"Jao meni do Boga miloga!"
Srpski nacionalni moto

U prošlom broju javio nam se čitalac Nikola Medić sa ozbiljnom primedbom na račun ove rubrike. "Isuviše često, rekao bih u osamdeset odsto slučajeva, tekstovi objavljeni u 'Vremenu uživanja' mogli bi da se komotno pojave u nekoj rubrici nazvanoj npr. 'Vreme nerviranja'", piše Medić i nastavlja: "Vaši pisci koriste prostor koji ste im dodelili da se vajkaju, žale i jadikuju... Ili prekrstite rubriku ili dajte šansu ljudima koji u nečemu uživaju." Medić nas je takođe ljubazno podsetio da je uživanje "osećaj izuzetne i dugotrajne prijatnosti, blagostanja i opuštenosti".

Naš čitalac je dobro zapazio pojačanu sklonost za vajkanjem i kukanjem u "Vremenu uživanja" koje je, usput budi rečeno, najstarija rubrika u "Vremenu". Greši, međutim, što pojam uživanja tumači suviše usko, na osnovu suvoparne rečničke odrednice. Još od vremena božanstvenog De Sada i Leopolda fon Saher-Mazoha ceo svet zna da je spektar stvari u kojima se može uživati širi i složeniji od onoga što nudi konvencionalni hedonizam. Neki narodi su odvajkada imali svest o tome: zar nije gore citirani poklič najfrekventniji stih u srpskoj narodnoj poeziji? Ko ne zna kako je lepo kukati, taj ili nikad nije zakukao, ili ne zna šta je uživanje.

Postoji uvreženo i pogrešno mišljenje da od kukanja vajde nema. To jednostavno nije tačno: najpre, uvek postoji šansa da vas neko čuje, pa vam pritekne u pomoć, ili vas makar uteši; zatim, to je oblik autoterapije, kao što zna svako dete kad ga pošalju u krevet pre večere, a ono se sito isplače pre spavanja. Kukumavka, koju nikako ne treba mešati sa zakeranjem, a u blažim oblicima postoji kao vajkanje i jadikovanje, prirodna je i prikladna aktivnost u velikom broju životnih situacija, a naročito u slučajevima kada ništa drugo ne pomaže. Kad čoveka neko ili nešto kinji, njegovo je neotuđivo ljudsko pravo, čak i dužnost, da o tome kukanjem obavesti okolinu. Nisu slučajno svi totalitarni režimi suzbijali kuknjavu svim sredstvima, da im ne kvari sliku o opštoj sreći podanika.

Ali, kukanje sa ozbiljnim povodom samo je niži oblik ovog rafiniranog umeća, koje prelazi u umetnost jedino ako je samo sebi svrha i povod. Ništa nije slađe nego dići ruke od svega, pa sesti i plakati, pa makar i bez povoda. A kome je povod baš neophodan, lako će ga naći: ako ne zbog male plate, nerazumevanja okoline ili opšte situacije, onda zato što je umro Kraljević Marko, ili zato što je isti zakasnio na Kosovo. Nije džaba kukanje, dok je bilo narikača, bio pristojan i cenjen zanat. Posle su nagrnuli amateri i, što reče onaj potpredsednik Vlade koga su uhvatili u špijunaži, upropastili sve, pa čak i prostituciju.

Da su Srbi više od drugih naroda skloni kukumavci, do mere u kojoj to postaje suštinski deo nacionalnog identiteta, izgleda samo po sebi razumljivo. Šta drugo narod da radi otkad su na njega navalili Ugri i Avari, pa Turci, pa Švabe, pa komunisti, pa Sloba, pa sankcije, pa NATO bombe, pa dosmanlije, nego da sedi i kuka? Još kada nam se uvale ovi novi, čim se dogovore koji će i kako će, to je Bogu plakati, a nekmoli smrtnome Srbinu.

Poslušajmo, uostalom, reč stručnjaka. Kao što dr Mila Alečković-Nikolić pronicljivo primećuje u eseju pod nazivom "Strah i strah od straha" (Srpsko naleđe br. 8, avgust 1998): "Srpsko kolektivno biće živelo je u istorijskom strahu i strepnji pre nego što je izgradilo svoju sublimirajuću ideologiju. Naglašena ideja junaštva i herojstva nije ništa drugo nego potisnut strah. A svako potiskivanje znači koliko je neprijatan sadržaj bio jak. Taj put sublimacije put je kojim su neratoborna plemena Slovena, dugo u oružju i ratobornosti inferiorna pred drugim narodima, postajala izuzetno borbena plemena. Opstanak je imao svoju cenu."

Ta cena, prema dr Alečković-Nikolić, plaćena je kroz povišenu sklonost ka kukumavci, ali daleko od toga da je to nešto čega se treba stideti. Naprotiv, "Srpsko i crnogorsko kukanje nije kukavičluk, nego psihoterapeutska tehnika. To je hrabro i glasno izbacivanje bola iz sopstvene utrobe. Bol se izbacuje tamo odakle je i došla, u lelek vremena, a monotoni krik kružno akumulira snagu za dalju psihičku borbu... Kukanje prezire strah i poništava ga iako je njime izazvano."

Dakle, nema potrebe da prestanemo da kukumavčimo samo zato što su neki izgubili kontakt sa kolektivnim bićem i usvojili hladna načela otuđenog Zapada, po kojima je takvo ponašanje neprimereno, ili u najboljem slučaju jalovo. "Vreme" je oduvek držalo prst na pulsu svog naroda i to će, ponosno zapomažući, nastaviti da čini i ubuduće.

Dejan Anastasijević