Pozorište - Cigani lete u nebo, Pozorište na Terazijama:
Sveopšta gluvoća

Projekat Cigani lete u nebo Pozorišta na Terazijama nije obična loša predstava. Ona ukazuje na jedan širi fenomen, koji se ne tiče samo naše teatarske umetnosti već se prepoznaje i u drugim oblastima našeg javnog života: reč je o potpunoj relativizaciji kriterijuma, o rastakanju svih profesionalnih standarda

LOŠE OZVUČENJE: "Cigani lete u nebo"

Projekat Cigani lete u nebo Pozorišta na Terazijama pripreman je s mnogo ambicija i najavljivan s puno pompe: počev od audicije na kojoj su učestvovale na desetine mladih glumaca, preko činjenice da se na sceni pojavljuje više od trideset glumaca i bar još toliko članova hora i baletskog ansambla do ofanzivnih najava u medijima i gala premijerske atmosfere, sve sa vip gostima zbog čijeg je kašnjenja kasnio i početak predstave. Dobro, spektakularnost je imanentna mjuziklu kao žanru, ona se proteže i na scenu i na gledalište, tako da se ovde jedino postavlja pitanje da li je, u slučaju ove konkretne predstave, ta željena spektakularnost i ostvarena… Dakle, počnimo od početka ili, preciznije, od najočiglednijeg.

Najočiglednije u ovoj predstavi je da se, zaista, mnogo ljudi istovremeno pojavljuje i kreće na sceni. S obzirom na činjenicu da scena Doma kulture "Vuk Karadžić", u kome gostuje Pozorište na Tearazijama, nema dimenzije kongresne sale, ovakav mizanscenski plan reditelja Vladimira Lazića u startu je stvorio mnogo problema. Masovne scene bile su nekako muljavo urađene, izvođači su se tiskali i međusobno pokrivali, njihovo kretanje je bilo krajnje haotično, a pojedini glumci su "preigravali" samo zato da bismo ih, u nekom drugom ili trećem planu, uopšte primetili.

Mizanscenska nerazgovetnost bila je u punom saglasju s dramaturškom nerazgovetnošću. Dramska priča ovog mjuzikla, koja je nastala adaptacijom pripovetke Makar Čudra Maksima Gorkog (kao autor dramatizacije postpisana je Ivana Dimić), krajnje je rudimentirana, svedena samo na glavne punktove fatalne ljubavne storije romskog konjokradice Lojka i njegove prelepe komapatriotkinje Rade. Zato se i teško prati, nije nam najjasnije šta se tu zapravo zbiva, a dramske linije nekih sporednih likova – gazda Balinte, otmenog mađarskog plemića, ili mlade Nonke – samo dodatno komplikuju i tako izuzetno nemuštu priču.

Iako je dramaturgija predstave izrazito nerazgovetna, ipak je dovoljno jasno podvučen koncept strasne, bolne i, naravno, fatalne ljubavi koja uništava prvo našu slobodu, a onda i naš život; zar je potrebna jasnija oznaka te fatalnosti od tri suđaje koje se neprestano muvaju naokolo i nešto metanišu? Da bi se takav koncept ljubavi poentirao, priča je morala da se završi tragično: iz potpuno nejasnih razloga, Lojko na kraju, u snažnom bračnom zagrljaju, ubija i sebe i svoju dragu!… Drugim rečima, iza dramaturških nejasnoća pomalja se jasan globalni koncept, koji se svodi na grubo povlađivanje kulturnim stereotipovima o Romima, njihovoj čežnji za slobodom, njihovoj strasnoj i iracionalnoj prirodi. Na optužbe da ne razumemo rusku dušu (u kombinaciji s ciganskom), treba izneti konstataciju da se upravo u ruskoj književnosti, za razliku od zapadnoevropske, nije gajio pojednostavljen odnos prema egzotičnim temama i ambijentima: setimo se samo vodećeg ruskog romantičara Puškina i njegovih nimalo idealizovanih opisa iz speva pod naslovom – eto koincidencije – Cigani.

U vizuelnom pogledu, kao i u svakom drugom, predstava Cigani lete u nebo izrazito je slaba, jer odaje loš, patetičan i staromodan ukus. Koreografija Krunoslava Simića nudila je nekoliko bisernih materijalizacija takvog ukusa: ne zna se da li je užasnija bila scena prvog susreta Lojka i Rade, gde se njih dvoje međusobno približavaju tako što se valjaju preko talasa sastavljenog od ljudskih tela, ili kulminaciona scena njihove strasti u kojoj se, oko zagrljenih ljubavnika, grči i uvija (pardon – pleše) grupa golišavih mladića. Scenografija Geroslava Zarića svodila se na šumu sastavljenu od nestabilno sagrađenih konjskih figura, koje asociraju na neke Soldatovićeve skulpture ili Pikasovu Gerniku. U scenskom smislu ovo rešenje je bilo potpuno nefunkcionalno (samo je dodatno zatrpavalo scenu već zagušenu ljudskim telima), dok je u značenjskom trebalo, valjda, da predstavlja metaforu slobode… Znate, ono – Cigani, konji, vetar, sloboda…

Što se glumaca tiče, njima nerazgovetnost dramaturškog i mizanscenskog plana reditelja Lazića, nije pružala nikakve mogućnosti. Milena Ražnatović je lik Rade bar mogla da ispuni svojim scenskim temperamentom i harizmom, koji odgovaraju ovakvom tipu (setimo se njene Koštane), dok se Ivan Bosiljčić uopšte nije snašao: glumac je, metaforično rečeno, posrtao na sceni, baš kao i njegov Lojko koji se, bukvalno, neprestano zanosio, bludeo naokolo, jurio maglu… Ili su to možda bile te snažne i neuhvatljive strasti… Nekoliko glumaca se izdvojilo u pogledu vokalne interpretacije (Ivana Knežević i Milena Ražantović pre svih drugih), ali je ova interpretacija bila tehnički potpuno dezavuisana i kod njih i kod onih koji nemaju prirodnog pevačkog dara: loše ozvučenje stvaralo je neki veoma mutan, nečist ton.

I šta na kraju reći? Možda to da projekat Cigani lete u nebo Pozorišta na Terazijama nije obična loša predstava. On ukazuje na jedan širi fenomen, koji se ne tiče samo naše teatarske umetnosti već se prepoznaje i u drugim oblastima našeg javnog života: reč je o potpunoj relativizaciji kriterijuma, o rastakanju svih profesionalnih standarda. Dakle, to više nije pitanje kritičke analize i estetičkog vrednovanja, već pitanje elementarne percepcije: da li smo mi toliko "ogluveli" u svakom pogledu, da li su nam receptori toliko zapušteni, da više nismo u stanju da čujemo ni to da "bubice" krče? Kada se ima u vidu euforična reakcija publike na premijeri predstave Cigani lete u nebo, onda teza o sveopštoj gluvoći dobija neprijatno snažnu potporu. Ono što je posebno zabrinjavajuće jeste to da se ta gluvoća zapatila i u najmlađoj generaciji. To, uostalom, deluje prilično logično kada se zna da su se ovi ljudi razvijali tokom devedesetih, u periodu kada nije ni bilo ispravnih "bubica", pa oni ni ne znaju za bolji zvuk… Pesimizam, naravno, nigde ne vodi: ovakva situacija može da posluži kao dodatni podstrek u borbi za optimalne profesionalne standarde, čiji bi razvoj trebalo da leči i polako izleči našu sveopštu gluvoću.

Ivan Medenica