Život diplomatski:
Hajka na Vuka

U prvom mesecu ministrovanja Drašković je proglašen i nedovoljno kvalitetnim Srbinom i velikosrbinom, a u momentu kada je u Savetu bezbednosti obrazlagao plan o Kosovu, poslanici državne zajednice u Beogradu prebrojavali su da li ih ima dovoljno za raspravu o njegovoj smeni

Bilo bi lepo ako bi Bojan Dimitrijević, srpski ministar trgovine ali i pasionirani astrolog, uspeo da iz rasporeda planeta ispovrti neku utešnu informaciju o tome kada će se završiti serija nevolja njegovog stranačkog šefa Vuka Draškovića, koja je (za sad?) kulminirala u utorak, kada su, baš u danu kad je ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore pred Savetom bezbednosti UN-a obrazlagao plan o Kosovu, poslanici državne zajednice u Beogradu proveravali da li imaju kvorum za raspravu o njegovoj smeni. Eventualna tačnost eventualne takve prognoze predstavljala bi, naime, dobru vest ne samo za Draškovića nego i za državu čiji je on ministar – ukoliko na nekadašnji Dan mladosti, 25. maja, za kada bi trebalo da bude zakazan novi pokušaj rasprave o poverenju šefu diplomatije, poslanici ne odluče da usliše radikalski zahtev o njegovoj smeni.

Činjenica da je u prvom mesecu svog ministrovanja, za samo nedelju dana proglašen nekvalitetnim Srbinom (nepoželjnim na ministarskoj funkciji iz tzv. patriotskih razloga) i velikosrbinom (nepoželjnim u Hrvatskoj iz tamošnjih tzv. patriotskih razloga), samo je jedan u nizu neprijatnih paradoksa koji se poslednjih meseci vezuju za Draškovićevo ime.

TAKOREĆI TALAC: Aktuelna serija nevolja počela je onda kada je najmanje očekivana: tek što je, sa svojim Srpskim pokretom obnove na decembarskim parlamentarnim izborima 2003, uspeo da se oporavi od izbornog debakla iz 2000. godine i vrati u Skupštinu, Drašković umalo da ostane bez partije. Neodoljivo privučeni mirisom vlasti, poslanici sa liste SPO-a, naime, usprotivili su se Draškovićevom stavu da je nedopustiv ulazak u manjinsku vladu koju podržavaju socijalisti, što je do tada neprikosnovenog lidera stranke stavilo u nimalo zavidnu poziciju – da se, ukoliko ne želi da bude samostalna politička fugura, baš po pitanju do koga mu je lično izuzetno stalo (Drašković je dva puta bio meta neuspešnog atentata za čiju organizaciju sumnjiči lidera SPS-a Slobodana Miloševića), prikloni suprotnom stavu stranačke većine. I više od toga – da se pomiri sa činjenicom da je, zajedno sa strankom koju je osnovao, postao neka vrsta taoca sopstvenog koalicionog partnera i bivšeg člana SPO-a Velimira Ilića, koji je više nego jasno nagovestio da bi se u slučaju iznenadne izborne nevolje priklonio nekoj trenutno jačoj političkoj (finansijskoj) opciji.

Posle podužeg čekanja da koalicioni partneri ispune obećanje i izaberu ga na funkciju ministra spoljnih poslova, Drašković je čekao samo desetak dana da radikali u Skupštini SCG podnesu zahtev za njegovu smenu, a socijalisti obećaju da će ga (zahtev) podržati. Povod je bila izjava novopečenog ministra posle sastanka sa britanskim ministrom za Evropu Denisom Mekšejnom, u kojoj je izrazio očekivanje da će međunarodna zajednica stvoriti uslove da se "eliminišu posledice etničkog čišćenja nad Srbima" na Kosovu na isti način na koji je otklonila "posledice etničkog čišćenja koje je Miloševićev režim počinio protivu Albanaca".

