Završetak fudbalske sezone:
Godina Lotara Mateusa

Ulazak Partizana u Ligu šampiona, uzdizanje posrnule Crvene zvezde, plasman mladih na Evropsko prvenstvo i izostanak seniora sa istog takmičenja obeležili su fudbalsku godinu u SCG. Omiljeni sport koji je retko doneo značajan rezultat kao da lagano počinje da zauzima neke pozicije. Na rubu Evrope. Gde mu je i mesto

DOŠAO, OŽENIO SE I OTIŠAO: Lotar Mateus

Kraj prošle i kraj ove godine obeležio je Lotar Mateus, donedavni trener Partizana iz Beograda. Spektakularni dolazak lane i iznenađujući odlazak ove godine jednog od najvećih fudbalera Nemačke pokazao se kao sjajan marketinški potez uprave beogradskog prvoligaša. Partizan je možda prvi put u svojoj istoriji postao klub koji je važniji i veći od glavnog konkurenta, Crvene zvezde. Saradnja koja je bila dogovorena na period od najmanje godinu i po dana prekinuta je na prvu godišnjicu i to voljom trenera, što nije praksa u fudbalu. Mateus je na konferenciji za novinare i u ranijem saopštenju rekao da klub napušta iz ličnih razloga, nikako zbog sukoba s nekim iz uprave Partizana. Vođen željom za stalnim napredovanjem, Lotar Mateus je otišao da preuzme vođenje mađarske reprezentacije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2006. godine.

Zašto Mateus više nije video mogućnost da nešto napravi u Partizanu? Kada je prošle godine došao, nasledio je dobar rezultat u domaćem šampionatu i Partizan je superiorno, s devetnaest bodova prednosti, osvojio novu prvenstvenu titulu. Uprava kluba, Zečević, Bjeković, Ćurković, najavljivala je ulazak u Ligu šampiona. Zato je Mateus, nedokazan kao trener, doveden u Partizan. Prošlog leta Partizan prodaje dvojicu glavnih igrača, polušpica Zvonimira Vukića (otišao u ukrajinski Šahtjor) i mladog napadača Danka Lazovića (potražio šansu u holandskom Fejnordu). Opravdanje za takav potez obrazloženo je neophodnošću da se preživi jer od odlaska Mateje Kežmana klub nije imao odakle da inkasira novac neophodan za preživljavanje. Takva odluka kluba nije bila u skladu s proklamovanim ciljem – ulaskom u elitno evropsko klupsko takmičenje, Ligu šampiona. Ipak, cilj je ostvaren uz dozu sportske sreće i fantastične borbenosti igrača Partizana. Mateus je ekipu pripremio za najviše napore koje iziskuje Liga šampiona, davno se nije desilo da neki fudbalski tim sa ovih prostora parira evropskim ekipama u elementima kao što su trčanje i taktika. Bez zvučnih fudbalskih imena, Partizan je časno igrao šest utakmica u elitnom takmičenju. Osvojio je tri boda na domaćem terenu, pokazao se kao dobar organizator. Da su iskorićene neke od prilika na utakmicama koje su igrane u Beogradu, možda bi ovaj beogradski klub na proleće igrao u Evropi. Mateus je često kritikovao igrače zbog nedostatka samopouzdanja i zbog viška respekta koji su pokazivali prema igračima koje su do juče gledali samo na televiziji. U utakmicama protiv Real Madrida videlo se da je većina fudbalera bila previše impresionirana situacijom u kojoj se našla.

