VREME 668, 23. oktobar 2003. / KULTURA
Književnost - Nil Gejmen i Koralina:
Bajke o pesku sna
Nil Gejmen jedan je od onih umetnika koji igraju obraz uz obraz sa svojim vremenom. Ponudio je originalnu umetničku viziju a publika je podigla ruke i povikala: dobro došao!
"Ljudi koji tvrde da je seks precenjen, nešto tu rade pogrešno."
Nil Gejmen
|
Na nagovor ljubitelja i teoretičara stripa, Zorana Đukanovića, pre nekoliko godina pročitao sam sve epizode legendarnog Sendmena. Glavni junak tog stripa je Bog Sna. Gejmen ga nije nazvao Morfej ni Hipnos nego Sendmen (Peskoviti). Zašto? Zato što je to jedno od njegovih imena! Zato što i kod nas ljudi, kad su pospani, kažu "Pune su mi oči peska"; zato što su za Boga Sna sve forme neprestano promenljive i zato što je tekući pesak simbol prolazećeg vremena. Za razliku od umetnika-romantičara, Gejmen u Sendmenu odbija da idealizuje San. On ne gubi iz vida da je svaki zločin, pre nego što se obelodani na stranicama crnih hronika, bio nečiji san…
Razni ljudi različito vide bogove. Zato Sendmena, iz epizode u epizodu, crtaju različiti crtači. S obzirom na to da Gejmen dizajn rokenrola smatra dizajnom savremenosti, Sendmen uvek manje-više liči na donkihotovskog Igi Popa. Sendmenova sestra Smrt predstavljena je kao jedna vrlo slatka "darkerka". Njoj je svako simpatičan, jer svakoga vidi "iznutra", to jest onako kako svako vidi sebe. Smrt nije jedini član Sendmenove "disfunkcionalne porodice". Tu je čitav jedan izvrnuti Olimp. Pored Smrti Sendmenovi braća i sestre su: Sudbina, Žudnja, Delirijum (koja je nekad bila Ushićenje) i Uništenje. Poslednja sestra Očaj u ruci drži udicu za srca, kojom nekad, od duga vremena, grebe sopstveno lice. Gejmen se s pravom može nazvati modernim teologom. On nas podseća da teologija – umetnost personifikovanja ideja – može biti zanimljivija od njene sestre filozofije.
|
U Sendmenu besmrtnici su smrtni. Oni umiru zajedno sa civilizacijama koje su ih stvarale. Temu umiranja i uskrsavanja bogova srpski čitaoci sreli su i u Gejmenovom romanu Američki bogovi. Držeći u ruci Američke bogove pisac i kritičar Vasa Pavković upitao je svoju kćerku: "Kakav je ovo roman?" "Veoma dobar", odgovorila je ona, "Mada, verovatno ne bi zadovoljio tvoje standarde." Postoje li dobre knjige koje ne zadovoljavaju očekivanja zahtevnih kritičara? Ja verujem da postoje. Američke bogove pokreće moćna ideja da su emigranti iz različitih naroda doneli u Ameriku ne samo svoju kuhinju i muzičke instrumente nego i svoje bogove. U romanu se stari slovenski, indijski, mesopotamski bogovi bore protiv "instant bogova" potrošačkog drustva (ikone popularne kulture, reklame, mediji, CIA, Holivud), što je sve deo ujdurme nordijskog boga prevaranta – Lokija, jednog od stalnih junaka Sendmena. Strip Američki bogovi je preopširan. U njemu ima zbrzanosti i nedoslednosti (na primer, mrtva žena glavnog junaka predloži mu da podeli krevet s njom. On odbije. Pisac kaže da će do kraja knjige tu ponudu prihvatiti. Pisac zaboravi na obećanje.) Uprkos tome, to je interesantan roman. Ne sećam se da sam od prepubertetskog čitanja Rajs Barouzovog Tarzana tako brzo okretao stranice da vidim "šta će biti posle".
