---

Slučaj "dve i po milijarde" >

Ministarska opereta

Da li 34 miliona evra zagovornicima domaćinske Srbije i predstavnicima ekonomskog patriotizma služe kao moneta za potkusurivanje u kupovini naklonosti birača ili se iza te sume krije ozbiljna namera vlasti da svede račune sa ekstraprofiterima i Bogoljubom Karićem? Prosudite sami...

Samo 24 sata pošto se pred kadrovskim kremom svoje partije (u najboljem maniru Slobodana Miloševića, Dušana Mihajlovića i Vladana Batića) svečano obavezao da će od Karića vratiti 2,4 milijarde dinara, agenciji Beta u ponedeljak (29. mart) popodne stigla je potvrda iz Ministarstva finansija da je ministar Mlađan Dinkić dao nalog Poreskoj upravi da "postupi po naređenju" i pokrene postupak naplate novca od Mobtela.

Za ono čega se gnušao u svom političkom delovanju, a što je naročito kritikovao kod prethodne vlasti u decembarskoj predizbornoj kampanji, Dinkić je nagrađen "brozovskim" aplauzom delegata izborne skupštine G17 plus i tako faktički stekao partijsko pokriće da krene u ispunjavanje predizbornog zaveta da od Karića naplati onaj čuveni ekstraprofit i istovremeno izravna privatne račune sa prethodnikom Božidarom Đelićem. Radi se, zapravo, o 2,4 milijarde dinara (ili 34 miliona evra) koje su sredinom decembra prošle godine, po nalogu Ministarstva za finansije i ekonomiju Živkovićeve vlade, vraćene Mobtelu iz budžeta na ime ranije naplaćenog poreza na ekstraprofit koji je stekla Astra banka.

Dinkić je u prošli ponedeljak naložio Poreskoj upravi da pokrene poreski postupak po presudi Vrhovnog suda Srbije, od 9. oktobra prošle godine, kojim bi se u skladu sa zakonom obezbedio povraćaj novca u budžet Srbije.

Pravni eksperti su i u decembru prošle godine lomili politička koplja da li je ondašnji ministar finansija Božidar Đelić imao pravo da na osnovu sudske presude koja je ukazala samo na kršenje procedure pri naplati ekstraprofita, vrati novac Karićima. Posle Dinkićeve odluke da krene u oduzimanje novca Karićima, bar prema anketama u medijima, pravni stručnjaci su prilično jedinstveni u stavu da se 2,4 milijarde ne mogu tek tako vratiti u budžet i da je za to potrebna nova pravna procedura i novi poreski postupak.

Indikativno je da je sva eventualna pravna nadmudrivanja i ružne političke izjave presekao niko drugi nego sam vlasnik BK Kompanije Bogoljub Karić: "Ako meni nije po zakonu vraćen novac, Poreska uprava i ministar finansija treba taj novac da potražuju i da ga naplate, ako mi je novac vraćen po zakonu, oni na to nemaju pravo." Aferim.

S pravne tačke gledišta, slučaj bi mogao biti zatvoren. Ali, način na koji je vođen, ko je i s koliko žara učestvovao u njemu i kakve su njegove političke implikacije, otvara neka nova pitanja vezana za funkcionisanje republičke vlade i sudbinu političkih odnosa u Srbiji.

Slučaj "čije su 2,4 milijarde", čini se, predstavlja prvi veliki kamen spoticanja koalicionih partnera unutar tek stasalog Koštuničinog kabineta i najavljuje (ne)moguću trasu preovlađujućih "tranzicionih" kretanja. Dinkićeva odluka da na izbornoj skupštini svoje partije najavi povraćaj para s Karićevog računa na račun budžeta mogla bi se tumačiti i kao pokušaj novokomponovanih ekonomskih patriota (koji sebe vole da nazivaju i reformistima) da amortizuju početnu ofanzivu domaćinske Srbije koju tako transparentno u širokim narodnim masama promoviše ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić.

Bilo bi, recimo, zanimljivo sa stanovišta političkih odnosa u koalicionoj vladi, utvrditi da li je dotični V. Ilić samoinicijativno u svojstvu ministra za kapitalne investicije ili uz saglasnost Vlade i premijera Koštunice pre desetak dana posetio vlasnika Kompanije BK Bogoljuba Karića koji je posle sastanka medijima izjavio da "odavno nije imao tako poštenog i hrabrog sagovornika iz vlasti kao što je to gospodin Ilić". Veoma je važno utvrditi "kvalitet" te posete, jer kasnije će se obelodaniti da su u prijateljskom ćaskanju Karić i Ilić dogovorili važan, za državu gotovo presudan posao – da Bogoljub Karić i njegova braća poklone Srbiji šest (6) odsto od 51 odsto svog vlasništva telekomunikacione kompanije Mobtel. Tako bi Srbija postala većinski vlasnik Mobtela i mogla bi onda da raspiše međunarodni tender na kome bi prodajom svojih 55 odsto akcija zaradila (prema procenama B. Karića) najmanje (malo li je za budžet) 550 miliona evra. Sam Bogoljub K. neuverljivo je pokušavao da objasni kako se iza njegovog šestoprocentnog milosrđa krije mirisna nota profitabilnosti, kako će navodno i on sam više zaraditi ako Srbija, a ne on lično, na primer, proda kompaniji Vodafon svoj (većinski) deo Mobtela.

