---

Trgovina falsifikovanim umetninama >

Pošto slika, majstore

Slike Save Šumanovića, umetnika koji se ubraja u najznačajnije autore jugoslovenske likovne scene dvadesetog veka, na legalnom tržištu umetničkih dela dostižu šestocifrenu vrednost u evrima. Bogoljub Karić je za svog "Savu" platio 35.000 evra. Po svemu sudeći prevaren je, jer je navodni Šumanovićev pejzaž iz 1941. godine – falsifikat

U kulinarske svrhe u Indoneziji je veoma razvijena trgovina ptičijim gnezdima. Ovaj specijalitet je toliko tražen da postoji tržište lažnih gnezda! U Beogradu, između ostalih, postoji razvijeno tržište falsifikovanih umetničkih slika. U jednoj beogradskoj galeriji pokušavamo da saznamo što više o ovom tržištu. Konspirativnu atmosferu u kojoj se svi oslovljavaju isključivo nadimcima, prekida zvono na vratima. Ulazi kršni mladić, koga mi moji sagovornici predstavljaju upravo kao žrtvu prevare. "Kupio je nedavno sliku Miće Popovića i došao da mi se pohvali, ali sam odmah primetio da se radi o falsifikatu", kaže galerista. Samo zahvaljujući poznanstvu sa njim dobio je svoj novac nazad, a mogao je godinama sliku zadovoljno da posmatra na zidu, ubeđen da je vlasnik dragocenog originala.

Prošle sedmice u medijima se pojavila informacija da je biznismen Bogoljub Karić postao vlasnik falsifikata slike Predeo Save Šumanovića iz 1941. godine i da se upisao na listu prevarenih. To je pokrenulo seriju tekstova u dnevnoj štampi, u kojima su se kao glavni sagavornici pojavljivali "veliki trgovci" umetničkim predmetima "uplašeni" da će posle ovakvog slučaja galerije biti anatemisane, a malobrojni kupci zaplašeni i oterani.

POŠTO "SAVA": Slike Save Šumanovića, umetnika koji se ubraja u najznačajnije autore jugoslovenske likovne scene dvadesetog veka, na legalnom tržištu dostižu šestocifrenu vrednost u evrima. Priča se da je Karić svog "Savu" platio 35.000 evra. Upravo ova cifra koja se pominje, po rečima trgovaca najbolji je signal da sa slikom nešto nije u redu. Ako vam neko nudi nešto u pola cene, to može da znači samo dve stvari – ili da je slika ukradena ili da je falsifikat. Bogoljub Karić je na putu, a niko iz njegove kompanije nije želeo da za "Vreme", komentariše ovaj slučaj. Galeristi i trgovci umetničkim predmetima sa kojima smo stupili u kontakt u jednom su saglasni – ne žele da im se ime pominje u novinama. Argumenti su im ubedljivi – jednima prete oni koji su pokušali da im prodaju lažne radove, drugi pak iako znaju da postoji tržište falsifikatima, "ne mogu nikoga da optužuju bez dokaza", a uostalom to i nije njihov posao već policija treba da otkrije učesnike u lancu, treći kažu da nemaju nikakav interes da učestvuju u raskrinkavanju ilegalnog tržišta. Ali, kao dobro obavešteni svi oni tvrde da već "dve nedelje nema nijednog falsifikata". S druge strane, u Odeljenju za imovinsko pravne delikte gradskog MUP-a kažu da "ne mogu da daju informacije u interesu istrage, a kada budu imali konkretne rezultate plasiraće ih javnosti".

