Književnici kao "Mile u tranziciji":
Pošto metar pesme?

Kako je Udruženje književnika Srbije, izigravajući pesnički sindikat, reafirmisalo besmrtne "stahanovljevske" principe

TARIFIRANJE POEZIJE: Udruženje književnika Srbije

Zašto uvažena "primenjena poetesa" Marina Tucaković nema člansku kartu Udruženja književnika Srbije 7? Zato što dama/umetnica (parapesnička kraljica srpskog estradnog treša, tekstopisačica mnogih Zaslužnih Narodnih Umetnika poput Cece Ražnatović & co.) bira društvo, eto zašto. Mnogi pregaoci pisane reči koji se u UKS-u okupljaju nedvojbeno bi joj snizili nivo, kako umetnički tako bogme i finansijski: mnogo su, brate, jeftini. Jedno pedeset "dindži" po stihu, an gro; šta mislite, da li Marina T. za te pare pristaje da izvije obrvu?

O tome da je, još od zlatnih osamdesetih, a naročito od Bećkovićevog predsedničkog vakta naovamo u UKS u buljucima primano i kuso i repato, samo pod uslovom da može da dokaže kako intimnije (ras)poznaje većinu slova azbuke i da je pri tom i ispravno, ergo "patriotski" orijentisano, već se sve zna. Paralelno s degenerativnim procesom naprimavanja svakojakog lokalnog stihoklepačkog jurodivluka – kao da je regrutacija trećepozivaca pred kraj gubitničke vojne u pitanju, bog te! – gotovo sve što je valjalo iz tog je Udruženja pobeglo glavom bez obzira, a sâmo je Udruženje pretvoreno u opskurnu parapolitičku družinu koja se više bavila promocijom likova i dela a la Radovan Karadžić nego bilo čime što bi imalo veze đa sa ozbiljnom književnošću, đa sa suvislim intelektualnim i etičkim angažmanom.

Udruženje književnika Srbije prvo je tokom osamdesetih gorljivo branilo demokratiju i slobodu mišljenja i pisanja od zlog jednopartijskog režima, da bi se ispostavilo da većina spisatelja s tim silnim slobodarstvom zapravo uopšte nije mislila ozbiljno, a upravo ona manjina koja je ozbiljno mislila odavno je s gađenjem otperjala iz Udruženja, okupiranog od zagrajalih Rodoljubaca; potom se UKS devedesetih zaneseno bavio "odbranom nacije" od Velike Svetske Zavere, sve dok se nacija nije provela baš onako kako se i morala provesti kada je to brani: kao bosa po trnju. E, sada su se Udruženi pisci i oni koji se takvima osećaju naprasno probudili usred tranzicije – baš kao onaj poslovični Mile što gerilski ratuje protiv Novog svetskog poretka na TV B92 – te im je odjednom nadošlo da izigravaju nekakav spisateljski sindikat, i da u ime svih (nas iz pedeset i neke...) traže, manje od izdavača a više od države (?!), svoje autorske pravice, odnosno zagarantovani autorski honorar za sočinjenija svojih ekstremno nadarenih i širom zemlje i sveta nepoznatih članova.

Nema sumnje da među izdavačima ovdašnjim ima svakojakih mutikaša i hohštaplera; nije sporno ni to da bi svaki rad morao biti plaćen – u protivnom je ili volonterski ili robovski. A ne može biti volonterski ako radenik želi da bude plaćen... Ono što je u ovoj priči bizarno, dražesna je etatistička fiksacija naših vrlih pravednika i slobodara. Iako većinom deklarisani kao gorljivi antikomunisti – naravno, tek nakon što su se uverili da je Josip Broz ipak umro – svi su ti naši vinjačko-špriceraški Individualni Književni Proizvođači zapravo registrovani ovisnici o državi: oni vaistinu smatraju da je ova dužna da im isplaćuje apanaže iliti zagarantovane premije, baš kao što se seljacima isplaćuje kukuruz, šećerna repa ili šta god... A zašto je dužna? Pa lepo: ranije u ime radničke klase i Progresivnih Ideja, danas u ime Nacije: "ja sam srpski pesnik, bre! Pare na sunce, Srbijo!". A Srbija, avaj, mrtva `ladna... Eto do čega dovodi ta tranzicija (Mile, Srbine!). E, daj bože da na vlast dođe Neki Od Vojislava, pa će biti ponovo para veselja, neće Vojislavi zaboraviti svoju braću u nevolji...

