Vreme
VREME 678, 1. januar 2004. / NEDELJA

Pun kufer marketinga:
Šta se dogodilo sa Širli Templ

Muzika više nema zadatak da u nama budi emocije – dovoljno je (i poželjno) da probudi samo ritam. I to ritam od kojeg ćemo da ožednimo i pojurimo ka šanku

Nekada, dok smo se još sporazumevali više rečima nego slikama, i naslovi filmova su bili duži. Šta se dogodilo sa Bebi Džejn, Pogodi ko dolazi na večeru, Ko je ubio Liberti Valasa... Onda je odlučeno da nemamo vremena, a i da nismo sposobni za dugu koncentraciju, pa su počeli da nam se obraćaju sve kraćim naslovima koji više nisu postavljali pitanje, već su odmah davali jezgrovit odgovor. Predator, Terminator, Blejdraner. Sa dugih ruskih romana prešlo se na bilborde – ono što ne može da se saopšti za tri sekunde ne zaslužuje ni da se kaže. Tihi Don je skratio tok, Rat i mir je prešao u vesti. I to telegrafske. I to mnogo više rat nego mir. Jer, mira ima manje, a i dosadan je, brate – ko bi hteo da po ceo dan sluša jedno te isto o miru u svakoj pojedinačnoj zemlji?

Ubrzala se i muzika. Ne razvlačimo se više sa Oooovčaaraa i Kaaablaaraa... jer niko nema živaca da sačeka sledeću strofu. Trči Mile lajkovačkom prugom. Moj Milane, jabuko sa grane ima skraćen vojni rok, a može i civilno da ga služi pa je stvarno nepotrebno da patetišemo ´oće li da zastaje kod kapije i da nogom stane, maramicom mane. Ukinut je i šablon: spori, napeti ritam u strofi, brzi, razrešujući u refrenu – sad pesme imaju samo refren, a i on zvuči kao da se uporno ponavlja jedna ista reč. Muzika više nema zadatak da u nama budi emocije – dovoljno je (i poželjno) da probudi samo ritam. I to ritam od kojeg ćemo da ožednimo i pojurimo ka šanku i tako doprinesemo opstanku svetske privrede. Plašili su nas pričom da se u filmove ubacuju kratki, oku nevidljivi kadrovi kojima se ispod praga draži deluje propagandno na nas, a zapravo su to počeli da postižu muzikom. Em je brže, em nije zabranjeno. A i zašto bi se mučili u montaži i izlagali riziku krivičnog gonjenja kad mogu da nas natenane indoktriniraju onim kadrovima koje svi lepo vidimo, a koji nam se još i dopadaju? I to ne samo kroz TV spotove već i kroz filmove. Republikanci su, na primer, imali puno razloga da podrže ili čak finansiraju snimanje Foresta Gampa – ima li lepšeg načina da svet učinite prijemčivim za Džordža Buša mlađeg čiji je količnik inteligencije zamalo pa duplo manji nego prethodnikov? Ali za tako nešto potrebno je da imate dugoročnu strategiju, a za nju treba da imate ideologe i živce, što mi nemamo. Nemamo mi vremena za dugo i komplikovano planiranje. Kao da nije dovoljno što nam se realizacija oteže ko gladna godina, nego treba još i da se trtkamo oko toga šta ćemo i kako ćemo. A i ko bi nam smislio ideologiju? Čak i da ima takvih, ko im garantuje da će ostati na vlasti? A ako neće ostati, za čije babe zdravlje da se muče? Mislite da je to mali posao smisliti i realizovati toliko široku i duboku kampanju koja treba da daje rezultate možda tek sledećoj generaciji? Ko to voli – nek ide u nastavnike, a ne u političare. Pa Neda Arnerić nam je lepo objasnila da su poslanici samo đaci i da ne cinkare drugare koji prepisuju. To rade zaštićeni svedoci.

Požurite, uskočite brzo u novu godinu, ali je krckajte polako, meraklijski. Nemojte da se opet sledećeg decembra pitate gde vam prolete.

Nadežda Milenković