Lični stav:
Kaskanje za realnošću

Čini se da kritičari Haškog tribunala u Srbiji, uz retke izuzetke, polaze od pretpostavke da je svaki prigovor na račun Tribunala osnovan. Ovo ne iznenađuje, jer kritičari su navikli da javnost sa odobravanjem prima argumente protiv Haga. Tribunal je usmeren protiv Srba? Svako u Srbiji zna da je tako. Amerikanci kontrolišu tribunal? To je sasvim jasno. Tužilac loše radi svoj posao u postupku protiv Slobodana Miloševića? Očigledno, da. Kada se ovakve stvari ponavljaju i ne dovode u pitanje, postaju nešto poput samoočiglednih istina.

Kritičnost u odnosu na Haški tribunal potiče iz nekoliko glavnih izvora. Za neke komentatore i izveštače, Tribunal je simbol i sredstvo Zapada, a u odnosu na taj Zapad oni su nepoverljivi bar od NATO bombardovanja 1999. godine. Drugi nisu imali apriori negativan stav u odnosu na Tribunal, ali su se okrenuli protiv kada su zaključili da se u postupku protiv Miloševića tužilastvo isuviše bavi politikom i istorijom a nudi malo dokaza o krivici optuženog. Treći imaju problem već sa samom idejom da se pred nekim sudom iznose činjenice o zločinima koje su počinili Srbi.

Negativan stav predstavljao bi savršeno respektabilnu poziciju ako bi proizlazio iz objektivne analize suđenja Miloševiću i ukupnog rada Tribunala. Ovo po pravilu nije slučaj. Tekst koji sledi ukazuje na osnovne nedostatke u predstavi koja o Tribunalu vlada u Srbiji.

Svi protiv Haga

U oblikovanju odnosa koji će javnost u Srbiji zauzeti prema Hagu, najvažnija je bila uloga postmiloševićevske vlasti. Ta je vlast koristila pronađene masovne grobnice kosovskih Albanaca kao alibi za izručivanje Miloševića Hagu, a ne kao povod za raspravu o zločinima i suđenje odgovornima. Tri godine nakon pada Miloševića, sudovi u Srbiji sudili su samo nekoliko slučajeva ratnih zločina. Vlast je saradnju s Hagom predstavila kao sredstvo za dobijanje ekonomske pomoći, a ne kao obavezu prema žrtvama i zahtevu pravičnosti.

Ukratko, vlast je temu ratnih zločin lišila moralne dimenzije. Ovim je pothranjivala cinizam i sistem vrednosti koji održava nacionalistički ekstremizam, ili ga direktno snaži. To nije podloga na kojoj bi rad Tribunala bio prihvaćen s odobravanjem.

Niti je to podloga koja bi medije ponukala da se bave zločinima protiv nesrba. Sa izuzetkom lista "Dana" i Televizije B92, mediji se zločinima ne bave. Nasuprot srpskim političarima i medijima, Haški tribunal stalno iznova iznosi temu zločina na svetlo dana. Otpor i neprijateljstvo prirodna su reakcija.

Neprijateljstvo je buknulo iz sve snage kada je, u februaru 2002. godine, počelo suđenje Slobodanu Miloševiću za zločine na Kosovu. Komentatori svih boja udružili su se u traženju slabosti u svedočenjima kosovskih Albanaca – svedoka tužilaštva. Svedočenja o nepojamnim zločinima pominjana su u prolazu; težište u izveštajima i analizama bilo je na kritikovanju svedoka zbog stvarnih ili navodnih protivrečnosti i neistina u svedočenju. Mesec dana nakon početka suđenja za koje se pretpostavljalo da će trajati više godina, posmatrači u Srbiji zaključili su da tužilaštvo ne radi valjano svoj posao.

Kod nekoliko medija koji nisu sasvim neosetljivi na (retke) kritike, preteranosti iz početnog izveštavanja vremenom su se proredile. Kod drugih, stanje je ostalo nepromenjeno. Javnost je odranije bila nepoverljiva prema Hagu; izveštavanje i komentarisanje suđenja Miloševiću samo su osnažili takav stav.

Naređenja i zajednički zločinački poduhvat

Mnogi u Srbiji veruju da tužilaštvo mora da dokaze da je Milošević naredio da se čine zločini, pa zaključuju da tužilaštvo radi loše jer nije uspelo da ponudi dokaze o takvim naređenjima.

