Lepa književnost:
Život nije šećerlema

Serija nesrećnih događaja tajanstvenog Lemonija Sniketa predstavlja čistu čitalačku radost za decu i za odrasle

Baš je lepo od gospođe Džoan Rolins što je nizom knjiga o Hariju Poteru odvukla decu od kompjutera i televizora, ali šta ćemo sad kad su stekla čitalačke navike, a nemaju čime da ih namire? Književnost za decu oduvek je bila omiljeno pribežište mediokriteta i sentimentalnih budala, ubeđenih, kao i izdavači, da će deca progutati svaku glupost sa šarenim koricama, naročito ako im ih nametnu roditelji ili učiteljice. Stoga nije čudno što su police sa knjigama za decu obično u najzabitijim ćoškovima knjižara, i što kvalitet ponude tužno zaostaje za kvantetom.

Kad je već tako, šta činiti ako vam je potomstvo željno dobre književnosti, a do sledećeg nastavka sage o Hariju Poteru ima još bar godinu dana? Odgovor staje u tri reči: Serija nesrećnih događaja. To je verovatno najoriginalnija stvar koja se dogodila na polju književnosti za decu u poslednjih stotinak godina, a možda i najbolja. Reč je o seriji od trinaest romana koji opisuju dogodovštine troje sirote dece. Do sada je u originalu napisano deset romana iz serije, a prva četiri (Loš početak, Reptilska soba, Kraj širokog prozora i Strašna pilana) objavljena su kod nas u ediciji "Alfa" beogradske Narodne knjige, dok se peti, Surova akademija, upravo prevodi. Knjige iz serije su sjajno ilustrovane crtežima Breta Helkvesta, i lepo je što se domaći izdavač potrudio da ih verno prenese u izdanju na srpskom.

Da se ove knjige razlikuju od ostalih, primećuje se već na prvoj stranici prvog romana, gde autor Lemoni Sniket upozorava čitaoca: "Ako vas interesuju knjige sa srećnim krajem, bolje bi bilo da uzmete da čitate neku drugu knjigu. Ova ne samo da nema srećan kraj, nego nema ni srećan početak, a vrlo je malo srećnih stvari između... Žao mi je što vam ovo govorim, ali tako ide priča." Slična upozorenja ispisana su na zadnjim koricama svih romana u seriji. "Ako ste tek uzeli ovu knjigu, onda nije kasno da je odmah odložite, kako biste poštedeli sebe užasa i jada", piše na koricama druge. Ko se ipak odluči da nastavi da čita, otkriće da su upozorenja opravdana: troje glavnih junaka, deca po imenu Violeta, Klaus i Sani Bodler, upadaju iz jedne jezive nevolje u drugu: na samom početku im ginu roditelji; zatim ih šetaju od jednog do drugog staratelja koji ih uglavnom zlostavljaju na kreativne načine; povrh svega, progoni ih podmukli rođak po imenu Grof Olaf, višestruki ubica, piroman i sadista koji želi da se domogne njihovog nasledstva. U dosadašnjih deset romana, deca su skoro sve vreme gladna, žedna, iscrpljena teškim fizičkim radom, ili u smrtnoj opasnosti, a često sve to zajedno.

Ko bi, zaista, poželeo da čita ovako nešto? U stvari svako, s obzirom na to da je Lemoni Sniket neverovatno zavodljiv pripovedač koji niz nesrećnih događaja garnira zdravom dozom humora, briljantnim igrama rečima, te autoironijom koja ide do sarkazma. Pored toga, knjiga obiluje književnim referencama koja će uglavnom promaći mlađim čitaocima, ali ne i starijim: siročići nose prezime ukletog francuskog pesnika dok se njihov nesposobni zaštitnik preziva Po, prema ukletom američkom pesniku; škola u kojoj ih maltretiraju nazvana je po Prafroku, liku iz melanholične poeme T.S. Eliota; Sniket često pominje svoju preminulu nesrećnu ljubav, koja se, naravno, zove Beatriče; i tako dalje.

Lemoni Sniket, naravno, nije pravo autorovo ime (na pitanje da li su vaše priče stvarne, odgovara: "Taman koliko i ja"). Sniketove slike na koricama namerno su mutne, i obično ga vidimo kao siluetu, ili leđima okrenutog kameri. Iako nismo ovlašćeni da otkrijemo njegov pravi identitet, može se reći da je pre Serije... pod drugim imenom napisao dva romana za odrasle, od kojih je jedan o serijskom ubici u srednjoj školi, dok je drugi komedija o incestu.

Ono što izaziva posebno divljenje je autorova sposobnost da, uprkos morbidnom zapletu, nikada ne upada u patetiku, kao uostalom ni glavni junaci, koji hrabro srljaju iz jedne nevolje u drugu, ali preživljavaju zahvaljujući svojim izuzetnim sposobnostima. Četrnaestogodišnja Violeta, neumorni pronalazač, u stanju je da svojim izumima spase brata i sestru iz bezizlaznih situacija; trinaestogodišnji Klaus uspeva da osujeti Grofa Olafa zahvaljujući gomili pročitanih knjiga; šestomesečna beba Sani, koja još ne ume razgovetno da govori, ima četiri izuzetno oštra zuba koji mogu da posluže i kao alat i kao oružje, a sem toga je, kao što se ispostavlja u osmoj knjizi, izvrsna kuvarica. Deca u Sniketovim knjigama su dovitljiva, osećajna, u nekim slučajevima podmukla, ali nikada nisu bezazleni imbecili za kakve ih odrasli često smatraju.

S druge strane, svet odraslih je u Seriji... prikazan brutalno realistički. Sniketovi odrasli su, u najboljem slučaju, nesposobni ili suviše obuzeti svojim problemima da bi pomogli nesrećnoj deci. U najgorem slučaju su jednostavno opaki. Kada se i pojavi neki junak koji odudara od ove sumorne slike, gotovo smesta biva ubijen od strane Grofa Olafa i njegovih zlih pomagača. U svetu Lemonija Sniketa zlo gotovo uvek pobeđuje dobro. Međutim, upravo je to deo njegovog jedinstvenog šarma. Uostalom, čovek nas je lepo upozorio.

Dejan Anastasijević