Đorđe Staničić:
Kodeks ponašanja

Veoma važno pitanje koje se otvara i lomi predlogom zakona je praktično pitanje odgovornosti. Ovo pitanje obrađuje sadašnji zakon. Ako hoćemo da idemo u savremeno društvo gde svaki pojedinac treba da bude odgovoran za svoje postupke onda je neposredan izbor pravi način da se dođe do toga. Pitanje neposrednog izbora gradonačelnika po postojećem zakonu je izuzetno važno i trebalo bi ga zadržati i u slučaju donošenja novog ili izmene postojećeg zakona. Još jedna važna stvar u svemu tome je javnost u radu svih u lokalnoj samoupravi. Znači ne samo gradonačelnika i predsednika izvršnog odbora, već javnost u radu komunalnih preduzeća i drugih službi. To je nešto što je izuzetno važno i pitanje nekog kodeksa ponašanja ljudi koji su izabrani i postavljeni na odgovarajuće funkcije u lokalnoj samoupravi. To je jedno od ključnih pitanja koje može da obezbedi da ne dođe do zloupotreba. Donošenje ovog zakona koji je sada na dnevnom redu u skupštini, jeste dobro i mislim da je dobro doneti takav zakon jer bi to ljudi na bolji način uočili kao zakonsku regulativu. Postoji čitav jedan korpus pitanja i načina koji može da obezbedi da ne dođe do korupcije i da se onemoguće oni koji bi hteli da rade nešto što nije u skladu sa opšte prihvaćenim normama. Postoji više kodeksa, možda je prvi onaj lekarski kodeks ponašanja i polaganja zakletve i to je nešto što je uobičajeno svuda. Međutim i u ovom sektoru i u ovom delu našeg života i ispoljavanja veoma je važno da se naprave kodeksi ponašanja izabranih predstavnika. Takav kodeks postoji, on je donet, mi smo kao Asocijacija još pre godinu dana pokazali veliki interes za to da smo preveli taj kodeks i dostavili ga svim našim odbornicima u Srbiji. Poslat je na 8000 adresa. On je dosta uopšten i zbog toga smo sačinili jedan projekat, kandidovali se kod Evropske komisije i dobili sredstva za narednih godinu i po dana. I taj uopšteni kodeks treba da prilagodimo lokalnim uslovima u Srbiji. Do kraja ove godine ili sredinom iduće taj posao će biti završen. Važan deo cele te priče je upoznavanje naših građana sa kodeksom.

Važna stvar koju su ovde svi pomenuli je opštinska imovina i to je neophodan uslov da bi opština mogla da se ponaša tržišno. Ona za sada ima samo pravo korišćenja i upravljanja, ali ne i raspolaganja. Sada su lokalne samouprave kao stariji maloletnici koji su u stanju da ponešto i rade, ali ne mogu da raspolažu. Čekaju da postanu punoletni i moraju da pitaju mamu i tatu, tj državu da li mogu da to urade ili ne. Način kako se dolazi do samog predloga i uopšte obima celog posla koji treba da se uradi je ono što smo radili uz podršu SLGRP-a a to je u stvari pokušaj koji je napravljen da se snimi imovina, koja postoji u našim opštinama. Onda bi se određivalo koja je to imovina koja treba da ostane državi, a koja treba da se preda lokalnoj samoupravi. To je čitav korpus pitanja i jedan veliki i obiman posao, ali je osnova za ovakva razmišljanja.

Hteo bih da se još osvrnem i na pitanje finansija, odnosno mogućnosti da se opštine pojave kao autonomni subjekti, nezavisni od nečije volje sa višeg nivoa vlasti. Takvih primera imamo u razvijenim demokratskim državama i nemamo razloga da na primenimo takvo iskustvo, a ta iskustva odnosno već uvedeni propisi u tim zemljama govore da ukoliko se na odgovarajući način zakonima ne odrede nivoi prihoda svih nivoa vlasti, lokalnih, regionalnih i centralnih. Dok se zakonom onemogući da ja više volim jednu ili drugu opštinu, iz nekog političkog razloga, imaćemo veoma tešku situaciju i nemogućnost pravog planiranja. I na kraju da nas sve podsetim kako naši građani doživljavaju opštinu. Kad kažu opština oni u stvari misle i na državu. I veoma često u razgovoru sa ljudima oni ne razumeju da je opština razvlašćena, da ona nema nadležnosti za neke stvari i onda protestuju u opštini tražeći od predsednika opštine da nešto uradi tako što će im na primer spasiti preduzeće od poslovne propasti. Ljudi prepoznaju opštinu kao državu. I zbog toga je važno da se što više nadležnosti da opštini, što naravno podrazumeva osposobljavanje opštine i uprave da može da odgovori takvom zahtevu. Obezbeđenjem odgovarajućih finansijskih sredstava, mogu da dođu u ravnotežu očekivanja građana i ono sa čim opština raspolaže. Vi naravno znate da je u stalnoj saradnji gradova sa drugima, pripreman i predlog izmene i dopune zakona o sredstvima u svojini Republike, a bez promene bilo ustava, sve u nameri da obezbedimo opštinama mogućnost da raspolažu svojom imovinom, ali to nije urađeno. U svakom slučaju mislim da ovaj predlog zakona koji su dali radikali praktično ne sadrži tu mogućnost. Što nam opet govori o tome da bi oni želeli da se opštine ne udružuju po zajedničkim pitanjima, a pogotovu ne da imaju asocijacije, koje bi im zakon davao, kao što postojeći zakon daje pravo asocijaciji da zastupa interese lokalnih samouprava.

Đorđe Staničić, generalni sekretar Asocijacije gradova i opština