Ono što izveštači i analitičari u Srbiji nisu objasnili javnosti jeste da tužilaštvo u stvari ne mora da dokazuje da je Milošević izdavao naređenja. Za osuđujuću presudu, ono mora samo da dokaže da je Milošević učestovao u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bio nasilno premeštanje nesrba sa područja u Hrvatskoj, Bosni i Kosovu; ili, da je Milošević imao efektivnu kontrolu nad snagama koje su činile zločine, da je znao ili trebalo da zna za zločine, ali nije preduzeo potrebne i razumne mere radi sprečavanja zločina i kažnjavanja počinilaca. I zajednički zločinački poduhvat i odgovornost nadređenog lica čvrsto su ustanovljeni koncepti u međunarodnom krivičnom pravu, i nijedan ne zahteva dokazivanje izdatih naređenja.

Razumevanje ova dva koncepta zahteva izvestan napor kod nepravnika. Izveštačima i publici ne može se prebacivati zbog nedostatka pravnog znanja. S druge strane, od izveštača bi se očekivalo da se upoznaju sa pravnim standardima koji stoje u osnovi suđenja, a u međuvremenu da se uzdrže od definitivnih zaključaka – kao što je taj da tužilac ne uspeva da dokaže navode iz optužnica.

Zajednički zločinački poduhvat izaziva naročitu zabunu, mada u njemu nema ničega čemu bi se zdravorazumsko zaključivanje opiralo. Ako pripadnici grupe učestvuju u pljački banke, biće krivično odgovorni kao učesnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čija je svrha, očigledno, pljačka banke; a ako u toku pljačke jedan član čeka napolju u kolima, a neki drugi član grupe u banci ubije službenika banke ili taoca, osoba koja je napolju biće odgovorna ne samo za pljačku (sa kojom se saglasila) nego i za ubistvo (sa kojim se možda nije saglasila). Ovo stoga što je ubistvo prirodna i predvidljiva posledica pljačke, a osoba koja je čekala u autu bila je svesna rizika.

Primenjen u kontekstu postupka protiv Miloševića, koncept zajedničkog zločinačkog poduhvata znači sledeće: Ako tužilac može dokazati da je Milošević planirao, pripremao ili izvršio etničko čišćenje, ili čak "samo" podsticao ili pomagao izvršioce, Milošević je krivično odgovoran za etničko čišćenje. U odnosu na ubistva, uništavanje imovine, pritvaranje, torturu i ostale zločine koji su pratili nasilno premeštanje nesrba, Milošević je krivično odgovoran i za ta dela, čak i ako se nije slagao sa njihovim činjenjem, ako su ta dela predvidljiva posledica "čišćenja". (Ovim se ne sugeriše da se Milošević nije slagao sa tim zločinima; poenta je u tome da čak i ako se nije slagao, on može biti krivično odgovoran.)

I domaće pravo poznaje odredbe sasvim slične onima koje stoje u osnovi koncepta zajedničkog zločinačkog poduhvata. Prema članu 26 Osnovnog krivičnog zakona, onaj ko stvori ili iskoristi organizaciju, bandu, zaveru, grupu ili drugo udruženje radi činjenja krivičnih dela, odgovoran je za sva krivična dela koja proizađu iz zločinačkog plana i kazniće se kao da ih je sam učinio, bez obzira na to da li je i u kom svojstvu neposredno učestovao u njihovom izvršenju. Zakon takođe poznaje koncept saučesništva, sa odgovornošću saučesnika za dela koja neposredno izvrše drugi.

Politika i Velika Srbija

Većina u Srbiji veruje da Tribunal sudi Slobodanu Miloševiću zbog toga što je započeo ratove u bivšoj Jugoslaviji u nameri da stvori "Veliku Srbiju". Tribunal se onda optužuje da je "politički".

Međutim, nijedna od tri optužnice protiv Miloševića – za Kosovo, Bosnu, i Hrvatsku – ne tereti krivično Miloševića za stvaranje "Velike Srbije" niti za otpočinjanje ratova. Tužilaštvo dovodi Miloševića u vezu sa "Velikom Srbijom" samo u optužnici za Hrvatsku, konstatacijom da se zalaganje optuženog za državu kojoj će svi Srbi biti u jednoj državi "podudarilo sa onima koji su tražili stvaranje ‘Velike Srbije’". Rečenica je opisna i ne predstavlja krivično optuženje. Milošević je optužen za nešto drugo: za nasilno preseljavanje nesrba i za druge zločine počinjene s tim u vezi. Da je Milošević radio na ostvarivanju političkog cilja (stvaranje države pod srpskom dominacijom) bez činjenja ratnih zločina – bez nasilnog preseljavanja, ubistava, uništavanja imovine i ostalog – ne bi bio krivično gonjen.

