Karijere - Aca Tomić:
Devet života jednog generala

Rehabilitovan i reaktiviran, najlojalniji Koštuničin general traži svoje mesto pod suncem. Dobro obavešteni izvori tvrde da ga čeka još uvek upražnjeno mesto zamenika Radeta Bulatovića, sadašnjeg direktora Bezbednosno-informativne agencije, ili, ukoliko tu bude problema, mesto savetnika premijera za bezbednost

Presudom od 29. aprila, Vrhovni vojni sud poništio je rešenje Ministarstva odbrane kojim je general Aca Tomić, bivši načelnik Uprave bezbednosti Vojske SCG, razrešen dužnosti. Do pre samo malo više od godinu dana, general Tomić je važio za jednog od najmoćnijih ljudi u zemlji. U međuvremenu je bio penzionisan, uhapšen, proglašen za člana zemunskog klana i saučesnika u ubistvu Zorana Đinđića, pa posle višemesečnog pritvora pušten da se brani sa slobode. Zatim je oslobođen optužbe i, najzad, odlukom Vrhovnog vojnog suda, vraćen u aktivnu službu. Iako za sada izjavljuje da ne želi da se vrati na stari posao, ne treba imati iluzija da je Tomićeva karijera završena. Naprotiv, svi su izgledi da će ovaj nekada punački oficir – navodno je u zatvoru oslabio dvadeset pet kilograma i još nije povratio staru težinu – ponovo igrati važnu ulogu u ovdašnjem sistemu bezbednosti. Upravo zbog toga, nije zgoreg podsetiti se na životni put jednog od najslikovitijih likova naše novije vojne istorije.

Aca Tomić rođen je 6. oktobra 1948. godine u selu kod Gornjeg Milanovca. Završio je Vojnu akademiju, smer artiljerija, 1971. godine. Nakon službovanja u trupi, gde je bio komandir voda i baterije, i doškolavanja u Sovjetskom Savezu, prešao je u Upravu bezbednosti Prve armije, gde je bio obaveštajni organ u analitičkom odeljenju. Početkom devedesetih, Tomić je prekomandovan u Komandu odbrane grada Beograda, kao zamenik načelnika za bezbednost. Na tom mestu morao je upoznati dvojicu ljudi koji nisu bili aktivni pripadnici vojske, ali su kao rezervni oficiri imali ratni raspored kod Tomića. Jedan je bio civil, i taj mu je dvadesetak godina kasnije postao blizak prijatelj i saradnik: njegovo ime je Rade Bulatović. Drugi je bio policajac, i taj ga je dvadesetak godina kasnije uhapsio: njegovo ime je Sreten Lukić.

KLIZAVE VEZE: Iz Komande grada Tomić je 1993. godine prešao u kontraobaveštajni odsek Uprave bezbednosti VJ, u vreme kada je načelnik te uprave bio general Aleksandar Dimitrijević. "Bio je lenj i sklon alkoholu, ali je imao kliker i to mu je pomagalo da se izvuče iz neprilika", kaže jedan njegov bivši kolega. Četiri godine kasnije, kada počinje kriza na Kosovu, Tomić biva upućen u Prištinu, na čelu Kontraobaveštajne grupe (KOG), neke vrste isturenog detašmana Uprave bezbednosti koja je operisala odvojeno od Prištinskog korpusa i bila odgovorna direktno Dimitrijeviću. Tamo se Tomić zbližio s dvojicom ljudi koji će kasnije odigrati važne uloge u njegovom životu. Prvom je postao mentor, i taj ga je prošle godine nakon hapšenja nasledio: bio je to bezbednjak Prištinskog korpusa Momir Stojanović. Drugi je Tomiću postao mentor, mada se odnos kasnije jako iskomplikovao: bio je to tadašnji komandant Treće armije Nebojša Pavković.