Nedavno je u Beogradu izdata i Gejmenova Nikadođija, roman o okrutnom, čarobnom, podzemnom svetu ispod banalnog stvarnog Londona. Radnja Nikadođije odvija se u ambijentima sličnim onim kroz koje beži Orson Vels u Trećem čoveku, naime londonskoj kanalizaciji i napuštenim stanicama metroa. Bilo kome ko je u poslednjih petnaest godina živeo u Beogradu, priča o "svetu ispod sveta" mora zvučati poznato. Kao i u svim svojim knjigama, Gejmen se i u Nikadođiji bavi problemom zla. Neprestana tinejdžerska uzbuđenost stvarnošću zla jedna je od njegovih najpotentnijih autorskih osobina. Gejmen nije samo originalan. Njegov um je pomalo i strašan. Strašan, ali ne zastrašujući. Kako to mislim? Mislim da kod Gejmena nema nikakve posebne simpatije za demonsku stranu ljudske prirode. On konstatuje da "to" neopozivo postoji onako kao što kiša pada a čovekov zadatak je da se od toga spasi, skloni i izvuče kako god zna.
Novela Koralina, odskora takođe dostupna na srpskom, dosad je najbolja Gejmenova proza. To je ovog puta ne mitološka, nego pedagoška knjiga o izuzetno hrabroj devojčici, koja u svojoj kući otvara vrata u zidu i prelazi u drugu kuću, gde žive njeni "drugi" mama i tata. "Drugi roditelji" imaju dugmad umesto očiju i Koralini sve dozvoljavaju. Ubrzo postaje jasno da je "drugi" otac nešto kao lutka od testa, stvar bez suštine, koju je druga majka stvorila da bi privukla Koralinu. Šta je druga majka? Ona je "veštica". Ali, ona je i više od toga. Ona je Prokletinja. Ona je kraljica antisveta koji je sama stvorila. Devojčicu je namamila u svoj svet zato što želi... da je voli. Mačak koji je Koralini, pored lude hrabrosti, jedini saveznik, upozorava devojčicu: "Ona bi možda nešto da voli, a možda bi nešto da pojede, nikad se ne zna sa tim bićima."
|
Na jednom nivou, Koralina je horor-knjiga – knjiga o devojčici i veštici koju služe pacovi. Na drugom nivou, to je knjiga za decu. Konačno, Koralina uprkos naivnoj formi predstavlja nimalo naivan pedagoški traktat. Čitav svet "druge kuće" (sličan obrnutom Olimpu u Sendmenu ili podzemnom Londonu u Nikadođiji) postoji onoliko koliko se ćudljivoj Prokletinji sviđa da postoji. Majka-veštica razmazuje i uništava decu dok ih se ne zasiti. Kad ih se zasiti, ona njihove duše pretvori u ćilibarske klikere a decu praznodušnu ostavi u ormaru. Koralina uspeva da pobegne i da pronađe i vrati duše dvoje dece koja su nastradala pre nje. One koji pročitaju Koralinu neće začuditi što je neki kritičari smatraju dostojnom naslednicom Alise u Zemlji čuda Luisa Kerola.
Namera ovog teksta je manje da analizira, a više da zainteresuje. Zato je umesno privesti prikaz kraju sa par reči o autoru. Nil Gejmen rođen je 1960. u Portčesteru u Engleskoj. Sa ženom i troje dece, koja čitaju njegove strašne knjige, živi u kući u stilu "porodice Adams", u Mineapolisu, Minesota. Kao pisac fantastike, on se uspešno bori protiv duhovne klime u kojoj je "fantastika" postala nešto kao ružna reč. On kaže da uglavnom sebe smatra svojom idealnom publikom i da je pisanje dosadan posao koga iskupljuje osećaj svemoći. Nazivaju ga autorom "stripova za intelektualce" i "bajki za odrasle". Ja nisam uvek siguran šta su intelektualci i ko su odrasli, ali mogu reći da je Gejmen jedan od onih umetnika koji igraju obraz uz obraz sa svojim vremenom. Gejmen je ponudio originalnu umetničku viziju a publika je podigla ruke i povikala: dobro došao! Njegov kultni status (devojke se onesvešćuju na potpisivanju knjiga) ostavio sam za kraj jer nisam hteo da čitaoca zainteresujem Gejmenovim uspehom, nego vrlinama njegovog dela.
Vladimir Pištalo