Sofisticiraniji među kritičarima koriste nešto drugačiji, mada sličan argument protiv suđenja Miloševiću: oni kažu da tužilac politizuje slučaj time što se bavi raspadom Jugoslavije, a ne samo ratnim zločinima.

Razlikovanje "političkih" od striktno "pravnih" komponenti u svedočenjima tužiočevih svedoka predstavlja možda najkomplikovaniji aspekt postupka protiv Miloševića. Ono što treba držati na umu jeste da optužnice terete Miloševića za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu. Da bi pokazao da je zajednički zločinački poduhvat postojao, tužilac mora da pokaže da su oni koji su u poduhvatu učestovali imali zajednički cilj ili plan. Prema optužnicama, cilj zajedničkog zločinačkog poduhvata u kom je Milošević navodno učestovao bila je prisilno premeštanje većine nesrpskog stanovništva iz delova Hrvatske, Bosne i Kosova. Da bi pokazao da je prisilno premeštanje uistinu bilo cilj, tužilac bi trebalo da učini ubedljivim da su prisilna premeštanja rađena sa svrhom, odnosno nisu bila nenameravan ishod haotičnih događaja.

Kako tužilac tvrdi, svrha nasilnih premeštanja bila je da se delovi Hrvatske i Bosne priključe novoj srpskoj državi i da se zadrži srpska kontrola nad Kosovom. Ovo je razlog što je tužilac uveo svedoke koji su govorili o Miloševićevom nastojanju da priključi delove Hrvatske i Bosne novoj državi – govorili su, dakle, o "politici". Ali u ovom kontekstu politika je pravno relevantna.

"Slab rad" tužilastva

Poneseni raspravama između Miloševića i svedoka koje on unakrsno ispituje o "Velikoj Srbiji" i odgovornosti za ratove, izveštači i komentatori u Srbiji uglavnom propuštaju one delove svedočenja koji se odnose na elemente zajedničkog zločinačkog poduhvata i odgovornosti nadređenog lica. Brojni svedoci su svedočili da su se nasilno premeštanje i ostali zločini iz optužnica dešavali, da su bili brojni i sistematski. Drugi su svedočili da su u zločinima učestovale formacije iz Srbije, kao i jedinice koje su naoružavane, ili logistički i kadrovski pomagane iz Srbije, ili su delovale u direktnom sadejstvu sa Beogradom. Milošević je, prema svedočenjima, imao efektivnu kontrolu nad odgovornim jedinicama, ili je pomagao njihove aktivnosti (koje su uključivale predvidljive zločine). Milošević je bio obaveštavan o zločinima, ali – kako sledi iz svedočenja – nije preduzimao mere da se ovi spreče ili počinioci kazne.

Brojna svedočenja potkrepljuju gornje zaključke. Stoga zapanjuje kada kritičari ne prave nikakav osvrt na svedočenja i prosto ustvrde da tužilastvu "ne ide dobro". Takav zaključak je teško pomiriti sa podacima koje je tužilaštvo ponudilo kroz svedočenja, između ostalih, Milana Babića, Aleksandra Vasiljevića, Kapetana Dragana, Dr Majkla Vilijamsa, Pitera Galbrajta, Čarlsa Kiriuđa, Slobodana Lazarevića, Zorana Lilića, Andreasa Ridlmajera, Džeri Lejber, Osmana Selaka, zaštićeniih svedoka B-24, B-104, B-127, B-129, B-161, B-1455, C-013, C-47, C-1149, i drugih, kao i brojnih kosovskih Albanaca koji su svedočili o zločinima nad albanskim civilima.

Antisrpski tužilac i sud pod kontrolom SAD?

Ono što u Srbiji izaziva najviše otpora prema Tribunalu jeste nesrazmera između broja optužnica protiv Srba i optužnica protiv pripadnika ostalih etničkih grupa (odnos je otprilike 2,5:1). Zaključak koji posmatrači izvode je da je tužilac pristrasan protiv Srba.

Kritičari, kako izgleda, nisu sebi postavili sledeće osnovno pitanje: ako u tužilaštvu rade stotine ljudi, iz desetina država, da li je verovatno da svi ili većina njih imaju nešto protiv Srba? Pozitivan odgovor verovatno ne bi zvučao ozbiljno, pa zagovornici teorije o antisrpskoj zaveri tužilaštva nikad ne postavljaju pitanje.

