VREME 687, 4. mart 2004. / VREME UžIVANJA
Rasprodaja
Iako su bile plastične i na prvi pogled nalik najjeftinijim papučama za plažu, koštale su neverovatnih 60 dolara. S druge strane, tog toplog maja nosio ih je čitav fancy Njujork – savršeno su se uklapale i s elegantnim "šanel" kostimima, i s farmerkama, i s trenerkama. Vremena za dvoumljenje nije bilo mnogo, a onaj interni digitron (koji je sve cene preračunavao u neprežaljene nemačke marke, a zatim ih poredio s cenama na novobeogradskom buvljaku ili tezgama na Bulevaru revolucije) radio je punom parom. "Ma, u Beogradu za te pare mogu da kupim čak i kožne. I to ne na Bulevaru", bio je zaključak donet bez mnogo žaljenja. "Uostalom, možda kasnije i naletim na iste takve, samo jeftinije." No, kako to već biva, onih prvobitnih 60 dolara raslo je iz prodavnice u prodavnicu, da bi u elitnoj prodavnici na Petoj aveniji dostiglo neverovatnih 100. Ukratko, čak i tako popularne, zgodne za usklađivanje sa svim i svačim, male, crne, štrasom tek ovlaš ukrašene japanke trebalo je da ostanu samo uspomena, jedna od onih stvari koja je bila željena, ali joj, eto, nije bilo suđeno. A onda, kad su sve devizne zalihe praktično iscrpljene i kad je u novčaniku ostalo još tačno 19,5 dolara, tokom neplaniranog lutanja, praktično niotkuda, osvanulo je jedno veliko, šareno "Total Sale" ispisano preko čitavog izloga. Strogo sledeći dramaturgiju lošijih holivudskih filmova, slučaj je hteo da baš iza tog izloga, baš u trenutku kad se od šopinga već odustalo, male crne japanke umesto 60, 70 ili 100 dolara, koštaju čitavih 13,8. U prevodu, približno 28 nemačkih maraka. U još tačnijem prevodu, džaba.
Od tog trenutka, "Sale" ili u domaćoj verziji "Rasprodaja", postala je čarobna reč koja se ne previđa, makar bila ispisana najsitnijim slovima. Baš kao što je onim kučićima u Pavlovljevim eksperimentima išla voda na usta čim bi čuli zvono, sve varijante obaveštenja da je u nekoj prodavnici rasprodaja, momentalno su uslovljavale nestanak svih problema i vraćale osmeh na lice, činile da se besparica zaboravi i da se izvuku poslednji "štekovi". Stvar, naravno, nije bila u tome što će se pantalone koje koštaju 100 evra pazariti za 50 ili što torba koja je koštala 50, sada staje 20 evra – ženama, kao što je poznato, nije žao da potroše čak i najneverovatnije sume ukoliko im se neka stvar baš jako sviđa. Stvar je bila u tome što su male crne japanke još onomad pokazale da kupovina na rasprodaji nije isto što i obična kupovina. Obična kupovina, naime, podrazumeva: da ćete se dan ili sat posle nje gorko pokajati (praksa pokazuje da, ukoliko nešto kupite, to nešto već u sledećoj prodavnici košta bar 10 odsto manje); da ćete se, ako se već ne pokajete, živi pojesti što potrošiste "onolike pare"; da ćete, ako se ni ne pokajete, ni ne pojedete, kupljenu stvar ubrzo odbaciti kao potpuno nepotrebnu, nenosivu, kupljenu samo da bi se kupovalo. Za razliku od obične kupovine, kupovina na rasprodaji podrazumeva da kajanja nema (ono što ste kupili na rasprodaji, već u sledećoj prodavnici košta bar 20 odsto više); da ste umesto "silnih para" potrošili neku siću i, konačno, da čak i kad stvar kupljenu na rasprodaji odbacite kao nepotrebnu, šteta ipak nije prevelika. Ni to, naravno, nije sve. Svest o tome da je stvar koju kupujete do juče koštala duplo više, a da će sutra moći da se kupi po bar tridesetak odsto većoj ceni, u glavama onih sklonih kupovini najviše nalikuje pobuni protiv nekakvog nevidljivog sistema/zakona/pravila koje kaže da određena stvar vredi isto koliko i određena suma novca. "Da nije bilo sreće, da nisam sačekala ta dva dana do rasprodaje, da sam se, daleko bilo, duže dvoumila, sad bih bila siromašnija za 1000 dinara", pomišlja se zadovoljno, već planirajući gde će taj neplanirani, slučajno izvojevani višak, biti potrošen.
Američka asocijacija psihologa onomad je utvrdila da samo u SAD postoji 15 miliona kompulsivnih kupaca – ljudi s bolesnim nagonom za kupovinom svega na šta naiđu. Kako su oboleli tvrdili da se posle kupovine osećaju znatno bolje nego inače, psiholozi su proširili istraživanje i utvrdili da se tokom kupovine u mozgu oslobađa serotonin, hormon koji utiče na promenu raspoloženja. Ako znamo da se isti hormon oslobađa i, npr. konzumiranjem čokolade, priča o rasprodajama dobija sasvim novo značenje: natpis "Sale" znači da ćete se, po ceni domaćih čokoladnih bananica, najesti i prejesti švajcarskih delikatesa s lešnicima. Ali, upravo tu vreba opasnost. Naime, baš kao i kod preterane konzumacije čokolade, može vam se lako dogoditi da postanete alergični/dobijete bubuljice ili da vam se sve to naprosto smuči. Ne, nije reč o redovima koji se formiraju istovremeno s obaveštenjem o rasprodaji (sad se to događa čak i ispred naših prodavnica, hvala tranziciji). Nije reč čak ni o činjenici da stvari koje kupite na rasprodaji obično ne možete odmah da koristite (kaputi su na rasprodaji u julu, a sandale u novembru). Nije reč o nedostatku novca. Reč je, naime, o alavosti i nemoći da joj se običan smrtnik/ca odupre.
Dogodilo se to opet negde daleko odavde, u prodavnici nalik ovdašnjim. Bila je rasprodaja. Sjajni džemperi koštali su 20 evra. Svečane košulje 25. Pantalone 10. Poslovni kompleti 27. Prodavnica je bila prepuna i drama je mogla da počne. Džemperi su ostavljani po strani zbog kompleta, pantalone zbog košulja, košulje zbog suknji, suknje zbog jaknica; na samoj blagajni, jaknice su zatim vraćane zbog ranije odbačenih suknji, suknje zbog košulja, pa sve to ukrug... Konačno, posle dva i po sata sabiranja i kombinovanja, to je nekako moralo da se desi. Krenule su suze – prave pravcate. One najgore, nemoćne...
Posle svega, jako se plašim da ću opet negde zaglaviti pred blagajnom s gomilom vešalica u rukama. Plašim se da ću zaplakati. Plašim se da ću sebi ličiti na Ivicu i Maricu koji zbog alavosti završavaju u veštičinom kazanu. Zbog toga, bežim od rasprodaja. I jedem čokoladne bananice.
Tamara Skrozza
|