti dvorac Pena, čime je u arhitekturu unet novi senzibilitet upotrebom gotičkih, egipatskih, marokanskih i renesansnih elemenata. Obližnji park ispunjen je lokalnim i egzotičnim vrstama drveća. Sistem ostalih parkova i vrtova uticao je na razvoj pejzažne arhitekture širom Evrope. Pored portugalskih bogataša Sintru je pohodilo i englesko plemstvo. Engleski pesnik Lord Bajron Sintru je nazivao "rajskim vrtom". Slaveći lepotu i uživanje Bajron kaže: ''Lo! Sintra's glorious Eden intervenes in variegated maze of mount and glen.''

RAJ I MAFIJA: Jednako udaljeni od Sintre su Cabo da Roca, najzapadnija tačka kontinentalne Evrope, i Cascais, popularna turistička destinacija oko koje okeanski talasi prave predivne nepravilne oblike režući klifove koji se prostiru ka severu. Jedan od neverovatnih oblika su Đavolja usta, odmah na izlasku iz Kaškaiša. Voda je izuzetno hladna, ali lokalni ribari kažu: "Što je voda hladnija, to je riba ukusnija". Između Kaškaiša i Kabo da Roka je peščana plaža Guinšo, surferski raj, gde je vazduh ispunjen vetrom, česticama vode i peska. Na vrhu litice Kabo da Roka nalaze se beli svetionik i toranj sa crvenom kapicom. Pored klifa visokog više od dvesta metara su dve stene, po legendi neposlušna mečka i njeno meče koje su bogovi kaznili pretvorivši ih u kamen.

Bauk ukrajinske mafije kruži u lokalnim pričama. Posle raspada Sovjetskog Saveza mnogi stanovnici iz novoformiranih država, posebno Ukrajine, pohitali su na Zapad za boljim životom. Farbom izmazanog lica, u poderanoj izmazanoj odeći, Viktor teško da liči na dobrostojećeg mafijaša. Put ka Portugalu započeo je na buvljaku u Pančevu. "Nisu to samo priče, mada se kao i svuda preteruje. Ukrajinaca ima dosta, pa su poneki počeli da rade ilegalno, kasnije su pojedinci počeli da kontrolišu određene poslove i to rade i danas. Mene i moju ženu Poljakinju niko nije dirao. Ja se klonim svojih zemljaka te vrste. U Portugalu mi jedino smeta bakalar. Dosta mi je ribe. Rado bih pojeo jednu vašu pljeskavicu", objašnjava naš sagovornik.

U Kaškaišu uglavnom sezonski živi tek nekoliko ljudi sa prostora SFRJ. Nebojša i još dva mladića iz Hrvatske sede za stolom u restoranu na rivi. Jedan od mladića u rukama drži plastične naočare. "Pogledaj kako je utisnuto Gucci. Najbolje do sada, nema šanse da se provali", hvali se on i ustaje od stola. Društvo se tokom sezone bavi preprodajom lažnih stvari naivnim turistima. "Posao ide dobro. Imamo par dečki koji su dobri trgovci. Ovde nema previše jugovića jer su oni uglavnom stacionirani po većim gradovima. Ovde ima posla samo za nas, sezonske radnike", uz smeh objašnjava Nebojša.

Portugalci, međutim, ne strahuju od došljaka. Ne prave veliku razliku među strancima i čini se da im je svejedno ko je odakle došao. Osim za imigrante iz Brazila, koji imaju poseban status u odnosu na ostale ilegalce. Nije ni čudno jer Portugalci jesu evropski Brazilci, nasmešeni, obasjani suncem i sa visoko uzdignutim palčevima.

Davor Konjikušić