Štrajk u vojnoj fabrici Krušik:
Tačka ili zarez

Vojna industrija je, iz mnogih razloga, prilično mrtva, ali su radnici još živi. Iako su, valjda, i oni svesni te činjenice, u Valjevu udarili u zahteve, blokade i opšte teranje, uvereni da će tako biti ugledani na televiziji. I Koštunici pišu, i u njegove zube se nadaju, ali ni s te strane nisu ugledani

Poslednjih nedelja intenzivirani su štrajkovi radnika diljem Srbije u raznim privrednim gigantima, od firmi koje su privatizovane, onih koje jesu, do velikih sistema u kojima država ima većinsko vlasništvo. Da li to proletarijat, ili ono što ga predstavlja, konta da će ga nova vlada, formirana u narodnom interesu, bolje zaštititi od posledica tranzicije i obezbediti više posla i ‘leba, tek svedoci smo sve učestalijih blokada, upadanja u opštine, pretnji daljim i radikalnijim aktivnostima. Da pomenemo Ivanjicu, Paraćin, Čačak, Valjevo...

Još od jesenas u vojnom delu valjevskog Krušika, koji čini preko sedamdeset odsto fabrike, traju sporadični vidovi protesta: zviždalo se u krugu firme, izlazilo u grad, blokirala opština, blokirali putevi, štrajkovalo glađu, a da tome niko nije pridavao neku pažnju, na to se navikli i radnici i okruženje. Radnici su se, obično, smirivali posle udeljivanja neke crkavice, dizali kad su plate kasnile, ciklus se sve češće ponavljao da bi protesti kulminirali poslednjih nedelja, svakodnevno se blokira neka od saobraćajnica, preti se izlaskom na Ibarsku magistralu, odlaskom za Beograd. A zahtevi, čini se, jednostavni, posao i plate. Toga nema, i toga su svi svesni, uprkos tome rešeni da istraju u zahtevima koje su proglasili kao svoj jedini cilj. Nadaju se da će Neko i Odozgo pomoći, kao što je uvek bilo, međutim, za sada, a takve i prognoze, niko, pa ni Koštunica, ni Maršićanin, ni kapitalni Veljo, ne javlja se.

KO JE NADLEŽAN: Nije Krušik, štono kažu, odjedared dop’o jada. Bila to firma, bio to gigant, osamdesetih godišnji izvoz bio osamdeset miliona dolara, prekovremeno se radilo, i JNA, deset hiljada radnika, sve prštalo od posla i para. Problemi nastali već početkom devedesetih, Irak i ostalu nesvrstanu braću, kratko, zamenili prekodrinski Srbi, ali i tu doš’o kraj, doš’o Dejton, dolaskom Tadića na čelo Ministarstva odbrane Ćirića smenio demokrata Radivoje Milutinović. Kako se država, u međuvremenu, izjasnila da je većinski vlasnik, nastavljeno s vlasničkom transformacijom, još hiljadu radnika, što dobrovoljno, što pred drugim argumentima, uzelo socijalni program od dvesta maraka po godini staža. Ostali uzeli da teraju borbu za pravo na posao i platu, možda svesni da je to uzaludno, ali pošto im ništa sem teranja nije preostalo, treba to i razumeti.

Tokom višenedeljnog protesta radnici su uspeli da smene demokratskog direktora te predsednika sindikata, sad na šest meseci rukovodi Jovan Davidović, a štrajkom upravlja Štrajkački odbor sa Milošem Mandićem na čelu. Udaralo se na opštinu, čiji su se čelnici proglasili nenadležnim, obećavši odlaganje dugova za struju i grejanje, jašta nego pojedinačnih, prozivala se i Privredna komora, isto rekla da je nenadležna, pisalo se Koštunici i ostalima, ništa, ni avaza. Teranje se nastavlja, kažu do ispunjenja zahteva, posao i plate.