Osim sklonosti ka dobroj kapljici, Pavković i Tomić delili su jednu osobinu koja ih je zbližila: golu ambiciju, i shvatanje da se u Miloševićevoj vojsci do zvanja i činova stiže političkim vezama, a ne zaslugama. I Pavković i Tomić imali su dobre veze u Socijalističkoj partiji Srbije i u JUL-u, i to im je davalo nade da će se njihovi snovi ostvariti. Pavković je još 1998. otvoreno pričao po Prištini da će uskoro postati načelnik Generalštaba – smeli snovi za jednog komandanta armije, ali, ispostaviće se, sasvim ostvarivi. Ohrabren izvesnim signalima koje je u to vreme dobijao od Miloševića i supruge mu Mire – s kojom je održavao odvojen kanal komunikacije – Pavković je obećao Tomiću da će ga, kad jednom dođe na čelo GŠ-a, postaviti za svog pomoćnika za bezbednost. To ga je obećanje kasnije skupo koštalo.

NAČELNIK UMESTO NAČELNIKA: Rat na Kosovu je došao i prošao, a s njim i kadrovske promene na čelu Generalštaba: na početku je smenjen general Momčilo Perišić, u februaru 2000. i njegov naslednik Dragoljub Ojdanić, a Pavković je najzad postao načelnik GŠ-a. Tomić, međutim, nije dobio obećani položaj: na tom mestu isprečio se Geza Farkaš, ali i činjenica da Tomić nije imao diplomu Škole nacionalne odbrane (tzv. Ratnu školu), koja je neophodna da bi se stekao generalski čin. Zato je privremeno morao da se zadovolji mestom načelnika Prvog (kontraobaveštajnog) odeljenja Uprave bezbednosti, de fakto trećim po značaju položajem u KOS-u. Pavković je, pripremajući teren da postavi Tomića na čelo Uprave, pokušao da ga natera da završi Ratnu školu. Uzalud: Tomić je to otvoreno odbijao, uz reči da je on svoje školovanje završio na Kosovu i da mu više nikakva škola ne treba. Bio je u pravu: 16. juna 2000, ukazom predsednika Miloševića, dobio je čin general-majora. U pozno doba Miloševićeve vladavine, uoči raspada sistema, pitanje Tomićeve diplome više se nije postavljalo. Međutim, obećano mesto načelnika UB-a još uvek mu je izmicalo.

Pavković i Tomić su bez većih problema politički preživeli 5. oktobar, možda stoga što je prema nekim izvorima upravo Tomić (zahvaljujući poznanstvu sa Ljiljom Nedeljković preko zavičajne linije) na vreme uspostavio kontakt između Pavkovića i Koštunice. Međutim, Tomić nikako da postane načelnik, jer je Farkaša nasledio general Milan Đaković. Tek 16. juna 2001, Đaković biva poslat u trupu, a zatim i u penziju: Aca Tomić najzad dospeva na čelo Uprave bezbednosti odnosno, kako narod kaže, na čelo KOS-a, najmoćnije bezbednosne agencije u zemlji. Istovremeno, staro poznanstvo s Radetom Bulatovićem, koji je u međuvremenu postao savetnik za bezbednost predsednika Koštunice, tek dobija na težini.

Tokom 2001. godine dolazi do sve osetnijeg zahlađenja između dva ratna druga: Tomić je, preko Ljiljane Nedeljković i Radeta Bulatovića, sve bliži Koštunici, i Pavković počinje da mu smeta. Koštunica više nema razloga da se s Pavkovićem konsultuje oko bilo čega: sve što želi da zna dobija direktno od Bulatovića i Tomića. Osećajući da to neće izaći na dobro, Pavković oprezno pruža pipke prema Đinđiću i hvata rezervni položaj. Sledi "pijana junska noć" kada Koštunica sa grupom savetnika iz kabineta i uz Tomićevu podršku zahteva da vojska uđe u Biro za komunikacije Vlade Srbije kako bi osujetila navodno prisluškivanje. Većina generala, međutim, protivi se takvoj akciji, uprkos pritiscima iz kabineta. Na kraju, ništa se ne dešava, ali Pavković sve pamti, a ponešto i beleži: zna da će mu jednom zatrebati.