Partizan je zaradio novac koji je jednak godišnjem budžetu ovoga kluba (oko šest miliona evra). Međutim, nedostajalo je malo više umeća i samopouzdanja da bi se otišlo dalje. Realno, postignut je veliki uspeh samim ulaskom u Ligu šampiona, ali se interesi kluba i trenera, očevidno, nisu poklapali do kraja. Mateus je bio odgovoran za pripremanje ekipe, ali nije mogao da odlučuje o "kadrovskoj politici". Po saopštavanju Mateusove odluke o odlasku iz Partizana, predstavnici kluba su bili iznenađeni, igrači su bili zbunjeni, počelo je licitiranje oko dovođenja novog trenera. Da li je Mateus otišao samo zbog profesionalnog izazova koji predstavlja vođenje mađarske reprezentacije ili zato što ga uprava kluba nije podržala da dovede kvalitetnije igrače, ostaće nejasno. Čitavu jesen deo Partizanovih navijača skandirao je protiv uprave kluba, Južni front se odvojio od Grobara. Ipak, pitanje i značaj navijača nisu u ovoj sredini shvaćeni onako kako se to tretira u evropskim zemljama. Ostaće takođe nejasno kako uprava nije mogla da pronađe sredstva da zadrži dvojicu najboljih igrača ako je već imala lukrativni projekat ulaska u Ligu šampiona. Izgleda da "večita trojka" na čelu kluba nije očekivala ovakav rezultat. Pitanje vlasništva i upravljanja sredstvima kluba ostaće otvoreno i nerešeno i u narednom periodu.

ZVEZDIN SLUČAJ: Komšije iz Ljutice Bogdana i nekadašnji evrposki i svetski klupski prvaci proveli su poslednju deceniju životareći na staroj slavi. Od nekašnjeg evropskog fudbalskog velikana ostalo je samo ime i sećanje na dane kada su svi u svetu sa respektom izgovarali ime Crvene zvezde. Prošle sezone je dotaknuto dno kada je titula izgubljena još u jesenjem delu sezone, a Kup je izgubljen od ekipe u usponu – smederevskog Sartida. Na leto je u klub ponovo doveden Slavoljub Muslin, koji je delimično izmenio upravljanje ekipom, njegov posao je proširen i na organizaciju kluba. Zvezda je promovisala, zapravo, prvog menadžera u našem fudbalu. Sastavljen je mlad tim od koga se očekivalo da u ovoj sezoni proba da se suprotstavi Partizanu onoliko koliko može. Naravno da su Zvezdi trofeji uvek na prvom mestu, ali kada imate ekipu čiji je prosek godina oko 23, onda stvari morate realno posmtrati. Posrtanje u prošlogodišnjem prvenstvu nastavilo se i na početku novog šampionata, ali se pokazalo da je kriza bila samo privremena. Crvana zvezda je trijumfalno završila jesenji deo domaćeg prvenstva, što nije bio slučaj ni u godinama kada je imala mnogo bolji tim jer je uvek važilo nepisano pravilo da "klub iz Ljutice Bogdana" najbolje partije pruža u prolećnom delu sezone. Ekipa je na 15 utakmica domaćeg prvenstva primila samo šest golova, a dala je i najboljeg strelca Nikolu Žigića (13 pogodaka), koji se pojavio kao deus ex machina i postao interesantan skautima velikih evropskih klubova. Upravo je pojava Žigića i Mladenovića i standardno dobra igra Markovića i Vidića ono što je obeležilo čitav jesenji deo prvenstva u SCG. Uz Pantelića i Mirosavljevića iz Sartida i nekoliko talentovanih igrača iz OFK Beograda obeležen je prvi deo sezone koja je možda najbolja od raspada SFRJ. Talenat, htenje i neponovljiv ambijent nisu bili dovoljni da Zvezda ove jeseni učini više u utešnom kupu UEFA. Naročito je druga utakmica protiv norveškog Rozenborga u Beogradu pokazala koliko je u Evropi neophodno iskustvo i koliko klubovi iz SCG nemaju reputaciju kod sudija. Utešno je što se i jedna i druga stvar mogu popraviti i ukoliko kostur ove ekipe ostane nekoliko sezona na okupu, možda bude i većeg rezultata u Evropi.

