Lov na ratne zločince u Bosni:
Pucanje na slepo

Pojačani napori da se haški optuženici privedu pravdi zasad proizvode samo kolateralnu štetu

MESTO JOŠ JEDNE KOLATERALNE ŠTETE: Porodična kuća Lukića u Garči

U nedelju, 18. aprila, rano izjutra, pripadnici specijalne policije Republike Srpske provalili su u porodičnu kuću Lukićevih u naselju Garča nadomak Višegrada. Specijalci su bili u potrazi za Milanom i Sredojem Lukićem, beguncima od Haškog tribunala, ali su zatekli samo trećeg brata Novicu, poljoprivrednog inženjera zaposlenog u lokalnoj hidroelektrani. Novica taj susret nije preživeo: dobio je četiri metka u grudi, dva u ruku i jedan u nogu. Policija je u saopštenju nakon incidenta saopštila da je Novica pružao otpor i da je ubijen u razmeni vatre sa specijalcima. Njegova udovica Ružica, pak, kaže da su komandosi razvalili vrata i odmah počeli da pucaju na Novicu, koji je u pidžami stajao na hodniku. Dan kasnije, osmorica specijalaca RS koji su učestvovali u akciji uhapšeni su i stavljeni u pritvor do okončanja istrage. Tako su se, umesto Milana i Sredoja, u zatvoru našli oni koji je trebalo da ih hapse, i to je nesrećan bilans akcije koja je bila opisana kao "dosad najozbiljniji napor policije RS na hapšenju lica koja potražuje Haški tribunal."

Da stvar bude gora, Novica Lukić je nastradao nepunih mesec dana nakon sličnog neuspelog pokušaja hvatanja Radovana Karadžića, u kome je takođe bilo civilnih žrtava. Britanski specijalci su u zoru prvog aprila eksplozivom razneli vrata crkve u centru Pala i pri tom teško povredili sveštenika Jeremiju Starovlaha i njegovog sina Aleksandra. Baš kao i u slučaju Lukić, očevici tvrde da raciji nije prethodio nikakav poziv na predaju, a glavna razlika je što otac i sin Starovlah nisu nastradali od vatrenog oružja već od udarnog talasa eksplozije koji ih je bacio na zid, i što nikakve istrage protiv Britanaca neće biti. U svakom slučaju, od Karadžića nisu našli ni traga.

EKSTREMNE PREDRASUDE: Oba pokušaja privođenja haških begunaca imaju iste taktičke karakteristike i iste političke uzroke i posledice. Najpre, u oba slučaja su korišćene specijalne jedinice i u pokušaj hapšenja se išlo uz krajnje mere predostrožnosti, znači pod pretpostavkom da su begunci na oprezu, naoružani i spremni na žestok otpor. U oba slučaja, ispostavilo se da pomenuta lica uopšte nisu bila na očekivanom mestu, to jest da su obaveštajni podaci Britanaca, odnosno policije RS, bili pogrešni. Inače, ima neke ironije u tome da je engleski izraz za krajnju predostrožnost "extreme prejudice", što se kod nas često prevodi kao "ekstremna predrasuda". U ova dva slučaja, ispada da su Starovlasi i Novica Lukić zaista stradali od posledica nečijih predrasuda, odnosno duboko uvreženih pretpostavki koje nemaju realnu podlogu.

NEZAVRŠENA PRIČA: Rekonstrukcija zločina u Sjeverinu RTVB92

U stvari, obe neuspešne akcije rezultat su velike žurbe civilnih i vojnih staratelja Bosne da pohvataju osumnjičene za ratne zločine. Ta žurba nije postojala tokom većeg dela osmogodišnjeg gazdovanja međunarodne zajednice u Bosni. Setimo se da je nakon Dejtonskog sporazuma NATO odlučno odbijao da se prihvati tog posla, tvrdeći da mu to nije mandat; tek nakon upornog insistiranja iz Haga deklarativno je prihvaćeno da vojnici SFOR-a treba da hapse lica sa poternica, ali samo ukoliko slučajno naiđu na njih. U retke izuzetke spadaju likvidacije Sime Drljače u Prijedoru 1997, i Dragana Gagovića u Foči 1999. Oba slučaja, inače, bila su vezana za sasvim lokalne okolnosti, i bila su izuzeci, a ne pravilo u obrascu ponašanja SFOR-a.

Odgovor na pitanje zašto je međunarodnoj zajednici odjednom stalo da učini nešto što je godinama izbegavala je dvojak; jedan aspekt se tiče NATO-a, a drugi Tribunala. Naime, NATO tokom ove godine treba da preda mandat vojnim snagama Evropske unije, a izgledaće krajnje neprijatno ako pre te primopredaje ne uspe da pronađe Karadžića. Drugi problem je što bi po planu Saveta bezbednosti Tribunal za nekoliko godina trebalo da se zatvori, a to neće moći da uradi ukoliko se veoma brzo ne steknu uslovi da se Karadžiću i Mladiću sudi, jer se pretpostavlja da će suđenja trajati godinama. Obojica su, sem toga, vezani za proces Miloševiću, od koga zavisi kredibilitet Tribunala i, posredno, Saveta bezbednosti UN-a. Rezultanti ovog dvostrukog nestrpljenja su opisani događaji na Palama i u Višegradu.

