Evropsko košarkaško prvenstvo:
Zlopaćenje šampiona

Posle poraza od Rusa i Španaca prerani odlazak kući bio je vrlo blizu, ali su u presudnoj utakmici protiv Turske igrači Srbije i Crne Gore, po ko zna koji put kad je bilo stani-pani, pokazali pobednički karakter i otvorili put ka dobrom rezultatu a eventualno ispadanje sveli u razmere normalnog sportskog neuspeha na koji smo morali biti spremni i pre početka

(Od specijalnog izveštača "Vremena")

Na sreću, ono zlehudo pominjanje devetog mesta iz Helsinkija 1967. u prošlom broju "Vremena" ostaće samo na "bilo, ne ponovilo se" mada, ruku na srce, nismo bili daleko od debakla koji bi bio i veći od pomenute rane iz Finske od pre 36 godina. U nedelju uveče, posle poraza od Španaca, uz prethodni poraz od Rusa na samom startu i mršavu pobedu nad nejakim Šveđanima, sedeli smo u Soderteljeu i čekali ishod meča Švedska–Rusija da bismo saznali da li "plavi" idu u Boras u baraž za četvrtfinale ili... kući! Naime, pobeda Šveđana od šest ili više poena razlike ostavila bi selekciju Srbije i Crne Gore na poslednjem mestu grupe C. Dok su naši (brojni) izveštači bili u dilemi da li će Rusi "igrati sportski" ili izabrati opciju da nas pošalju kući kako se, eventualno, ne bismo ponovo sreli jer nas, objektivno, dva puta u roku od nekoliko dana ne mogu dobiti, prišao mi je kolega Lev Tigaj iz "Sport Expresa", vodećeg sportskog dnevnika Rusije, i rekao:

"Budite mirni, sigurno dobijamo, ne zato što vas volimo, već zato što nam trebate..."

Usledilo je i logično objašnjenje koga se niko od nas nije setio:

"Ako ste i vi i Grci u polufinalu i peto mesto vodi na Olimpijadu a nama je to ovde glavni cilj."

ZANIMljIV SISTEM: Rusi su zaista u drugom poluvremenu rasturili domaćine pa su naši igrači oko 20.30 seli u autobus i odvalili 400 km do Borasa na jugu Švedske gde su ih čekali odmorniji Turci. Put je prekraćen gledanjem filma Gospodar prstenova koji je Milan Gurović kupio na jednoj benzinskoj pumpi. Titl je bio na švedskom, ali nema veze, većina naših igrača se dobro snalazi sa engleskim. "Već" oko 02.00 bili su u krevetima a utakmica je počinjala u 20.00. Sistem takmičenja na Evropskom prvenstvu je zanimljiv, ukrštanje drugih i trećih iz grupa odlično je rešenje, ali je dan odmora morao uslediti posle prve runde, a ne posle tog baraža koji je za četiri tima imao i dodatno opterećenje u vidu puta. Za to vreme dva prvaka (Francuska, Litvanija) grupa imala su dvodnevni a druga dva (Španija, Grčka) trodnevni odmor (!) što takođe nije dobro jer isuviše prekida ritam utakmica.

Naši su opravdali poverenje Rusa pobedivši Tursku (80:76) čime su ušli u četvrtfinale. Dok ovo budete čitali, znaćete da li su stigli i korak dalje, meč sa Litvanijom odigran je na dan štampanja ovog broja "Vremena", ali kako god da je završen, neće biti nikakve drame (za euforiju uvek ima mesta i vremena ) jer izvesno je da je ovde izbegnut debakl koji se "smešio" posle prve tri utakmice. Prisustvo Izraela u četvrtfinalu, verujem, garantuje nam bar sedmo mesto, što bi bilo ponavljanje plasmana iz Nanta 1983. i Štutgarta 1985. Drugim rečima, neuspeh će, ako ga bude, biti samo loš sportski rezultat i ništa više. Situacija podseća na onu iz Indijanapolisa prošle godine kada su posle poraza protiv Španije i Portorika neki izveštači osuli drvlje i kamenje na reprezentaciju da bi na kraju veličali šampione sveta kao da ih prethodno nisu pljuvali do iznemoglosti. I sada se pisalo o "bruci", "sramoti", "agoniji šampiona" umesto da se oštre kritike sačuvaju za konačni sud, kada se bude znalo šta je i kako urađeno. Sa nevoljama koje su pratile selekciju od početka priprema i povredom Peđe Stojakovića u meču protiv Turske (odlučujuća, poslednja četvrtina, dobijena je bez njega), realnije je bilo očekivati zlopaćenje i mučenje šampiona nego šetnju do medalje. Pobeda protiv Turske bila je kolektivno delo, pet igrača dalo je deset i više poena, šesti Vujanić, stao je na devet, a sedmi Đuro Ostojić za pet poena i sedam skokova zaslužio "oskara za epizodu". Oni koji su se ljutili na njega kada nije uspevao da zaustavi Mehmeda Okura moraju staviti prst na čelo jer da je Đuro "razbijao" Okura verovatno bi on, a ne Okur, danas bio u Detroit Pistonsima... To je bio jedini način da se uspe jer sa tako malo igrača koje Dušan Vujošević koristi (praktično, samo sedmoricu) nemoguće je nekoga dobiti ako svi ne daju doprinos. A Gurović, jedan od najboljih protiv Turaka sa 14 poena i majstorskom odbranom na Kutluaju, dao je Špancima – jedan poen...