Ta, po oceni predsednika Foruma za međuetničke odnose Dušana Janjića, pragmatična izjava koja je dobra za zemlju, Draškoviću nije navukla na vrat samo radikale i socijaliste, već je prouzrokovala i javni sukob sa Prvoslavom Davinićem, ministrom odbrane SCG i funkcionerom G17 plus, koalicionog partnera SPO-a. Osporavajući tvrdnju o etničkom čišćenju nad Albancima u vreme Miloševićevog režima, Davinić je istakao da u Srbiji lično ne poznaje nikoga "ko bi podržao ideju svog sunarodnika o etničkom progonu" i dodao da je sam bio svedok etničkog čišćenja Srba na Kosovu kada je posle potpisivanja Beogradskog sporazuma u Prištini proveo tri meseca.

UDVARANjE, ŠAMAR: "Kome se on to udvara?!", zgranuo se Drašković. Uz ocenu da je reč o "sramnoj izjavi Davinića", Drašković je izneo i detaljnu dijagnozu: "Imate posla s trgovcima, s političarima manipulantima, koji se udvaraju mišljenjima SRS-a, s lažima, Miloševićevim načinom razmišljanja, nekim jadnim patriotizmom, utemeljenim na neistini, na licemerju." Ističući da je upravo to ono što nas je "uveliko odvojilo od Evrope i Brisela" tako da "sve više ličimo na izolovano ostrvo koje se opasuje bodljikavom žicom", lider SPO-a je podstakao teorije o skorom raspadu raznorodne vladajuće koalicije i to na ne baš očekivanoj liniji SPO – G17 plus. Umesto toga, međutim, mediji su izvestili da su Drašković i Davinić "izgladili nesporazum", okrivivši medije za nekorektno prenošenje njihovih izjava, i sve to baš na prijemu povodom proslave Svetskog dana medija.

A onda je usledio šamar iz Hrvatske. Nakon tri godine kontinuiranog poboljšanja odnosa između Srbije i Hrvatske, hrvatski predsednik Stipe Mesić izazvao je diplomatski incident nimalo diplomatskim javnim nagoveštajem da Drašković nije poželjan u Hrvatskoj. Nije potrebno preveliko znanje iz oblasti međunarodnih odnosa za zaključak da dve zemlje koje nastoje da ostvare dobrosusedsku saradnju probleme sa potencijalnim nepoželjnim visokim gostima rešavaju na mnogo diskretniji način nego što je javna izjava Mesića da je u službenu posetu Hrvatskoj pozvao samo predsednika SCG Svetozara Marovića, a da mu nije poznato da je neko pozvao i Draškovića. I na insistiranje novinara da odgovori da li je novi srpsko-crnogorski šef diplomatije dobrodošao u Hrvatsku, Mesić je ostao tvrd: "Dobrodošao je Svetozar Marović."

Umesto da se koncentriše na ono zbog čega se zaputio preko okeana, srpsko-crnogorski šef diplomatije je bio prinuđen da usred Vašingtona odgovara na pitanja o (prinudno odloženom) putu u komšiluk, a sve zato da bi Mesić, prema oceni Davora Đenera, političkog analitičara iz Zagreba, datoj kući B92, postigao politički poen na domaćem terenu. "Predsednik Mesić je u poslednjoj godini svoga mandata. On se suočava sa padom popularnosti. Njegovo nastojanje jačanja regionalne suradnje uvijek je bilo nešto što je u najmanjoj mjeri doprinosilo njegovoj poziciji među biračima", rekao je Đenero, zaključivši da Mesiću u takvim okolnostima susret sa Draškovićem "sigurno ne bi išao naruku".

IDEALAN: Drašković se, ipak, nije slučajno pokazao kao idealno sredstvo za Mesićevo podilaženje hrvatskoj desnici. Povod je, prema preovlađujućim ocenama, bio njegov intervju zagrebačkom "Globusu", u kome je, osim što je pozdravio izvinjenje Svetozara Marovića hrvatskom narodu, izrazio podršku politici hrvatskog premijera Ive Sanadera i istakao da je najprijatnije iznenađen izjavama hrvatskih čelnika o Jasenovcu, "koje bi, da su izgovorene pre deset godina, možda sprečile nesreću". Drašković je za tamošnje prilike izneo potpuno neprihvatljivu ocenu da je u Hrvatskoj vođen – građanski rat (prema hrvatskoj službenoj verziji do rata je došlo zbog srpske agresije). Nije pomogla ni izjava da bi "najbolja odluka bila da se prošlost prepusti istoričarima... pa i psihopatolozima, a da se mi okrenemo budućnosti i postignemo sporazum...".

