Bioskopski repertoar u Srbiji:
Diktat mačke u džaku

Sve češće se mogu čuti ocene da imamo veoma loš bioskopski repertoar u odnosu na ono što se u svetu snimi. Zašto neki filmovi dolaze u naše bioskope, a neki ne? Koji su kriterijumi za izbor filmova koji će ući u bioskopsku distribuciju, ako to nagrade na prestižnim svetskim festivalima očigledno nisu? Na ovakva pitanja pravih odgovora nema, ali ima melodrama gledanosti, trilera interesa, tranzicionih horora i privatizacionih komedija. Ni reči o kvalitetu filma

Naša repertoarska politika nije ni dobra ni loša – ona ne postoji. Kako drugačije objasniti činjenicu da je u našim bioskopima prikazan potpuno nebitni Fanfan Lala tandema Kravčik–Beson koji je otvorio festival u Kanu, ali ne i film Slon Gasa Van Senta koji je pobedio. Ili, otkupljena su i odavno prikazana dva prosečna dečija filma Ledeno doba i Lilo i Stič koji su nominovani za Oskara za najbolji animirani film, ali još nismo videli i ko zna kada ćemo film koji je tu nagradu osvojio, remek-delo Hajao Mijazakija Šihiro i tajna začaranog zamka. Glupane, tupane, američka venčanja i pravne plavuše bolje i ne pominjati. Sinemanija koja je u toku donela je neke dobre filmove ali i produbila nedoumice. Zašto neki filmovi dolaze, a neki ne? Koji su kriterijumi za izbor filmova ako to nagrade očigledno nisu? Koja nečista sila upravlja dugačkim nizom ovih loših poteza? Verovatno ćete se iznenaditi kada saznate da na ovakva pitanja pravih odgovora nema. Ima, sem surovih činjenica, i melodrama gledanosti, trilera interesa, tranzicionih horora i privatizacionih komedija. Ni reči o kvalitetu filma, o njegovim kulturnim ili umetničkim vrednostima.

MEJDžERI I DISTRIBUTERI: Kako, dakle, distributeri odlučuju koji film da prikažu? "Kada je o velikim američkim filmovima reč, to manje-više ide po automatizmu", priznaje u razgovoru za "Vreme" Dragan Jelačić, urednik programa distributerske kuće Tak. "Vrlo retko možemo da utičemo kod velikih kompanija da neki mali film proguramo ili da neki, za koji smatramo da nije za naše tržište, odbijemo, ali je u stvari sve diktirano." Radi se o pet velikih svetskih kompanija: Soni, Foks, Vorner, UIP i Dizni, čiji filmovi čine 70-80 odsto repertoara. U ovu grupu spadaju filmski serijali kao što su Terminator, Matriks, Hari Poter, Gospodai prstenova, Čarlijevi anđeli i sl. Uprkos opštem utisku, ni svi viskobudžetni filmovi ne uspevaju u našoj sredini. Neki propadnu, a neki ne donesu očekivanu zaradu. Takvi su recimo Tumb Rajder 2, Derdevil, Loši momci 2, Holivudski panduri, X- man 2, Bili smo ratnici, Slučajni svedok, Regrut...

Tek onaj mali deo repertoara koji ne zauzmu američki mejdžeri, distributeri mogu da popune prema sopstvenom nahođenju. Ali, i tu postoje ograničenja. "U najvećem broju slučajeva veliki nezavisni filmovi kupuju se u pretprodaji, oko dve godine pre nego što se uopšte snime", objašnjava Jelačić. Kada se pojavi prva informacija o tome ko će režirati, ko će glumiti, koliki je budžet, kuće koje prodaju nezavisne filmove već tada izbace film na tržište i praktično od tog trenutka počinje trgovina. Tako je kupljen Tarantinov Ubiti Bila ili Tragovi na duši Roberta Bentona, a od ovogodišnjih hitova Velika mrsna pravoslavna svadba Džoela Zvika i De Palmina Fatalna žena. Ovakva kupovina se praktikuje jer je tako cena filma mnogo povoljnija nego pošto je on snimljen. Naravno, dešavaju se i neprijatna iznenađenja kada distributer otvori džak i ugleda mačku koju je pazario, kao što je bio slučaj sa nesretnim Fanfan Lalom. Svi drugi oblici nabavke čine zanemarljiv procenat filmova na repertoaru. Izbor između diktata i mačke u džaku, priznaćete, i nije neki izbor. Ako loši filmovi stižu slučajno, dobri stižu još slučajnije, pa kako god da gledate na stvar, jasno je da nema ni govora o nekom pravom selektiranju.

VERIFIKACIJA TRŽIŠTA: Distributeri se trude da nas ubede da su ovo prosto činjenice protiv kojih se ne vredi boriti i da kvalitativni sud nema šta da traži u ovoj jednačini. Ali, ako se ipak usudimo da se zapitamo da li nam ovakva repertoarska realnost donosi baš ove filmove, a ne neke druge, zato što su oni to zaslužili svojim kvalitetom ili umetničkim dometima, odgovor je očigledan. "Imamo veoma loš bioskopski repertoar u odnosu na ono što se u svetu snimi", jasan je Jugoslav Pantelić, urednik filmskog programa televizije Studio B. Poznavajući ukus naše publike, Pantelić konstatuje da u svetu postoje stotine filmova koji zavređuju pažnju i koji bi imali dobru gledanost u ovoj sredini. Alternativna distribucija putem filmskih festivala donekle popravlja sliku, ali nam je potreban i raznovrsniji bioskopski repertoar tokom cele godine. Dva festivala po deset dana godišnje za ljubitelja filma nije dovoljno ni da se površno informiše o trendovima u svetskoj kinematografiji a kamoli da ozbiljno prati filmsku umetnost.