Karić, međutim, upozorava da nova Dinkićeva inicijativa ne može da utiče na pregovore o utvrđivanju strukture vlasništva u Mobtelu. Naravno, da je u takvim okolnostima sasvim nejasan ostao taj krunski "argument" kojim je ministar Velimir Ilić "ubedio" biznismena Bogoljuba Karića da tako velikodušno svojoj otadžbini bez "odjeka i reagovanja" pokloni 60 miliona evra (šest odsto vlasništva na procenjenih milijardu evra vrednosti Mobtela).

Da li su Karić i Ilić nešto samoinicijativno muvali "u četiri oka"? U tu teoriju moglo bi se poverovati samo pod jednim uslovom, da biznismen B. Karić nije uhvaćen okom tv-kamere, pre nego što je formirana Vlada, kako odlazi iz prijateljske posete (tada samo kandidatu za mandatara) "predsedniku Koštunici koga je informisao o svojim diplomatskim aktivnostima u regionu". Dakle, premijer je verovatno bio na vreme i kvalitetno informisan o susretu svog ministra i poznatog biznismena. To što sad neki tabloidi spekulišu da se protiv gos'in Velje buni izvesni Dragan Maršićanin, moglo bi da znači kako premijer nastoji da preko žute štampe sačuva obraz kod koalicionih partnera patriotsko-ekonomske provinijencije. Uostalom, i sam ministar Ilić je jasno i glasno rekao da "nijedan ministar ne može sam da odlučuje o bilo čemu, jer Vlada je tim i trebalo bi sve da radi timski". Kome nije jasno, ima još jedna izjava kojom ministar Ilić pojačava svoju misao: "Vlada Srbije, a ne ministri pojedinačno, odlučiće da li će Kompanija BK morati državi da vrati novac od poreza na ekstraprofit. Svi ministri, pa i ministar finansija, treba da znaju da konačne odluke o važnim pitanjima donosi Vlada, a ne pojedinci." Uostalom, naočigled (valjda i uz saglasnost) premijera i Vlade, ministar Ilić formirao je radnu grupu Ministarstva za kapitalne investicije koja treba da utvrdi koliko je čije vlasništvo u Mobtelu. Jedan od članova te Komisije, inače bivši direktor PTT-a Srđan Blagojević (koji je u septembru prošle godine potpisao aneks ugovora prema kojem je Karić, kao i sada, trebalo da pokloni državi šest odsto akcija i zbog toga bio smenjen) sada kaže da je ova Komisija za nekoliko dana proučila dokumentaciju i dala preporuke, među kojima je i ona da se ide na sud, što može dugo trajati, a druga je da s Kompanijom BK bude napravljeno vansudsko poravnanje. "To je stvar dogovora dve strane", izjavio je Blagojević.

Tako se dogovara domaćinska Srbija, trebalo bi da bude poruka koju šalje ministar za kapitalne investicije preko svoje Komisije. Inače, sva ta neobuzdana sloboda vaninstitucionalnog preduzetništva gos'in ministra Velje Ilića mogla bi da stavi u nepriliku čitav ministarski kabinet kad "kolega" Ilić stigne, na primer, sa ugovorom za veliku i važnu koncesiju. I kad na nečiju primedbu da Srbija još nema zakon o koncesijama, Velja Ilić odgovori "ma, nemojte ljudi tako, dao sam reč. A reč je reč."

S druge strane, ministar finansija takođe zna da je za populistički imidž ekonomskog patriote veoma loše ako se izigraju predizborna obećanja data širokim narodnim masama. Na obećanju o ponovnom "šišanju" Karića i njegove Kompanije, G17 plus je sigurno sakupio mnogo više procenata glasova birača na decembarskim parlamentarnim izborima, nego na ovome što sad čine njeni čelnici koji namirisani tamjanom i sa rukama punim upaljenih voštanica predlažu zakon po kome srpski poreski obveznici plaćaju troškove haškim optuženicima. Zato onako veliki aplauz podrške Dinkiću kad je najavio konačni obračun sa Karićem i opominjuća poruka iz te partije da će o utvrđivanju strukture vlasništva u Mobtelu Vlada odlučivati na osnovu stanja koje će utvrditi međuresorna grupa, ali da bi mogla biti angažovana i strana revizorska kuća. I ministar Dinkić naglašava (kao i njegov kolega Ilić) da oko tog pitanja ne može biti nikakvih emocija, već da će međuresorna grupa Vlade, a ne pojedinac, utvrditi činjenično stanje.

Sukobljenim (sasvim uslovno rečeno) stranama i u ovoj opereti puna su usta brige za interese i dobrobit naroda. Otuda od naroda i traže da procenjuje na nivou emotivnog opredeljivanja "za" i "protiv" jedne ili druge ministarske opcije, iako o čitavoj stvari treba samo i jednostavno racionalno rasuđivati na osnovama zakona.

Sve van tog zakonskog miljea je već viđena jeftina opereta u kojoj loše glume i užasno pevaju i srpski domaćini i ekonomske patriote. Njima nije važno što se to vidi, ali i dalje žive u uverenju i tako se ponašaju da fantastično zabavljaju glupi narod. A i vreme prolazi, uskoro će sto dana.

U toj vrsti srpske zabave i burazerske ekonomije ne osećaju se baš svi komotno. Recimo, predsednik Saveta stranih investitora Kristof Grojsing ocenio je u ponedeljak 29. marta na predstavljanju Bele knjige (koja sadrži preporuke vladi za unapređenje poslovnog okruženja), da nema značajnijeg porasta interesovanja novih kompanija za dolazak na srpsko tržište i upozorio da postoje kompanije koje žele da napuste zemlju.

Samo se vi komodajte, gospodo ministri.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---