Od svih dana u sedmici nedelja je imala najmanje smisla i najmanje značaja. Sve zajedno je podsećala na usamljenu gospođu u već ozbiljnim godinama koja uzdiše za tek stasalim momcima punim adrenalina koji obećavaju akciju. Sve beskonačno dugo i teško događalo se nedeljom: svadbe, domaći zadaci, bubanje za pismeni, psihološka priprema za ponedeljak, kućni poslovi... Nedelja je uvek bila pogrešan dan za rođendan – ko još organizuje rođendan nedeljom uveče? Stvar je godinama postajala sve gora i teža. Oni drugi ljudi što su nekakvom organizacijom odlazaka u prirodu kao imali nedelju od smisla, svrhe i značaja delovali su potpuno nestvarno i u apsolutnom neskladu sa stvarnim životom. Ceo doživljaj nedelje kao dana svodio se na traljavo režiranu grotesku ili, uz malo sreće, na dosadno montiran dokumentarni film.

A onda sam rešila da se Ja izrugam onome što se rugalo meni.

Ustala sam rano. U šest. Okupala se, obukla čisto odelo, popila prvu kafu, prošetala kućnog ljubimca i krenula u grad gradskim autobusom. Zabranila sam sebi pitanja tipa "Šta će to tebi?" i opaske poput "Ja i radnici treće smene", "Ja i domaćice", "Ja i praznina". Naterala sam sebe da verujem kako nije nedelja, već je nekim slučajnim nizom okolnosti ritam grada ispao iz ritma i eto. Prizori viđeni kroz zamazane prozore gradskog autobusa bili su kao savršene fotografije u skupom časopisu. Ulice su imale širinu, zgrade visinu, pogled dubinu, svetlo ugao i samo je falio neko da se potpiše. U gradskom autobusu putnici su dobili lica dok je njihov prtljag izdajnički brbljao sasvim obične bajke o njima i životu uopšte. Poslednja stanica – Zeleni venac. Nema naroda. Nema kartonskih tezgi. Nema grudnjaka na kilo, ni majica na bretele, jeftinih gaća. Niko me ne vuče za rukav da udelim milostinju ili kupim jedini efikasan nož za ljuštenje krompira. Glavna gradska ulica je tek okupana. Radnici gradske čistoće zabavljaju se skupljanjem creva i uljudno paze da ne poprskaju izloge. Nema ni sveta koji žuri i jede s nogu. Sastav prolaznika svodi se na one što su već otkrili tajnu nedelje i na zanemarljiv broj zalutalih u rano nedeljno jutro. Kupila sam đevrek i krenula redom bez naročitog cilja ili odredišta. Vetar je bio jedini putokaz. U potpunom miru otkrila sam da su izašle neke nove knjige koje svakako moram da kupim, a onda grozna prodavnica garderobe u kojoj se tiskaju gradske namiguše sasvim je u redu i (čak) ima veoma lep izlog. Zatim sam zapazila da je konačno popravljen onaj balkon na sredini ulice pa se petonije šepure na jutarnjem suncu i dodvoravaju slučajnim pogledima na gore. Primetila sam da zgrade imaju fasade i da je svaka na svoj način lepa. Hodajući sa vetrom pod ruku zalutala sam u Narodni muzej i zaključila da je stalna postavka milion puta interesantnija od reklamirane izložbe. Isto tako, ona malena zgrada Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu je kao Ali-babina pećina. Za tričavu dinarsku sumu mogla sam da kupim kljove mamuta!! (Zamalo). Zaposleni u Muzeju jedva su dočekali da mi sve objasne i upute me u tajne nalazišta minerala u nekadašnjoj domovini. Dve reke su mirno, najmirnije, gledale svoja posla. Novi Beograd uopšte nije ličio na gradsku spavaonicu. Penzioneri su igrali šah i nisu se dali omesti u tom važnom poslu. Parovi koji su već sto godina zajedno hodali su držeći se za ruke, kao na prvom sastanku. Hodam i mislim kako zapravo u svakom trenutku mogu biti bilo gde i sve mi je novo, zanimljivo i lepo. Još jedna galerija. Ovoga puta skulpture. Pokreti zamrznuti u vremenu, zauvek uhvaćeni u baš tom deliću postojanja. Jedna bronzana mačka stoji sva nakostrešena i iskežena. Imam utisak da će sad odmah skočiti i baciti se na neprijatelja. Pregršt utisaka odveo me je na predah u Rezime i uz kafu spremljnu po mom (!) ukusu otkrila sam kako je Nedelja, zapravo, jedini dan u sedmici kada treba ustati rano i krenuti u susret sledećem danu. Jedino Nedeljom ništa ne moramo, a sve možemo. Jedino Nedeljom nemamo nijedan pažnje vredan izgovor da izvrdamo potrebu za običnim, malim i veoma ličnim zadovoljstvima. Šta god da je to, šta god je taj mali trik koji nas pokreće. Nedeljom se diše punim plućima bez obzira na vremenske prilike. Nedelja nije dan za odmor. Samo Nedeljom možemo pronaći izgubljenu lepotu grada i gledajući penzionere kako igraju šah ili pretresaju dnevnu politiku shvatiti da je starost jedna jako dirljiva stvar koje se ne treba plašiti. Nedelja je dan za brisanje prašine sa svih onih sitnih stvari od kojih smo sazdani i koje nas čine živim.

Maja Marsenić