RADžA I HAJDUCI: Naporedo sa upotrebom specijalnih snaga, visoki predstavnik za Bosnu Pedi Ešdaun pojačao je politički pritisak na rukovodstvo bosanskih Srba da se aktivno uključio u lov na Karadžića i ostale. Koristeći svoja široka ovlašćenja (neki ugledni zapadni analitičari upoređuju Ešdauna sa radžama koji su u doba britanske imperije vladali Indijom), obustavio je finansiranje Srpske demokratske stranke iz budžeta Bosne i Hercegovine zbog navodne podrške Karadžiću. Zapomaganja iz SDS-a da su oni odavno isključili svog osnivača Radovana iz stranke i da ne znaju gde je nisu pomogla, kao ni činjenica da je SDS i danas ubedljivo najjača stranka u RS. Drugi Ešdaunov potez, ranije ovog meseca, bila je smena načelnika Generalštaba Vojske RS generala Cvjetka Savića i šefa Sekretarijata Vlade RS za odnose s Haškim tribunalom Dejana Miletića, koje je označio odgovornim zato što su "vlasti RS sistematski opstruisale rad Komisije za istraživanje događaja u Srebrenici". Iako ove smene naizgled nisu bile direktno vezane za hvatanje Karadžića i Mladića, izvori iz Banja Luke kažu da je Ešdaun najavio sličnu seču u vrhu Ministarstva unutrašnjih poslova RS ukoliko hitno ne počnu da postupaju po pitanju haških poternica. Nesrećna intervencija u Višegradu upravo je rezultat ovih pretnji.

Za sada, izgleda da kombinacija finansijskog, političkog i vojnog pritiska proizvodi rezultate suprotne namerama. Kada je reč o obustavi finansiranja SDS-a, mnogi primećuju da ova stranka ima dobro razvijenu strategiju samofinansiranja kroz kontrolu formalno privatnih firmi u vlasništvu njenih funkcionera, i da se samo delimično finansirala iz budžeta. Sarajevski analitičar Senad Slatina lucidno je primetio da bi Ešdaun naneo teži udarac SDS-u da im je poslao revizore i finansijsku policiju. Ovako, Ešdaun je samovoljnom odlukom nacionalistima napravio reklamu koja će se sigurno odraziti na rezultate lokalnih izbora na jesen.

Rezultati neuspelih akcija na Palama i u Višegradu takođe će doneti političke poene patriotskom bloku u RS, kao i nacionalistima u Srbiji. Teorije zavere i sladostrasno naricanje nad mučeništvom Starovlaha i Lukića već su postale deo izborne kampanje. I najzad, svaki neuspešan pokušaj hvatanja Karadžića i ostalih samo nadograđuje mit o njima kao savremenim hajducima koji prkose nadmoćnom dušmanu.

Zbog svega toga, lovci na ratne zločince trebalo bi da temeljno preispitaju svoju dosadašnju strategiju i razmisle gde su omanuli. U najmanju ruku, trebalo bi utvrditi ko je kriv za pogrešne obaveštajne procene o mestu boravka Karadžića i Lukića i da li su te greške rezultat nečije namere. U suprotnom, svaka buduća akcija bilo SFOR-a bilo lokalne policije preti da se završi tragedijom, a svaka tragedija dovešće do pogoršanja političke situacije. Predrasude i pucnji u pomračini u svakom slučaju nisu način na koji se ovakvi problemi rešavaju.

Dejan Anastasijević

Ko je Milan Lukić Milan Lukić, rođen 1967, postao je poznat široj javnosti nakon otmice putnika iz voza u Štrpcima 27. februara 1993, kada je najmanje devetnaest putnika, mahom Muslimana, izvedeno iz voza i ubijeno u Višegradu. Lukić, komandant jedinice Osvetnici, koja je izvela ovaj zločin, bio je iste godine uhapšen u Srbiji, ali je ubrzo potom prebačen (ko bajagi izručen) u Republiku Srpsku, nakon čega ga je Radovan Karadžić odlikovao. Lukić je takođe odgovoran i za sličan zločin nad putnicima autobusa u mestu Sjeverin u oktobru 1992. Za ovo drugo delo prošle godine je pred Okružnim sudom u Beogradu u odsustvu osuđen na dvadeset godina zatvora. Čitav niz godina Lukić je proveo kao ugledan građanin Višegrada gde je otvorio kafić, a često je prelazio u Srbiju gde ga niko nije dirao. Međutim, nakon što ga je Haški tribunal 1998. optužio za zločine protiv čovečnosti počeo je da se povlači iz opticaja, mada su ga donedavno povremeno viđali u Višegradu i u Srbiji. Haška optužnica protiv Lukića i njegovog starijeg brata Sredoja ne pominje otmice u Štrpcima i Sjeverinu, ali se bavi pokoljem nad višegradskim Muslimanima početkom bosanskog rata. Između ostalog, Lukići se terete da su u junu 1992. zatvorili 65 civila, među kojima je bilo žena i dece, u kuću Adema Omeragića u Pionirskoj ulici. Nakon što su ih pretresli do gola i uzeli im novac i nakit, Lukić je u kuću podmetnuo zapaljivu bombu, dok je Sredoje stajao ispred kuće i pucao na one koji su pokušavali da pobegnu kroz prozor. "Povici i vrisak ljudi u kući mogli su se čuti još otprilike dva sata nakon što je započeo požar. Svi ljudi zaključani u kući, osim njih šestoro, izgubili su život. Žrtve su ili poginule u požaru ili su pobijene iz vatrenog oružja. Među žrtvama je bilo nekoliko male dece i beba, i 46 članova jedne porodice", kaže se u optužnici. D.A.