EFIKASNOST I PROLAZ: Meč sa Litvanijom bio je susret dva slična stila, bazirana više na spoljnom šutu nego na igri pod koševima. Litvanci su u prvom krugu bili najefikasniji sa prosekom od 93 poena a naši jedanaesti sa 76,2. Ali, sve je relativno. Šta vredi Nemcima, Hrvatima i Slovencima što su bili efikasniji od nas kad su u "baražu" ispali i otišli kući, rekavši "ćao" i Olimpijadi u Atini iduće godine? Slovenci su se, posle tri odlične utakmice u grupi, "samoubili" protiv Izraela a Hrvati su bili najveći tragičari šampionata jer su tri utakmice, protiv Grčke, Turske i onu najvažniju protiv Rusije, izgubili sa minimalnom razlikom u finišu posle ubedljive prednosti. Tipično za talentovan tim bez dovoljno iskustva i samopouzdanja. Nemci, treći na svetu u Indianapolisu i četvrti u Istanbulu 2001, propuštaju Olimpijadu što će biti veliki korak unazad u ekspanziji basketa u ovoj zemlji. Selektor Henrik Detman, inače Finac, našao se na udaru kritike i verovatno će biti prva žrtva 33. šampionata Evrope. Na Olimpijadi, takođe, neće biti Turaka, vicešampiona Evrope iz Istanbula pre dve godine. Sve to, međutim, spada u već najavljeno najujednačenije prvenstvo kontinenta u poslednjih 15-20 godina, jer sa izuzetkom Švedske, Letonije, Bosne i Hercegovine i Ukrajine (koje su takođe skupo prodale kožu) ovde je svako mogao (i još uvek može, pod uslovom da nije ispao) da pobedi. Ko god da bude prvak Evrope, neće biti iznenađenje.

BEZNADEŽNA ŠVEDSKA: Što se Švedske tiče, ovde nikakve ekspanzije basketa u dogledno vreme neće biti jer ovaj sport ovde malo koga interesuje. U Borasu smo, posle bezuspešnog traženja bilo kakve indikacije da se ovde igra Evropsko prvenstvo, tek od šestog prolaznika uspeli da saznamo gde je gradska sportska dvorana (u kojoj je pre nekoliko godina za lokalni tim jednu utakmicu u prvenstvu igrao i Medžik Džonson!) a u Norčepingu, gde je igrala grupa B, lokalni list je na dan početka šampionata objavio anketu sa šestoro građana od kojih trojica nisu imala pojma šta se igra u njihovom gradu dok su preostali znali o čemu je reč, ali im nije padalo na pamet da odu na utakmice, iako je u gradu, sad pa ko zna kad, gostovao jedan Dirk Novicki. Ostaje dilema zašto zemlje poput Švedske uopšte preuzimaju organizaciju ovakvih takmičenja kada se investicija, ni na duži rok, ne vraća. Organizacija je tipično švedska, što znači maksimalno racionalna. Kada se Stojaković povredio protiv Turske, zahtev našeg lekara da se napravi magnetna rezonanca izazvao je opšte čuđenje. "U ovo doba ?", pitao je sa nevericom dežurni doktor u gradskoj bolnici. Evropsko prvenstvo nimalo nije promenilo navike ili radno vreme. Na jedvite jade urađeno je obično rentgensko snimanje a Peđa je sutradan, sa ledom na stopalu, krenuo autobusom ka Stokholmu sa nadom da će tamo obaviti neophodno snimanje. Zdravstvo je u Švedskoj, kažu naši ljudi koji ovde žive, pomalo u suprotnosti sa pojmom "švedskog socijalizma" koji je, ne tako davno, bio obećavan Srbiji i njenim građanima. U Norčepingu je baš ovih dana velika gužva povodom namere lokalnih vlasti da ukinu Urgentni centar u lokalnoj bolnici i premeste ga u četrdesetak kilometara udaljeni Linčeping. Ušteda je, kaže vlast, 300 miliona kruna (30 miliona evra, u Švedskoj se upravo priprema referendum da li prihvatiti evropsku monetu ili ostati pri kruni) a broj onih koji će umreti zato što moraju da ih voze pola sata duže je zanemarljiv... Čista matematika.

A što nije bilo uobičajenih poklon-suvenira za sve akreditovane novinare, nije krivica organizatora već "zasluga" nekih naših ljudi koji su se po nekoliko puta vraćali po suvenire shvativši da "naivni" Šveđani ne odsecaju jedno ćoše akreditacije (što je uobičajena praksa na velikim takmičenjima) kao dokaz da ste uzeli vaš poklon...

"A sta će nekome dve torbe ?", iskreno je, tipično švedski, pitala devojka koja je radila na tom pultu. Pitanje je sasvim u skladu sa ovdašnjim navikama da se, kao u recimo Norčepingu, na verandama drvenih, neograđenih kuća drži gomila stvari jer nikome (od Šveđana, naravno) ne pada napamet da bilo šta "pozajmi". Ali, niti će Šveđani od nas u dogledno vreme naučiti košarku, niti mi od njih sistem poverenja i poštenja na kome počiva jedna država.

Vladimir Stanković