SVE LEGALNO: Sledeća kriza nastupa u martu 2002. godine, spektakularnim hapšenjem Momčila Perišića i američkog diplomate i obaveštajca Džona Nejbora u motelu "Šarić". Pavković se kleo, prilično uverljivo, da o toj akciji, koju je izvela specijalna jedinica Kobre, nije bio unapred obavešten, iako je bila dugo i pažljivo pripremana. Hapšenje ima dramatične posledice na ionako zategnute odnose između Koštunice i Đinđićeve vlade. Rade Bulatović izjavljuje da je reč o "školskom primeru uspešne kontraobaveštajne akcije". Tomić skromno preuzima pohvale na svoja pleća. Začudo, legalisti ne prave pitanje oko činjenice da su tom prilikom višestruko prekršeni zakoni i propisi: najpre, načelnik UB-a dužan je da o svakoj operaciji, a naročito kada je reč o potpredsedniku Vlade, obavesti načelnika GŠ-a; zatim, načelnik UB-a nema pravo da bez odobrenja načelnika GŠ-a upotrebljava jedinicu Kobra; treće, u motelu "Šarić" je, protivno Bečkoj konvenciji, uhapšena i zadržana osoba koja uživa diplomatski imunitet; četvrto, vojska je uhapsila i pritvorila Perišićevog vozača, službenika Saveznog SUP-a, što po zakonu nije imala pravo da uradi... Odnosi između Đinđićeve vlade i Koštunice otvoreno su neprijateljski, baš kao i odnosi između Pavkovića i Tomića. U junu 2002, Pavković biva smenjen i na čelo Generalštaba dolazi general Branko Krga, miran i odmeren čovek koji ima korektne odnose sa svima.

Ostatak Tomićeve životne priče još je u svežem pamćenju. Smenjen je ukazom Ministarstva odbrane koji je stupio na snagu 7. aprila 2003, a već sledećeg dana uhapšen je u okviru Sablje i držan u pritvoru tri i po meseca. Specijalni tužilac Jovan Prijić je u to vreme tvrdio da ima jake dokaze da je Tomić bio saradnik Dušana Spasojevića i Milorada Ulemeka Legije, o čemu je u istrazi detaljno govorio svedok saradnik Zoran Vukojević Vuk. Između ostalog, pominje se i da je Tomić od vođe zemunskog klana primio skup mobilni telefon koji je lično koristio (Tomić tvrdi da ga je "nekom dao"). Međutim, tačno godinu dana pošto je Tomić uhapšen, a nakon ostavke državnog tužioca Đorđa Ostojića, Prijić iznenada menja mišljenje i odustaje od optužnice jer "nema dokaza". Tokom Vukojevićevog svedočenja u Specijalnom sudu, niko ga više ništa ne pita o odnosima između Spasojevića i Tomića, a Vukojević, bivši policajac, tu temu sam ne pokreće.

I konačno, nedavnom odlukom Vrhovnog vojnog suda Tomić je vraćen u službu, jer prilikom njegovog penzionisanja nije ispoštovana procedura oko primopredaje dužnosti. U vojnim krugovima se priča da će Momir Stojanović, sadašnji načelnik UB-a, uskoro biti zamenjen, ali je malo verovatno da će se Tomić vratiti na to mesto. Za sada mu je, kako je izjavio jednom nedeljniku, najbitnije da tuži Borisa Tadića, Branka Krgu i Dušana Mihajlovića, koje smatra odgovornim za svoju smenu i boravak u zatvoru. Dobro obavešteni izvori tvrde da ga čeka još uvek upražnjeno mesto zamenika Radeta Bulatovića, sadašnjeg direktora Bezbednosno-informativne agencije, ili, ukoliko tu bude problema, mesto savetnika premijera za bezbednost. U obe varijante, od njega se mogu očekivati prilježnost i lojalnost koju je do sada u više prilika iskazao.

Dejan Anastasijević