Igrale se delije:
Konja, hleba i igara

Vitez pozarevačkog hipodroma i Ljubičevskih konjičkih igara to zvanje osvaja u ljutom boju sa lubenicom, jabukom, metom. Ako uspe da potamani sve neprijatelje kopljem, strelom i sabljom, dobija plast i postaje ljubičevski vitez do narednih igara. Na ovoj riterskoj smotri nema samo dame za koju se vitez bori

PRIZORI IZ OBIČNOG ŽIVOTA: Ljubičevske konjičke igre

Proteklog vikenda na pozarevačkom hipodromu odrzane su 40. Ljubičevske konjičke igre. Hipodrom je ponovo na dva dana zaličio na ona usamljena mesta na koja jednom godišnje bane puk, ne bi li se susreo sa onim čudacima koji na ova opustela mesta dolaze redovno zbog ljubavi prema konjima i konjičkom sportu. Bilo je tu svih onih tradicionalističko-bregovićevskih momenata, "Kalašnjikova" i sličnog repertoara od kog je sve prštalo, staklene, pardon, šećerne (konzumne) vune, crvenih šećerenih jabuka, puno dima i mesa sa roštilja, zastavica. Ne bi niko primetio razliku da se umesto dodele pehara jahačima, vlasnicima i trenerima dole, na stazi, sekla mladina torta.

Svetina je s budnom paznjom pratila svaku trku, galopsku i kasačku, kladioničari su primali opklade na konja i na "triling", a prodavci leblebija, suncokreta, kikirikija i semenki bili su nasmejani taman kao u vozu Beograd–Budimpešta. Trke su se odvijale po utvrđenoj satnici, uz neznatna odstupanja u nekoliko navrata, kad su se čudom na stazi našli nečiji automobili, a jednom, bogami, i stado ovaca – tek da se zna. Bilo je tu i kulturnog sveta, gospođa sa šeširima čiji su obodi ometali vidik dva reda na gore i sa psetancima ispod miške – da liči. Svako malo neko bi obode u prolazu okrznuo, kao slučajno. Program je i ove godine trajao dva dana, uz zanemarljive izmene u odnosu na prethodne igre. Nije bilo takmičenja preponaša jer je između konjičkih saveza Vojvodine i Srbije došlo do nekakvih nesuglasica, a u maloj Srbiji nema tako dobrih konja preponaša. Program je valjalo popuniti nečim. Bilo je tu tako niskih letova aviona da su prethodno pomenute gospođe mogle ostati i bez šešira, na hipodrom je sletelo desetak padobranaca uz ovacije nasmejane dečurlije, a ako tome dodamo i grickalice, roštilj i alkohol za roditelje, dobićemo oprobanu srpsku formulu. Kako je to nekad jedan domaći fudbaler lepo opisao, "živinu u igru" unosila je mlada i dinamična konferansijerka koja nije propustala ama baš ništa. Kako smo čuli, godinama se time bavi, a i autor je emisije o konjima.

Ne smemo zaboraviti, naravno, ni voltižovanje dece na ponijima. Osim što su deca i tačke koje izvode krajnje simpatični, podsećaju nas na to da smo mi poznati jahački i kaubojski narod, pa je još od malena decu potrebno privići na tu kuću bez krova. Decu nismo čuli da govore, pa je moguće da znaju i drevni jezik predaka dva evropska naroda – Huna.

Trke je publika pratila s budnom paznjom, kad, jednog momenta, među svetom u donjoj loži poče meškoljenje, okretanje, prevrtanje i guranje. Kao u gluvim telefonima, poče da se šapuće: "Labus! Eno ga Labus! Vidi, Labus!" Pomenuti gospodin nije bio raspolozen za razgovor s novinarima, budući na odmoru, s porodicom i van duznosti.

Drugi najdirljiviji trenutak – posle voltižera, naravno – bio onaj kad je novom vitezu Mališi Vujičiću pred oko deset hiljada ljudi prvo prisao otac da mu čestita, obojica srećni, nasmejani, a brci im se rastegli, bezmalo do ušiju. U finalu su osmorica kandidata za viteza učestvovali u pet disciplina, a najatraktivnije su kurirsko jahanje (uz zamenu torbica s poštom i povratak na polazište) i seča sabljom. Mališa je od 15 mogućih osvojio 15 poena, što ranije nikom nije pošlo za rukom. Vitez pozarevčkog hipodroma i Ljubičevskih konjičkih igara to zvanje osvaja u ljutom boju sa lubenicom, jabukom i metom. Ako uspe da potamani sve neprijatelje kopljem, strelom i sabljom, dobija plašt i postaje ljubičevski vitez do narednih igara. Na ovoj riterskoj smotri samo još na obožavanu damu nisu mislili. Pa, kome on da se zaklinje na odanost i bude verna zaštita?

Kazaćemo nešto i o pratećim programima, svečanom defileu i "kulturno-umetničkom" programu: izložba sitnih životinja, ptica, kunića, akvaristike, sve to na gradskom trgu i u užoj zoni centra grada. Sa bine se smeška Dušan Vujičić, novi predsednik SO Požarevac, koga su na vlast pre dve nedelje doveli socijalisti, smeška se i otvara igre, a levo od njega, na fasadi jedne svojevremeno nacionalizovane zgrade, stoji ogroman pano i srebrna slova koja kažu: "Dobro došli u zatvoreni grad, 1945–2003"; u potpisu Građanski pokret za evropski Požarevac. Slova blješte ko da hoće da oteraju zlo. Delili su građani i letke na kojima opominju da lokalna politika vraća Požarevac na kurs 1993–2003–1993. Prisutni letke odmeravaju, gledaju i pitaju se kome da se jave ako otkriju rešenje ove zagonetke s kursom. Ovi drugi kažu, dobro je, "Nek samo znaju".

Pošto je predsednik Vujičić otvorio igre, program je nastavila da vodi neka gospođa s tašnom pod miškom. Gradski folklorni ansambl izveo spletove igara, a posle njih na binu došla Biljana Krstić i komšija Smederevac, Ninković. Lepo beše, ljudi ponešto i ne razumeju, ali je i tako dobro. "Sto više znam, više me glava boli!" E, sad, da ne mislite da je defile bio na kraju, njime su igre otvorene, ali je on po svojoj važnosti ovde našao sebi mesto.

Radoslavka Despotović