Nuspojave:
Štafeta stradanja

Dok su klinci iz Kragujevca bezbrižno klopali ćevape s kiselim mlekom u Sarajevu, u Nišu se odvijala drama besmislenog nasilja, koja zauvek razara ustaljene predstave o "prijatelju" i "neprijatelju"

U našem kulturno-istorijskom pamćenju bilo kakvo združivanje imenica "đaci" i "Kragujevac" ne može a da ne izazove, gotovo po "pavlovljevskom" refleksu, jednu te istu morbidnu asocijaciju, onu o Desankinoj četi đaka s kojom je zna-se-šta bilo u jednom danu... Taj je tragičan događaj iz lokalne istorije globalnog fašizma, opevan stihovima omiljene pesničke ikone nekolikih režima, jedno od onih Opštih Mesta odrastanja svih zatočnika potonule SFRJ-civilizacije, no takođe i simbolički snažan konstitutivni događaj/čin utemeljenja Kragujevca kao Osobito Crvenog Grada u vreme kada je "crveno" bilo u modi; razne forme "teške industrije" za podmirenje naraslih potreba socijalističke srednje klase došle su tek posle, da potcrtaju ideal-tipski, ergo proleterski "klasni profil" središta Šumadije. Međutim, znate kako je to već sa simbolima: oni su trošni baš koliko i ljudi i njihova "čvrsta" ubeđenja i granitne, spasiteljske ideologije. Komunizam je odavno out, lokalna industrija je prilično propala, a nekadašnji nosioci Crvenog Barjaka Samoupravljanja preživljavaju dilujući moldavske i beloruske gaće na buvljoj pijaci. Utoliko je Kragujevac i dalje nekakva bigger-than-life projekcija svoje zemlje: kada je Jugoslavija bila crvena, on je bio još crveniji: kada je Srbija pro(lu)pala, on je bio još propaliji.

Simboli, dakle, odumiru? Tja, to ne bi bilo loše, bar kada su simboli stradanja u pitanju, jer bi to značilo da je osobito krvavi odsek Istorije konačno okončan i da ćemo se lagodno posvetiti nešto trivijalnijoj simbolici. Onda se, avaj, dogodio postjugoslovenski ratni moralno-civilizacijski brodolom. Jedna od njegovih posledica je – umesto konačnog upokojenja – selidba, transfer simbola masovnog stradanja nedužnih: za neke nove generacije, to više neće biti Kragujevac, nego Srebrenica ili Sarajevo. Glavni je grad Bosne i Hercegovine tu osobito važan, jer je njegov simbolički link sa Kragujevcem porazno direktan: u Sarajevu je za vreme višegodišnje opsade i granatiranja izginulo na hiljade dece svih nacionalnosti, "krivih" jedino što su se zatekla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, i tako stala na senku jednom Veoma Organizovanom Ludilu.

Verujem da oni kojima je palo na pamet da organizuju ekskurziju kragujevačkih đaka u Sarajevo nisu mnogo dumali o ovoj simbolici: bilo im je interesantnije i preče da ih puste da osete taj miris i ukus bliske Drugosti, uglavnom uskraćen post-YU generacijama: na primer, da deca konačno saznaju kakav ukus zaista imaju ćevapi ili baklave, ili zašto su sve pite pitice, dočim je samo burek pitac... I to je sasvim u redu. Nema mnogo vajde od pretencioznih istorijskih lekcija, to bar dobro znamo svi mi koji smo odrasli zag(l)ušeni njima do beslovesnog overdouza, da bi se pri prvom ozbiljnom belaju ispostavilo da većina kljukanih nije shvatila ama baš ništa. Mnogo je, dakle, važnije od toga naprosto omogućiti mladosti odrasloj pod uvonjanim staklenim zvonom Srbije Same Na Svetu da se neposrednim uvidom – i opipom! – uveri da i drugde, eto, žive Ljudi, bića sa nekim specifičnostima koja ih pomalo razlikuju od "nas", ali mimo toga ipak upravo neverovatno slična i srodna nama, našim majkama, braći, prijateljima. A mi, jelda, ne bismo voleli da se nama i našim bližnjim nešto loše desi? Ko to jednom zauvek stvarno shvati i usvoji, nikakve mu druge pouke, i osobito nikakve ideologije, i ne treba da prođe kroz život kao normalno i časno čeljade.

I tako su se klinci iz jedne kragujevačke škole promuvali po Sarajevu i Bosni, svašta videli i čuli, lepo se proveli i vratili se kući praćeni tihim medijsko-čaršijskim iščuđavanjem kako je, zamislite komšinice, "sve prošlo u najboljem redu". A šta je trebalo da bude – da pred njih (bu!) iskoči handžar-divizija i pobije ih? Ili makar da ih prisilno osuneti?! Morbidnu šalu na stranu, čini se kao da je ovim "običnim" đačkim izletom nekako zatvoren jedan simbolički krug; možda to pruža neku tanušnu nadu da će se štafeta stradanja u ovoj potkontinentalnoj bestragiji jednom ipak prekinuti. Ili ćemo ipak morati još da popričekamo na to: nekako u isto vreme dok su mlađani Kragujevčani klopali kod Ferhatovića ćevape zalivene kiselim mlekom, u Nišu je jedan dečak iz Štrpca na Kosovu izgubio život tragično i "nizašta", kao žrtva idiotskog, "larpurlartističkog" napada lokalnih huligana, navodno "sivodomaca". I taj je dečak, Igor Madžo, bio na ekskurziji, zajedno sa školskim drugarima iz te srpske enklave na jugu Kosova. Pretpostavljam da su ih njihovi roditelji bezbrižno otpravili na put – osim standardne brige oko tranzita kroz većinsko, Albancima nastanjeno Kosovo, gde su u povratku i (rutinski!) kamenovani, tek da se zna da balkanska pravila još važe! – bezbrižno, kažem, jer su išli kod svojih, jer je Niš naš, te samim tim i bezbedan. Isto kao što su se mnogi kragujevački roditelji po vascelu noć prevrtali u krevetu od sekiracije kako li im se dete čuva od misterioznih, ali bezbeli odasvud vrebajućih opasnosti i mogućih provokacija u Tamnom Vilajetu. Ne, nisu ti zabrinuti ljudi nužno nekakvi stereotipni "nacionalisti", nije da oni imaju nešto protiv "drugih": oni su samo suptilno izdrilovani da misle da Drugi uglavnom imaju nešto protiv "nas", pa se ne valja bez nužde mešati sa njima, nego sedi brate di si...

Sumnjam da ova priča vapije za naravoučenijem. Ovo je samo notica iz postratno-posttraumatskog haosa, iz jednog pojmovno-vrednosnog nereda u kojem je nemoguće snaći se na stari, ofucani način, istrajavajući u veri da je moguće definisati pojmove "prijatelja" i "neprijatelja" na etničkoj ili državnoj bazi, da je smisleno verovati da te po defaultu ugrožava Drugi, a "svoj" ti je saveznik. A svo se ono Bezobalno Nasilje – vrlo namerno pušteno iz boce još krajem osamdesetih – ne može zaustaviti na nekakvim "plemensko-identitetskim granicama": ono se odavno hrani samim sobom i samosvrhovitim adrenalinskim injekcijama, ono odavno ne birka svoje žrtve, i nimalo ga ne interesuje kako se one zovu: svako je dovoljno dobar da mu bude prinesen.

Teofil Pančić