Intervju u "Globusu", objavljen pod naslovom "Glasnik mira sa Ravne Gore", u kome je Drašković, zapravo, najavio svoj dolazak u Zagreb, izazvao je u Hrvatskoj poplavu komentara sa zajedničkim stavom da je aktuelni ministar spoljnih poslova SCG "jedan od inspiratora agresije na Hrvatsku". Sećanja na njegov čuveni intervju zagrebačkom "Startu", krajem osamdesetih, u kome je rekao da su granice Srbije tamo gde su srpska groblja i delatnost Srpske dobrovoljačke garde, koja je zvanično bila deo SPO-a, nisu potisnuli kasniji Draškovićevi potezi, kao što je njegov potresan autorski tekst objavljen u novembru 1991. u "Borbi", povodom pada Vukovara, u kome je žestoko osudio srpsku stranu zbog delovanja u tom gradu (u vreme dok je Mesić još bio u vrhu "onog" HDZ-a). Ponajdalje je otišao riječki "Novi list", čiji je komentator iznedrio čak i ovakvu rečenicu: "Nakon što se pozdravi sa Draškovićem, Sanaderu će za rukovanje od mračnjaka ostati samo sjevernokorejski diktator Kim Il Džong ili pak neki od posljednjih afričkih ljudoždera koji se hrane vlastitim narodom." Komentator "Novog lista" napisao je i da "povampireno četništvo danas ponovo prijeti vojvođanskim Hrvatima" te da "ni tamošnjim srpskim intelektualcima nije lako pod udarom Draškovića i njegovih ravnogoraca", potpuno nesvestan činjenice da je Drašković, baš kao i Mesić, doživeo ogromnu političku transformaciju u odnosu na rane devedesete, iz kojih svi ti zaključci proizlaze. I činjenice da u pojedinim aspektima, upravo lider SPO-a u svom današnjem mentalnom stanju, predstavlja "građanskiji" deo koalicije okupljene oko Vojislava Koštunice – koji je, posle 5. oktobra, uz najviše počasti dočekivan u Zagrebu.

Obostranim naporima incident je za sada prevaziđen. Drašković je, u izjavi datoj u ponedeljak uveče u Vašingtonu, "medijskim nagađanjima" nazvao tvrdnje da je nepoželjan u Hrvatskoj i dodao da je "postojala ideja" da s predsednikom SCG Svetozarom Marovićem otputuje 24. maja u Zagreb, ali da je kasnije dogovoreno da bude domaćin hrvatskom ministru spoljnih poslova Miomiru Žužulu 28. maja. Biće to tačno tri dana nakon najavljenog ponovnog pokušaja okupljanja poslanika Skupštine SCG, koji u utorak 11. maja nije uspeo zahvaljujući jednom jedinom poslaniku iz Crne Gore. Sednici je, naime, prisustvovalo 60 od ukupno 91 poslanika iz Srbije i 17 od ukupno 35 poslanika iz Crne Gore. Za donošenje odluke u Skupštini zajedničke države potrebna je saglasnost natpolovične većine delegacije svake članice zajednice. Delegaciju Srbije čini 30 poslanika SRS-a, 20 iz DSS-a, 13 iz DS-a, 12 iz G17 plus i po osam iz koalicije SPO–NS i SPS-a. Crnogorsku delegaciju čini 15 poslanika vladajuće Demokratske partije socijalista i četiri njihovog koalicionog partnera Socijaldemokratske partije, devet iz Socijalističke narodne partije, po dva iz Narodne stranke, Demokratske srpske stranke i Liberalnog saveza i jedan iz Srpske narodne stranke.

Vera Didanović