Milun Vasić:
Deklaracija za robu sa greškom

"Šuškanje šuškama"; "Vreme" br. 686

Eto, dočekasmo i taj dan. Probudili smo se ujutru s jednom vladom, a na počinak otišli s nekom drugom. Odmorićemo se od nekih likova, neki drugi će biti na karuselu pres pretresa, utiska nedelje, klopke, zamke...

Ono što se uobičajeno naziva žutom štampom, ono što se "kupuje na trafici, a nisu novine" polako nalazi nove negativne glavne junake (npr. umesto Kolesara – Gerić, umesto Janjuševića – Hamović). Zapanjenost tom promenom još uvek sprečava čelnike nove vladajuće koalicije da stvari nazovu pravim imenom: politički tabloidi nisu mediji, ponajmanje su slobodni mediji.

To su, braćo Srbi i sestre Srpkinje, plaćeni projekti.

Ovoga puta te projekte ne finansira mrski Soros i izdajničke nevladine organizacije. Finansiraju ih neke druge, ništa manje nevladine, ništa manje organizacije. Njihov cilj nije vidljiv na prvi pogled, pa im je i delovanje ponekad zbunjujuće. Danas protiv Čede i Bebe, sutra protiv Dinkića i Maršićanina, danas protiv Rašete, sutra protiv Velje...

Zapravo, sve je veoma jasno ako se vidi (odlično postignuti) rezultat takvog delovanja: ogroman porast nepoverenja u ljude i institucije, frustracija ogromnog broja građana, bes i očaj, čak kad za to i nema prevelikog razloga.

Nema više nacionalnih autoriteta, svako je provučen kroz blato, bio kriv ili ne, i sve se svodi na omiljene srpske floskule "nema nam spasa", "svi su isti", "kako god okreneš, nema ništa ni od nas ni od Srbije". Kategorije morala i poštenja služe za misaone kalambure dovitljivih kolumnista, a jedina mera težine čoveka postaje bankovni račun koji poseduje.

Narod ko narod, uvek će mrko gledati na vlast, žaliti se i psovati sve odreda. Problem nastaje kada se obrazac ponašanja koji je nametnut na gore navedeni način proširi na ono malo u Srbiji koje voli da se smatra intelektualnom elitom. Jer ime je kao i svaka druga roba. Kad je jednom prodate, nemate je više.

Zamislite Srbiju kao pijacu. Na ovoj tezgi izloženi novinari, na onoj ekonomisti, tamo akademici, ovde analitičari. Posebna tezga za političare, posebna za "apolitične". Sirotinju brane svi, ali im u suštini prsluk puca za život običnih ljudi. Onda dođu gazde i domaćini da razgledaju robu.

Izloženi tad budu fini i pokazuju se u najboljem svetlu. Gazde proberu, ko bajagi se začude povoljnoj ceni, pazare i vrate se svojim nevladinim organizacijama.

Pa čemu tu služi žuta štampa? I zašto ih srpskobogataške nevladine organizacije finansiraju? Razlog je, kao što rekosmo, veoma jednostavan. Kao što znate, roba s greškom je često po nekoliko puta jeftinija od ispravne robe.

A ovde i danas, tabloidi služe da izdaju validne deklaracije da je taj i taj iz javnog života upravo ROBA S GREŠKOM.

Milun Vasić, Jagodina