Bilo kako bilo, Udruženi su se Književnici pre neki dan mnooogo naljutili, i promptno ispostavili Državi cenovnik svojih (nezaiskanih) usluga: autorski tabak (autorski tabak, hebote! seća li se još iko te kubikaško-socrealističke izmišljotine?!) proze, eseja ili predgovora morao bi da bude plaćen 12.000 dinara – minimalno šest hiljada; recenzija košta šest hiljada – minimalno četiri; i kao vrhunac – jedan stih ima da se plati sto dinara – minimalno pedeset. UKS, doduše, nigde ne navodi šta će biti protivmera ako se Država ogluši o njihov sindikalni zahtev, ali ako bi ta odmazda bila obustava proizvodnje Umova iz UKS-a, onda apelujem na državu da se – za opšte dobro – obavezno "napravi luda". Uostalom, sama je ideja o ovakvom tarifiranju poezije na metar uvrnutija (utoliko kanda i "kreativnija") od svega što ti ljudi inače pišu. Stvar, dakle, ima stanoviti zabavljački potencijal koji nije za potcenjivanje. Evo, uzeću za primer neku, štajaznam... neku sasvim običnu pesmu. Običnu pesmu? Eureka: znam jednu koja se baš tako zove – "Obična pesma", a napisao ju je niko drugi do Milan Rakić. Evo prve strofe:

Naša je ljubav bila kratkog veka,
Trenutak jedan – tek godinu dana,
I rastavi nas naglo sudba preka,
bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

Eh, naivni naš Rakić: za ovu bi strofu, po pesničkom minimalcu, utržio tričavih dvesta keka, jedva za gulaš u kakvoj jeftinoj beogradskoj krčmi. No, da Rakić živi danas, i da se usvoji narečeni Cenovnik, možda bi predmetna strofa izgledala ovako:

Naša ljubav beše
kratkog veka.
Trenutak jedan –
Tek godinu dana.
I rastavi nas -
Naglo!
Sudba preka.
Bez uzdisaja,
bez suza,
bez rana.

A, šta kažete? Malo prigodnog rearanžiranja, i eto našem pesničkom klasiku, hmmm, da vidimo – ravno pet stoja. A za te pare već može i supa, i salata i pivo, i još ostane za neke jeftine cigare...

Šalu na stranu, "slobodno tržište" u umetnosti nikako ne treba idealizovati i apsolutizovati: pesme i romani nisu isto što i stolice i cipele – mnogo je primera da i (kvazi)literarni bofl ima odličnu tržišnu prođu, kao i da nešto vredno biva nezapaženo i skrajnuto. Upravo zato svaka ozbiljna država "koriguje" tržište tako što na razne načine stimuliše umetnost i umetnike – ali samo ono za šta se može uspostaviti nekakav minimalni konsenzus kompetentnih o vrednosti i relevantnosti, a ne svaku Udruženu Lucprdu, ne na komad ili na kilo! Elem, i takvo kakvo je, tržište je superiorno masovnom etatističkom apanažiranju na kakvo su obvikli naši (velikom većinom) lenji, promašeni i neizlečivo netalentovani književni kriptokomunisti. Jedno je sigurno: u Srećnoj Novoj Godini očekujte inflaciju po(j)ezije po stvaralačkom principu: jedna reč – jedan stih!

Teofil Pančić