Pitanje je da li će tako biti. Proteklih desetak godina samo se čekalo da neki od talentovanih fudbalera odigra par dobrih utakmica, onda ga stave malo u reprezentaciju i prodaju čim stigne ponuda. Crvena zvezda je ovog leta zadržala Nemanju Vidića, ali je prodala odličnog Branka Boškovića pariskom PSŽ-u. Bošković je, iako mlad (22 godine), bio jedan od naiskusnijih i najstandardnijih Zvezdinih fudbalera proteklih godina. Pitanje je, kao i u slučaju Partizana, da li je zaista nemoguće pronaći način da se takvi igrači zadrže još nekoliko sezona. Predstavnici i jednog i drugog kluba uvek govore o nedostaku novca, a javnost ostaje uskraćena za objašnjenje kako do njega doći osim ako ne prodajete ono malo fudbalera koji vrede.

Za radovanje je činjenica da se publika počela vraćati na stadione, tamo gde ima tribina, da je Sartid iz Smedereva postao respektabilan klub, barem u ovim okvirima, da je OFK Beograd postao konkurentan, baš kao i "Železnik". S druge strane, jedan od naujglednijih klubova, "Vojvodina" iz Novog Sada, nastavlja da tavori, a klubove iz Crne Gore da i ne pominjemo.

SLUČAJ "PLAVIH": Reprezentacija, predvođena kozmetički promenjenim savezom, izostaće sa još jednog velikog takmičenja. Pokazalo se da po povlačenju generacije Stojkovića, Savićevića, Jugovića i Jokanovića nema ekipe koja bi mogla da prebrodi kvalifikacije. Posle propasti u pokušaju da se ode na Prvenstvo sveta 2002, propala je i akcija odlaska na EP u Portugalu naredne godine čime se selekcija onoga što se zove SCG ozbiljno približava nekadašnjoj sudbini Mađarske ili Poljske, na primer. Veliki fudbaler Dejan Savićević pokazao se kao potpuni promašaj na mestu prvog trenera nacionalnog tima. U kvalifikacijama za prethodno SP i dolazeće EP, kao i u brojnim prijateljskim utakmicama, Dejo je "proverio" više igrača od Todora Veselinovića koji se patio s vođenjem reprezentacije sredinom osamdesetih. Pokušaj sa Ilijom Pantelićem na čelu reprezentacije, čovekom od integriteta ali s tankim trenerskim referencama, doneo je bodove u poslednjim utakmicama kvalifikacija, ali je to bilo jalovo. Solidna igra i rezultat protiv Italije i Velsa upropaćeni su debaklom protiv "moćne" reprezentacije Azerbejdžana. Kvalifikacije i prijateljske utakmice nisu u protekle dve godine iskorišćene za "smenu generacija", pa je pitanje s kakvim će ambicijama ekipa krenuti na jesen sledeće godine u novi pokušaj odlaska na Prvenstvo sveta u Nemačku 2006.

Potencijal postoji i oličen je u mladoj reprezentaciji (igrači do 21 godine) koja je uspela da se plasira na Prvenstvo Evrope vođena trenerom Vladimirom Petrovićem. Od tzv. čileanske generacije s kraja osamdesetih takav rezultat nije postignut, a treba imati u vidu da samo osam ekipa učestvuje na tom takmičenju.

Inercija koja postoji u fudbalskoj organizaciji ne obećava da će se narednih godina stvari brže menjati na bolje. Na čelo reprezentacije dovode se ljudi koji, po pravilu, treba da štite interese ljudi iz Saveza i klubova. Za dovođenje zvučnijeg trenerskog imena, po pravilu, opet, nema novca. Kada se zna da plasman na veliko takmičenje donosi više miliona dolara zarade, nije jasno kako nema sredstava za dovođenje jednog Bore Milutinovića ili Radomira Antića, na primer. Prošlog leta je Dragan Stojković, predsednik fudbalskog saveza SCG, javnosti ostao dužan odgovor na pitanje zašto treneri potekli sa ovih prostora izbegavaju da preuzmu vođenje nacionalne selekcije. Pošto nema beskonačno mnogo igrača koje možete prodati za velik novac na Zapadu, ljudi koji rade u klubovima i Savezu moraće da se opredele kad je reč o prioritetima. Da li ćemo biti baza, sve tanja, ili ćemo pokušati da stvorimo gotov proizvod koji će zauzeti dobro mesto u Evropi i svetu?

Slobodan Georgijev