Za ovakvo stanje ne možemo kriviti distributere. To su, ipak, privatne firme koje moraju nešto i da zarade od prodatih ulaznica i nisu tu da se bave kulturnom politikom. Kupovina nezavisnih filmova je skup hobi koji donosi uglavnom gubitke. Naš najmanji distributer "Jugoslavija film" ima novca da godišnje kupi samo dva do četiri filma. Od prikazivanja tih filmova ne uspe da pokrije ni početna ulaganja i prinuđen je da minus pokrije svojim drugim aktivnostima, pre svega organizacijom Festivala autorskog filma i izdavanjem prostorija. Ali, postoje i drugačiji primeri. Film Istok–Zapad je pre par godina ostvario uspeh koji je poznat kao kuriozitet i među francuskim distributerima. Taj film je videlo više ljudi u Srbiji nego u samoj Francuskoj i završio je na trećem mestu po gledanosti te godine. Postoji i teza da se u neamerički film ne ulaže dovoljno novca i energije da se predstavi našoj publici. Ipak, rizik za distributera nije srazmeran mogućoj zaradi. "Problem je što evropski filmovi nešto koštaju. Oni se plaćaju. Veliki američki filmovi ne koštaju ništa. Oni se dobijaju i odrađuju na procenat", tvrdi Jelačić. Glomazne marketinške kampanje za američke filmove takođe ne koštaju ništa. Zato ih i ima toliko. Odobravaju se reklamni budžeti od 10.000 do15.000 evra, kojima domaći distributeri raspolažu najbolje što umeju. Ako se i desi da neki svetski blokbaster kod nas propadne, to opet pogađa stranog partnera. Kada se sve to ima u vidu, ne čudi da taj vid distribucije pokriva toliki segment repertoara. Evropski filmovi, s druge strane, koštaju od 3000 do 15.000 dolara koliko je potrebno izdvojiti za Taksi 3. Veliki je rizik dati otpilike još toliko za marketing kada distributer nije siguran ni da će se pokriti ni za cenu samog filma.

Miroljub Vučković, direktor Instituta za film, u razgovoru za "Vreme" argument kulturnih vrednosti, kada se priča o bioskopskom repertoaru, smatra kao alibi: "Treba da se stvore uslovi da neko može da ostvari profit prikazujući filmove koji su kvalitetni a dolaze iz konematografija koje nisu toliko priznate, prepoznate i tržišno verifikovane."

BIOSKOPI U TRANZICIJI: Kako stvoriti ovakve uslove? Ove godine će naši bioskopi ostati bez kanskog, ali i bez venecijanskog pobednika, kao i bez niza drugih dobrih filmova. I Slon Gasa Van Senta i Povratak Andreja Zvjaginceva biće prikazani na sledećem Festu, ali je njihova bioskopska sudbina neizvesna. Da bi u budućnosti izbegli ovakve situacije, svi naši sagovornici se slažu da država, odnosno resorno ministarstvo za kulturu treba da se umeša u celu priču. Neophodna je neka vrsta beneficiranja što nacionalne kinematografije što distributera koji se bave uvozom kvalitetnog, nekomercijalnog filma. Većina evropskih zemalja praktikuje neki oblik zaštite. Rešenja se mogu tražiti kroz veće poreze na američki film, kroz uvozne, odnosno poreske olakšice ili dotiranje u ceni karte, pa čak i kroz neke aktivnosti koje nemaju nikakve veze s filmom, kao što je odvajanje dela prihoda od lutrije za ovu svrhu. Kroz buduće integracije otvara nam se i mogućnost pristupa nekim evropskim fondovima koji se bave ovakvim doniranjem kao što su Media Plus i Euroimage. Ali, ne lipši magarče...

Ipak, zvanični podaci govore da nije sve tako crno kao što se čini. Naša publika je imala prilike da vidi veći broj francuskih, španskih, italijanskih, skandinavskih filmova u bioskopima nego publika zemalja u okruženju koje su već prebolele male boginje tranzicije kao što su Češka, Mađarska, Poljska ili Bugarska. Komparativni podaci gledanosti domaćeg filma takođe su za ponos. Samo je Zona Zamfirova ove godine izmamila milion trista hiljada ljudi, od kojih mnogi nisu bili u bioskopu i 30-40 godina. Zona je razbila guvernera Kalifornije i sve druge terminatore letošnjih akcionih spektakala i po zaradi i po gledanosti. Pomenuti ponos brzo splašnjava kada dođemo do problema uređenosti bioskopske infrastrukture. Bioskopi još nisu privatizovani, što znači da ih niko ne održava. Država neće ni da ih renovira ni da ih proda strancima. Ljudi koji rade u njima nisu mesecima primili platu. Broj od 236 bioskopa koliko imamo jedva podnosi i postojeću količinu filmova. U takvim uslovima teško je ozbiljno razgovarati o repertoarskoj politici. Kada bi više nezavisnih ili domaćih filmova bilo kupljeno, odnosno snimljeno, oni ne bi imali gde da se prikažu.

Da li je ovo pravi trenutak da se pokrenu pitanja o kvalitetu filma koji gledamo? Možda je kuknjava za boljim filmom, boljim pozorištem, radničkim pravima, narodnim kuhinjama, sterilizacijom pasa lutalica razmaženost koja ne priliči vremenu u kome živimo. A možda je baš sada poslednja šansa da pokušamo da zaustavimo eroziju kulturnih standarda koje smo imali devedesetih. Jedno je sigurno: kada u ovim smutnim tranzicionim vremenima počnete da pričate o kulturi, uvek završite pričajući o novcu.

Ivan Jević