Radikali ne dolaze, pre svega zato što ova zemlja ne pokušava samoubistvo dvaput u istoj generaciji. Oni koji veruju da se Srbija organski odupire svakoj modernizaciji i beži od Evrope, ne razumeju najbolje istoriju ove zemlje. Ona je oduvek gledala jedino ka Zapadu a modernizacija je bila jedina politika koja je ikad ovde vođena

Ovih dana dobićemo novu vladu, a čoveku dođe neprijatno koliko od nje niko ništa ne očekuje. Bili bismo dužni da na to gledamo ako ne s velikom radošću kao na rođenje ili venčanje, barem s nadom i dobrim željama, kao kad nekog pratimo na dalek put. A ovo izgleda kao da i sami putnici kažu "ma nećemo daleko, samo do ćoška i odmah se vraćamo".

Veći je događaj to što odlazi stara vlada, ona koju je još Đinđić sklopio i koja je imala najveće ambicije, pokušala da promeni i ubrza tok istorije, da preoblikuje nacionalnu sudbinu i objavi trijumf modernizacije i evropeizacije. Odlazak te vlade ostavlja za sobom pitanje da li je ceo taj projekt završen, ili je prekinut i može biti napušten, a rezultati možda poništeni. Da li je ta vlada neuspela, da li su birači zaista rekli da žele nešto sasvim drugo, ili barem nove ljude na sličnom poslu? Da li Srbija danas misli da su reforme lepa reč za korupciju ili samo želi mali predah.

Šta je hteo i o čemu je mislio onaj deo Srbije koji je glasao za radikale, za ovu priliku nije važno. Ovi koji prave Vladu valjda su računali na komotnu većinu, svakako nisu mislili da će vlada bez DS morati da bude manjinska i bili su na ivici da objave neuspeh i pozovu na nove izbore. Stvar je bila gotovo propala, ali na kraju je prevladala puka želja da se učini kraj staroj vladi. Moglo bi se, dakle, reći da će najveći rezultat nove vlade biti taj što je uopšte konstituisana. Već prvog dana ostvariće svoj cilj.

Ali, čak i pre toga Skupština smenjuje Guvernera Narodne banke. Legalisti iz DSS-a ovog puta su nestrpljivi, što je zanimljivo jedino ako se uporedi s njihovim držanjem prilikom rušenja Miloševićevog režima. Tada su, naime, bili mnogo strpljiviji. Kao da je šteta od zadržavanja Radomira Markovića na poslu šefa Službe bezbednosti tokom nekoliko meseci bila manja od zadržavanja Kori Udovički koji dan duže.

Iz ovog slučaja može se naslutiti raspoloženje DSS-a i nove vlade, koje je ovog puta mnogo revolucionarnije nego pre četiri godine. Ali, to ne znači da će nova vlada biti sposobna za bilo kakav oštar zaokret. Ona će zapravo u ekonomskoj politici uglavnom nastaviti putem prethodne vlade, što je posao stranke G17 plus, a DSS koji je zainteresovan više za "idejni rad" stvaraće utisak restauracije nečega. Šta će raditi Vuk Drašković u spoljnim poslovima, to sada ne znamo a možda nikad nećemo ni saznati. A Velja Ilić će se sigurno vrlo brzo s nekim posvađati i napustiti vladu.

Paradoks ove vlade je u tome što ona budi velike nade ideološke desnice koja veruje da je tek sad konačno došao čas da se raskrsti s komunizmom, ateizmom, republikanstvom i evropejstvom, a pritom sami budući ministri ne veruju da vlada može da opstane pun mandat. Stranke koje ulaze u vladu imaju razloga da unapred strahuju od sledećih izbora, znaju da ih čekaju iskušenja, da će im iz Evrope najpre stići čestitke i pozdravi od gospođe Del Ponte, da će biti pozvani na dijalog o konačnom statusu Kosova itd. A desnica slavi veliku, istorijsku pobedu.

Valjda im se čini da je Srbija najzad neopozivo na putu povratka nekim svojim korenima. Pritom manje nade polažu u Koštuničinu vladu, a više u to što misle da posle mogu da dođu jedino radikali. Veruju da DSS-u pripada samo jedno kratko međuvreme, dok se narod odvikne od decenijskih levičarskih zabluda, a posle će sve biti kako je uvek bilo.

Pa, složio bih se jedino da ovo jeste vlada međuvremena. Ali, radikali ne dolaze, pre svega zato što ova zemlja ne pokušava samoubistvo dvaput u istoj generaciji. Za tako nešto mora da prođe još mnogo vremena. Oni koji veruju da se Srbija organski odupire svakoj modernizaciji i beži od Evrope, ne razumeju najbolje istoriju ove zemlje. Ona je oduvek gledala jedino ka Zapadu a modernizacija je bila jedina politika koja je ikad ovde vođena.

Nekad se Srbija kretala veoma brzo, nekad sporije, ali otpor nikad nije bio politika nego samo prazna, dosadna demagogija. Ova zemlja prosto nije dovoljno velika i snažna da bi imala stvarnu političku alternativu i mogla sebi da dozvoli velika istorijska kolebanja. Baš ovih dana kad se obeležava dvesta godina od Prvog ustanka, imamo priliku da se podsetimo te istorije i da uočimo kako je ona uvek bila jednosmerna.

Sve to znači da vlada koja dolazi može samo da, iz razloga sentimentalnih, svojim biračima priušti mali privid desničarske restauracije, ali ni sam Koštunica ne želi da bilo ko u to ozbiljno poveruje. Čovek je još odmah tražio da mu se dozvoli da na vlasti ostane samo kratko, da se obaveže da će otići sa svojom vladom čim se donese ustav, što bi moglo i za manje od godinu dana. Gotovo bih rekao da ova vlada dolazi stidljivo, uz izvinjenja, kao da bi volela da promakne neopaženo i da svakoga uveri da to i nije baš prava vlada, nego samo nekakvo pridržavanje vlasti dok se stvari ne srede.

To što Koštunica očito ima nameru da sve što ima veze s privredom i finansijama prepusti Labusu i Dinkiću, samo dokazuje da on ne želi da se meša u suštinu stvari. Najveći deo privatizacije je obavljen i tu više neće biti nikakvih eksperimenata. Taj posao je stara vlada obavila brže i bolje nego što bi umela nova. A sad je valjda zbilja vreme za nešto više legalizma i za stabilizovanje institucija. Ima, dakle, nešto posla i za DSS. A i red je da se novoj vladi pokloni nešto poverenja, čak i ako ona u sebe slabo veruje.

Stojan Cerović