Da vidimo kako ide teranje: ponedeljak, sunčan dan, na kapiji Krušika vazdan ljudi, upravo završili zbor, da vide šta će dalje, pa šta će, nastavljaju proteste. Uđemo u fabrički krug, u čitavu Upravnu zgradu, dole u holu izložene neke velike rakete, "krmače" li su, gore novi direktor Davidović, nema vremena, kreće za Beograd, da obezbedi posao i plate. Šta ćemo, napolje, radnici već zauzeli put za Beograd. Nema automobila, jok gužva, policija preusmerava saobraćaj. Radnici zauzeli put, nema ustupanja, ima da teraju, ko, pokazaće oni svima, brane fabriku, porodicu, svoj život. Jedan brka, što se zove Veroljub Knežević, veli inženjer organizacije rada, u najužem rukovodstvu protesta, član Štrajkačkog odbora, informiše da sad blokiraju ovde, da vlada ovo pogleda na televiziji i vidi da postoje. Zahtevi su da se uposle kapaciteti i isplate zaostale zarade, četiri plate, imali zahtev da se smeni direktor, smenjen. Štrajkovali glađu dok ga nisu smenili, njih devet. To bilo u decembru. Sad opet krenuli u proteste, prvo njih dvadeset, pa svi, cela namenska proizvodnja u štrajku. Smenili sindikalca, jer je tu bio reda radi, sve uzeli u svoje ruke. Niko ih nije podržao, niko im se nije obratio, ni iz sindikata ni iz opštine, bore se i boriće se, eto direktor ode u Beograd da nađe pos’o, ako nema posla, ima da blokiraju Ibarsku, Beograd... Ma pisali svima, ništa, a mnogo im važno da im se čovek fizički obrati, da ga vide lično. Ma štrajkovali su oni i ranije, i pod socijalistima, ali narod se zadovoljavao kad dobije neke pare, sad je ozbiljnije, sad je biti il’ ne biti, brane radno mesto, fabriku, porodicu...

ŠTA KNjIGE KAŽU: Veroljub i šire posmatra stvari, eto skoro čit’o jednu knjigu o zapošljavanju u Srbiji, autori jedan doktor istorije i tim ljudi. Tu je našao da su prvi znaci da je neko pomogao radnicima još u rimskom dobu, ljudi su ostajali bez posla i odlazili na trgove da traže od careva da im pomognu. Kako su im pomagali, davali im besplatno hleba, besplatno žita, odatle izreka daj im hleba i igara, za uzvrat su morali u arenama da se igraju s lavovima, a carevi da posmatraju. Iz toga izvodi zaključak da je slična situacija i sad, sad nisu ti carevi nego drugi moćnici, možda iz Vatikana, Amerike, ne gledaju direktno u arenu, nema lavova i gladijatora, možda su radnici gladijatori a zveri opštinari i druga vlast, oni se krve, a ovi sa strane gledaju, smeju se i svašta, pa ništa dobro, planiraju. Pa šta će bude, oni misle da će nešto bude jedino ako Koštunica malo pokaže zube Zapadu, da bi videli da smo neko i nešto, dobili neki pos’o i nešto radili, ako ne pokaže zube, nema ništa...

Dolazimo i do glavnog, predsednik Štrajkačkog odbora Miloš Mandić. Saobraćaj blokiraju da skrenu pažnju na Krušik i Valjevo, da oni u vladi vide da postoje, bore se za posao i plate, dok se to ne ispuni, ne idu s barikada. Dosta je beogradizacije, ako ne dođe do susreta s Tadićem, ne zna kojih će blokada biti, a biće ih. Pisali Koštunici, baš u njegov kabinet, da dođe neko iz vlade i kaže kuda idu Krušik i Valjevo, da li su na to stavili tačku ili zarez. Nema odgovora, a kurir lično odneo poštu. Ima li intenziviranje protesta, veze s promenom vlasti, novom vladom, nema, sve je to počelo ranije, ne interesuje ih ko je na vlasti, izdržaće do poslednje tačke i centa svojih zahteva...

Sutradan bio utorak 16. mart. Direktor Davidović, pozdravljen aplauzima, ujutro, informisao radnike da je bio u Beogradu, da je hteo da ih obraduje, ali para nema, možda za dva-tri dana. Izneo optužbe na državu, kao većinskog vlasnika, što ne obezbeđuje veću uposlenost, jer bez toga nema života. Rekao i da želi da kaže istinu, da Krušik mora postojati, rekao i da će se dosledno zalagati za socijalni program, da će se ispitati rad bivšeg demokratskog direktora. Posle još aplauza, i još rečenja, radnici krenuli u blokirajući obilazak grada, pa da se vide, da skrenu pažnju da postoje.

Dragan Todorović