ljUDI U NEVOljI: Istoričar umetnosti dr Nikola Kusovac, čovek koji se najčešće pominje kao učesnik u poslovima oko kupovine i procene slika, u razgovoru za "Vreme" kaže da zna o kojoj Šumanovićevoj slici je reć. To je kasni pejzaž iz 1941. godine, i on ga je video kod vlasnika pre šest-sedam godina. Kasnije je ona bila izložena u Jugoslovenskoj galeriji u Dositejevoj ulici u Beogradu i "ako je Karić to kupio onda je slika prava". Kusovac kaže da je sa Šumanovićevim slikama "bilo problema pedesetih godina kada se pojavilo dosta falsifikata, koje je, kako se ispostavilo, radio slikar Sava Nikolić, i koji je za to bio i osuđen". Na pitanje da prokomentariše optužbe na svoj račun da "najveći broj slika za koje se ispostavi da su krivotvorene ima njegov sertifikat", kako su nedavno objavile jedne beogradske dnevne novine, Kusovac kaže da on daje samo stručno mišljenje, a sertifikate ne izdaje jer ne radi ekspertize snimanjem i drugim metodama, već se oslanja isključivo na sopstveno znanje. "Falsifikata ima uvek", kaže on, i nastavlja "da svaka četvrta ili peta slika koja do njega dođe ne valja." To što je najveći broj slika za koje se ispostavi da su falsifikati sa njegovim "papirom", Kusovac komentariše da je to zato što on najviše radi, skromno ističući da on svoje usluge ne naplaćuje. "Ne želim da budem konkurencija strukovnim udruženjima koja imaju cenovnike za takve usluge niti konkurencija mladim kolegama." Kod njega, kaže, dolaze pre svega ljudi u nevolji, oni koji moraju nešto da prodaju, iz želje da saznaju koliko novca mogu da očekuju. "Ja sam uvek na njihovoj strani", kaže Nikola Kusovac, i zaključuje da su, po njegovom mišljenju, aferu oko Karićevog "Šumanovića" isfabrikovali trgovci umetničkim predmetima da bi se međusobno diskreditovali kod "potentnih kupaca kojih je u Srbiji malo, pogotovo posle akcije Sablja. Deo ljudi sa lako zarađenim velikim novcem više nije u igri. Bara se smanjila i oni sada pokušavaju da diskvalifikuju jedni druge."

Naši sagovornici galeristi ističu da u lancu preprodaje krivotvorenih radova, upravo "ljudi u nevolji" koje Kusovac pominje, imaju važnu ulogu. Kažu da se niska cena obično obrazlaže time da je novac za sliku neophodan "za lečenje deteta, ili lečenje narkomana". Prema njihovom iskustvu slike koje se najčešće falsifikuju radovi su Milunovića, Čelebonovića, Konjovića, Tabakovića, Dobrovića i drugih domaćih autora. Naravno kvalitet falsifikata je različit.

ZAKON KAŽE: Iako se može čuti da falsifikovanje umetničkih dela po našem zakonu nije krivično delo, Ljiljana Rudić-Dimić, šef Odseka za autorska i srodna prava Saveznog zavoda za zaštitu intelektualne svojine, u razgovoru za "Vreme" to demantuje: "Zakon o autorskim i srodnim pravima iz 1998. godine, koji je i danas na snazi, sadrži krivične kaznene odredbe za određena krivična dela. Propis koji reguliše ovu oblast je uvek postojao (1929. je Kraljevina Jugoslavija donela prvi zakon o autorskim pravima), ali je problem u tome kako se on sprovodi", kaže gospođa Rudić-Dimić, i nastavlja: "Kod galerista koji se bave prodajom, vidim jedan element nepažnje. Naime, svako delo koje se prodaje ili dalje preprodaje treba da ima pravno ‘sledstvo’, tj. dokaz kako je i na koji način pribavljeno od prethodnog vlasnika, odnosno treba da ima ‘papire’ koji bi pratili njegovu sudbinu. To bi bili dokazi o plaćenom porezu, ukupnom iznosu, trag onoga ko je novi vlasnik dela." Upravo "pravo sleđenja", određeno članovima 31. i 32. Zakona koji je sada na snazi, nažalost kod nas se ne primenjuje. Naime, Zakon kaže da je galerista dužan da u roku od 30 dana obavesti autora, odnosno naslednika o izvršenoj prodaji, ceni, imenu i adresi prodavca i novog vlasnika. Ova procedura isključuje mogućnost da se na tržištu pojave dva identična dela – jasno da je delo koje nema tu vrstu "sledstva" i galeriju kao medijatora prodaje iza sebe, može da bude falsifikat. Zakon je predvideo krivična dela za neovlašćeno korišćenje autorskih dela i predvideo kaznu od jedne do tri godine. Pravljenje bilo kakve kopije, prerade, reprodukcije dela bez dozvole autora, predstavlja povredu njegovih prava. "To nikada nije bilo sporno čak ni krajem XIX veka. Možemo da se branimo nepoznavanjem propisa, ali nam to ne daje pravo da ostvarujemo materijalnu korist."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---