Ako se ono ipak postavi, moguć odgovor je da zaposleni u tužilaštvu u stvari rade nepristrasno i profesionalno. Velik broj optužnica protiv Srba onda bi mogao poticati od većeg broja i sistematičnije prirode teških zločina koje su počinile srpske formacije. Srebrenica, Sarajevo, Foča, Vukovar, desetak lokacija sa masovnim pogubljenjima na Kosovu, prisilno premeštanje stotina hiljada ljudi direktnim isterivanjem iz kuća, predstavljaju dela koja su na drugoj strani bila manje brojna i sistematična, ili nisu postojala (ne postoji ekvivalent Srebrenici na drugim stranama).

Uz to, do pada Miloševica tužilaštvu je bilo teško da pristupi svedocima zločina protiv Srba, što je usporilo pripremu optužnica za te zločine. Dalje, u svetlu nedavnih ubistava kosovskih Albanaca koji su na Kosovu svedočili protiv bivših pripadnika UČK, nepristrasni posmatrač bi se upitao nije li haško tužilaštvo zaista suočeno sa ozbiljnim teškoćama u nalaženju kosovskih Albanaca voljnih da svedoče protiv drugih Albanaca. Ovo je utoliko važnije što je struktura UČK, za razliku od srpskog MUP-a ili jugoslovenske vojske, bila razuđenija i neprozirnija, pa je i dokazivanje komandne odgovornosti teže.

Još jedno snažno verovanje mnogih u Srbiji jeste da je Haški tribunal potčinjen Sjedinjenim Državama. Kada se saznalo da ce predstavnici američke vlade sedeti u sudnici tokom svedočenja generala Veslija Klarka, sa ovlašcenjem da traže zaštitne mere ako delovi svedočenja mogu da naštete američkim bezbednosnim interesima, kritičari u Beogradu uzeli su to kao dokaz potčinjenosti Tribunala Sjedinjenim Državama. Ono što su prevideli jeste da je Vlada Srbije i Crne Gore koristila ovo isto pravo u junu 2003. godine, tokom svedočenja bivšeg jugoslovenskog predsednika Zorana Lilica. Dva predstavnika ambasade u Holandiji, Slavoljub Carić i Miodrag Pančeski, sedeli su u sudnici i mogli su da traže zaštitne mere, u skladu sa Pravilima postupka i dokazivanja.

Kritičari takođe tvrde da finansiranje Tribunala dolazi uglavnom od SAD, te da SAD stoga određuju njegov rad. Ovakvo rezonovanje o uzročno-posledičnoj vezi između finansiranja i kontrole jeste dubiozno samo po sebi; u svakom slučaju, ono je bazirano na pogrešnim činjenicama. Većina sredstava (oko 95 odsto) u stvari dolazi iz redovnog budžeta Ujedinjenih nacija, a samo mali deo iz specijalnog fonda (trust fund) kroz koji države daju novčane priloge.

Nepouzdani saveznici

Kritičari Tribunala u Srbiji kompenzuju nedostatak argumenata ponavljanjem tvrdnji i pozivanjem na iste takve tvrdnje istomišljenika. Da bi se videlo kako to u praksi izgleda, uzmimo primer komentara koji je u "Politici" od 22. novembra 2003. godine objavio veteran spoljnopolitičkog novinarstva u Srbiji Dragoslav Rančić. On navodi "najnovije strane ocene" koje bi trebalo da potvrde tezu o Tribunalu kao političkom instrumentu zapadnih velikih sila, pre svega SAD. Članak će ovde biti nešto opširnije prikazan, zato što odricanje od objektivnosti i profesionalizma od strane vodećeg i inače korektnog novinara daje ideju o tome kako Tribunal tretiraju drugi, manje kredibilni autori.

Rančić se poziva na tekstove u listovima "Junge velt", "Vašington tajms", "Njujork tajms", komentar pročitan u programu na južnoslovenskim jezicima Radio Frans internasionala, i na izjavu sudije Haškog tribunala Volfganga Šomburga. Sa izuzetkom sudije Šomburga, svi citati sadrže tvrdnje umesto razvijenih argumenata, tako da se vrednost citata bazira na pretpostavljenoj kredibilnosti izvora. Ali kad se izblize pogleda, taj kredibilitet nedostaje, ili izvori prosto ne tvrde da je Tribunal "politički instrument u rukama zapadnih velikih sila", kako ih Rančić predstavlja.

