Prava zabava, dakle, uživancija, jesu i ovi izbori.

Na stranu, za ovu priliku, dubokoumne konstatacije da iz činjenice da se izbori posmatraju kao zabava sledi da su se prilike u zemlji stabilizovale, ili eksplikacija stepena komičnog koju izaziva činjenica da političar čiji je nadimak Mutavi ima spot za gluvoneme, ili da nam se vratio onaj koji je toliko nedostajao za sveopštu šalu sa svojim obećanjima – pa sada obećava petogodišnje ukidanje poreza za sve gastarbajtere, ili pitoreskni seljački lider, ili zastupnik tolerancije koji je godinama štitio glavnog regionalnog narkodilera, ili stranka koja se diči time što je stranka, a ima listu koja nije stranačka, nego koaliciona...

Za ovu priliku, mislim da je prikladno izaći sa novim, ozbiljnim projektom uređenja političkog sistema i države – jednostavno, sve su mogućnosti otvorene i uživanje je iznalaziti nove.

Kao prvo, ukida se parlament. Problematične odluke ustavnog suda o kupoprodaji poslanika, šuškanje da su se pojavile agencije koje uz tričavi procenat od sedam odsto nude poslaničke grupe đuture, poslanike pojedinačno, poslanike po glasanju i, po specijalnom dogovoru, poslanike krtice (spavače), samo su jedan od niza razloga za taj demokratski postupak. I inače, parlamentarizam kao oblik posredničke demokratije ima veliki broj nedostataka. Skup je (zamislite samo uštedu na tv-prenosima), birokratizovan, izvor je politikantskih dilova, uzrok brojnih društvenih tenzija.

Ukidanje parlamenta obavilo bi se u dve faze. U prvoj, trebalo bi glasati za svakoga ko hoće da se za njega glasa. Na njemu je da odluči da li na izbore izlazi sam, sa grupom građana, u okviru neke stranke, kao vođa navijača, ulične bande, kako god, čega god. Pa, koliko ko dobije procenata od izašlih – toliko mu je. Ako dobije 0,0000 šta ti ja znam koliko – u redu. Toliko vredi njegova politička koncepcija. Ko god uspe da namake 50 odsto, plus makar procenat koji predstavlja jedan jedini glas – bira vladu, usvaja budžet, zakone i sve što treba. Sa dve trećine plus – može i ustav, mada se lično zalažem za ukidanje ustava kao takvog. Dosadno je stalno ih menjati, uostalom. Za sistemske čistunce, teoretičare političkih sistema, višepartijskoljupce, dodatni argument je da se može pretpostaviti kako bi neke stranke ipak dobile gro glasova, pa se onda lepo tri-četiri lidera dogovore i rade šta god misle da treba. Ko i do sad, uostalom, samo bez nepotrebne gužve oko postupka. Ako im zafali glas – eto ga tu negde, u rezultatima izbora. Time bi, kao prvo, situacija bila krajnje čista i jasna, a istovremeno bi se postigla krajnja efikasnost. Važna napomena je da glas Vlade Divca vredi duplo, radi podsticanja nacionalne sloge.

Na ovaj način, istovremeno, obezbedila bi se situacija trajnog referenduma, stalnog plebiscita – svaki predstavnik narodne volje, crpeo bi tu legitimetet iz volje same, bez opterećujućih posrednika u vidu poslanika. A onih nekoliko, koji čine potreban skup glasova, lakše bi se dogovorili u neposrednim kontaktima.

Druga faza zavisi od tehnološkog razvoja – čim se steknu uslovi i svaki punoletni građanin bude imamo kompjuter u mreži, za svaku odluku se glasa neposredno. Lepo, svako veče čovek se konektuje, ima listu tema, predloga, glasa za ili protiv – i zdravo. Diskutuje, ako hoće, u specijalnom prozoru. Čita ko hoće.

Pitanje državnog uređenja, očigledno, takođe zahteva sasvim novi pristup. Rasprave republika ili monarhija – ne vode nikud. Te kako je kralj izabran, te kako je svrgnut, te referendum bio, te nije bio, te u skupštini ćemo, te van skupštine ćemo. S druge strane, ozbiljno, važno pitanje – jaz u naciji, što bi se reklo. Pa istraživači nagađaju. Gužva neopisiva i nepotrebna. Nova logika kaže – rotirajući princip. Probali smo ga više puta – i sada ga imamo na delu, pa što da ne. Dve godine monarhija, dve republika. Može i kraće, teorijski, al' praktično je bolje da se koliko-toliko ustali. S tim što kralj, tokom trajanja republike, ima pravo da bude biran za predsednika. A predsednik, pak, ima pravo da bude izglasan za kralja, pod uslovom da položi odgovarajuće testove – sprema ih SANU. Po istom principu, smenjivali bi se državni simboli – grb, himna i zastava, s tim što bi u rotaciju ušlo onoliko predloga koliko građani hoće, a u zavisnosti od broja simbola bilo bi i njihovo trajanje, nipošto manje od šest meseci. Opet, da se ustale.

Najzad – pitanje granica, ovde u vidu skice, što je više nego što sada znamo. Pošto je civilizacijski prevaziđen koncept zarđale kašike i grobova kao međaša, složio bih se sa predlogom jednog naučnika: da granice Srbije budu tamo gde je srpska konjica. Baš konjica, radi tradicionalnih vrednosti, ali i radi razvoja konjarstva, kao preduslova za ukupan razvoj poljoprivrede i javnih radova na navodnjavanju, duž koridora deset.

Jedini problem sa ovim konceptom jeste što bi dugoročno smanjio značaj izbora kao takvih, pa bi vremenom nestalo i uživanja u njima, time i mogućnosti uživanja u razvoju ovakvih projekata.

Nebojša Spaić