"Junge velt" je bivši istočnonemački komunistički list, sada samo komunistički, do te mere ekstreman da, u citatu koji Rančić izabire, sugeriše da se u Srebrenici nije desio zločin. Tekst u "Vašington tajmsu", iz kog Rančić takođe citira, napisao je Pol Kreg Roberts, jedan iz grupe tzv. paleokonzervativaca – američkih izolacionista sutprostavljenih svakoj međunarodnoj organizaciji u koju SAD "utapaju" deo suvereniteta, pa tako i Haškom tribunalu. Komentar sa Radio Frans internasionala, pak, autorski je tekst Stanka Cerovića, koji godinama iznosi radikalne antizapadne stavove uz mnogo kafkijansko-apokaliptičnih tonova; to može da bude zanimljiva literatura, ali ne i ozbiljna analiza, kako potvrđuje i ova rečenica iz komentara na koji se Rančić poziva: "Možda i sam Mićunović, kandidat za predsednika, može da bude sutra optužen. On ne zna zašto, ali Tribunal će znati."

Napokon, ostaju "Njujork tajms" i sudija Šomburg, nesumnjivo ozbiljni izvori. Oni, međutim, ne kažu da je Tribunal "politički instrument zapadnih velikih sila". Citat iz "Njujork tajmsa" samo zagovara postepeno privođenje Tribunalovog rada kraju, ali to je sasvim u skladu sa prošle godine izrađenom izlaznom strategijom samog Tribunala. (Nedelju dana nakon pojavljivanja Rančićevog komentara u "Politici", urednički komentar "Njujork tajmsa" počeo je sledećom rečenicom: "U skoro deset godina svog postojanja, Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju bio je pravičan i temeljan". Toliko o "Njujork tajmsu" kao savezniku protiv Tribunala!) Što se tiče citata sudije Šomburga, u njemu se ukazuje na rizik bavljenja istorijom od strane suda. Bez uvida u ceo tekst, teško je donositi bilo kakav zaključak o tome šta Šomburg zaista tvrdi, utoliko pre što je isti sudija tokom suđenja Milomiru Stakiću ustvari sa odobravanjem isticao obavezu Tribunala da osvetli širi kontekst u kom se zločini dešavaju.

Slično Rančiću, i ostali novinari u Srbiji pozivaju se isključivo na one strane izvore od kojih očekuju da potvrde negativnu sliku o Tribunalu, pa i onda kada tim izvorima nedostaje kredibilitet. Tako se, recimo, beogradski NIN, u pisanju protiv Tribunala pozivao na Džefrija Kunera, američkog novinara i kritičara Tribunala. NIN je propustio da svoje čitaoce obavesti o tome da je Kuner vatreni branilac lika i dela Anta Gotovine i Janka Bobetka, i da kritikuje Tribunal zbog gonjenja ovih osumnjičenih za zločine u Oluji i Medačkom džepu.

Mediji u Srbiji su, s druge strane, potpuno zatvoreni za ocene ozbiljnih međunarodnih pravnika koji ističu da su prava Slobodana Miloševića u postupku veća od onih koja bi uživao optuženi u bilo kom nacionalnim suđenju (Džefri Robertson), ili koji su na osnovu sistematskog praćenja suđenja na licu mesta još krajem prve godine suđenja zaključili da je haško tužilaštvo iznelo dovoljno dokaza za osuđujuću presudu protiv Miloševića (Avril Mekdonald i Hajkelina Ferajn Stjuart).

Preuzimanje odgovornosti

Nije verovatno da će neprijateljstvo prema Hagu u skorije vreme splasnuti. Ono je na vrhuncu, pa su tako neki analitičari nedavno čak svaljivali na haško tužilaštvo odgovornost za loš rezultat demokratskog kandidata na predsedničkim izborima u Srbiji, u novembru 2003. godine.

Treba se ipak nadati da će vlasti i elite, bolje pre nego kasnije, preuzeti odgovornost i racionalnije pristupiti pitanju ratnih zločina i Haškog tribunala. Možda pojedinci i stranke koji su prosperirali na fonu ratne patologije imaju koristi od tendencioznog praćenja Tribunalovog rada. Svi ostali samo su na gubitku.

Bogdan Ivanišević, istraživač za područje bivše Jugoslavije u organizaciji Hjuman rajts voč