VREME 705, 8. jul 2004. / VREME
Karijere:
Slike iz života generala Pavkovića
U nekoj budućoj antologiji živopisnih likova koji su obeležili život u Srbiji krajem prošlog i početkom ovog veka, jedno od najzanimljivijih poglavlja definitivno će pripasti Nebojši Pavkoviću. Uprkos žestokoj konkurenciji, odnosno činjenici da živopisnih likova ovde ne manjka, čak i nasumičan pogled na slike iz njegovog života pokazuje da je reč o (kako je to jednom napisao neko pametan) pravoj renesansnoj figuri. Za samo 58 godina života, njemu je naime uspelo da bude: 1. vojnik koji je u službi napredovao neverovatnom brzinom; 2. heroj rata 1999; 3. heroj obnove i izgradnje; 4. heroj Petog oktobra; 5. nesuđeni predsednik Srbije sa 75.662 dobijena glasa na izborima 2002; 6. pritvorenik tokom akcije Sablja, 7. čovek od poverenja svih koji su Srbijom vladali u poslednjih deset godina, 8. haški optuženik. Uspešno dokazujući da je pored takve karijere ipak moguće imati i privatan život, za isto to vreme Pavković je postao i: 1. nesuđeni slikar sa 17 samostalnih izložbi, 2. kolekcionar nekretnina sa nekoliko hiljada kvadrata u vlasništvu, 3. fatalni zavodnik s tri braka i brojnim nepotvrđenim ljubavnim vezama, 4. čovek s poznanstvima u najrazličitijim društvenim slojevima. Za antologiju, više nego dovoljno
Nemirni penzioner
|
Iako su zahtevi za smenu Pavkovića s mesta načelnika Generalštaba, kao i najave te smene, trajali još od noći petog oktobra, tadašnji predsednik tadašnje SRJ, Vojislav Koštunica odlučio je da ga ukazom penzioniše tek 24. juna 2002. General, međutim, odbija tu odluku, tvrdi da su time prekršeni Ustav i Zakon o vojsci, obraća se Saveznom ustavnom sudu, piše Skupštini Jugoslavije i srpskoj vladi. Kako mu sve to ne uspeva, Pavković odlučuje da definitivno okrene ćurak naopako: na konferenciji za novinare izjaviće da ga je Koštunica smenio kako bi mu se osvetio što je u noći između 4. i 5. juna 2001. odbio naređenje da vojska upadne u vladin Biro za komunikacije. Te noći, Pavković je navodno bio pozvan u Palatu federacije gde su već sedeli predsednikovi savetnici Gradimir Nalić i Rade Bulatović, kao i general Aca Tomić, da bi im se kasnije priključili Ljiljana Nedeljković i predsednik lično. Te noći, kako je tvrdio, svi oni su bili pod dejstvom alkohola i svi su bili saglasni da vojska mora da spreči prisluškivanje predsednika koje se obavlja iz zgrade Biroa. Već 28. juna tim povodom oglasio se Koštunica, demantujući Pavkovićeve navode, ali i tvrdeći da je primetio kako je prisluškivan. Kako su se u međuvremenu pojavila još dva svedoka za generalove tvrdnje i kako je čitava stvar dobila razmere do tada neviđene afere, u Skupštini Srbije formiran je Anketni odbor koji je pred kamerama RTS-a ispitivao sve umešane i neumešane: od generala, do vratara i kafe-kuvarica (izostali su, međutim, Koštunica, članovi njegovog kabineta i aktivni pripadnici vojske – jedni zbog toga što su odbor ocenili kao nelegalan, a drugi iz protesta zbog "naduvavanja afere"). Kako bilo, Anketni odbor zaključio je da prisluškivanja nije bilo, a da su Koštuničini savetnici kršili Ustav.
Letelica, beležnica
Jedan od razloga zbog kojih je Pavković tokom akcije Sablja završio u pritvoru bila je sumnja da je posredno učestvovao u atentatu na Vuka Draškovića 15. juna 2000. u Budvi. Čini se, naime, da je upravo Pavković naredio da se počiniocima, Dušanu Spasojeviću i Vladimiru Jovanoviću, prilikom njihovog bekstva, na raspolaganje stave vojni helikopter, uniforme i lažne isprave Vojske Jugoslavije. Kako je "Vreme" saznalo u aprilu 2003, Pavković je naređenje za upotrebu helikoptera lično potpisao, dok je u istrazi naveo da je postupio po naređenju Slobodana Miloševića – naveo je takođe da je to naređenje zaveo u svojoj službenoj beležnici, ali potraga za dotičnom beležnicom nikada nije okončana.
Pozivajući se na činjenicu da su vojni helikopteri često prevozili policajce iz i u Crnu Goru, kao i na svoje poznanstvo sa Vukom Draškovićem, Pavković je neposredno po puštanju iz pritvora odgovornost prebacio na druge i opet istakao svoju poslovičnu neposlušnost: "Vojska je po posebnom sporazumu koji su potpisali ministar Pavle Bulatović i general Momčilo Perišić imala obavezu da opremu daje MUP-u. To naređenje ja sam preneo na potčinjene, to je desetak, petnaest ljudi, i nemoguće je bilo sakriti ga. Istražiteljima sam rekao da ja nikada ne bih prihvatio učešće u zločinu, a i da sam prihvatio, dao bih helikopter iz Beograda, i niko, sem mene, čak ni piloti, ne bi znali ko se tim letom vozio. Takvo naređenje bih odbio i Miloševiću i svima drugima, kao što sam, što je poznato, i odbijao."
Zlatna groznica
Kada se u "Vremenu" br. 552 ( 2. 8. 2001) pojavio tekst s nadnaslovom "Pavković i Lazarević u potrazi za blagom", mnogi su pomislili da je reč o šali. Međutim, iako je stvar zaista delovala neverovatno, priča je bila upravo o tome: kako su načelnik GŠ-a i komandant Prve armije Vladimir Lazarević u julu 2000. angažovali inženjerijsku četu 211. oklopne brigade da bi na brdu Šuplji kamen između Niša i Pirota pronašla blago koje je tu navodno zakopano za vreme vizantijskog cara Vasilija u XI veku. Generali su, vođeni narodskim pričama, tvrdili da tu ima 300 do 400 kilograma blaga i da će upravo ta iskopina "iščupati zemlju iz ekonomske krize". Svedoci kažu da su posle toga na Šupljem kamenu odjekivale eksplozije mina, da je brdo bukvalno rušeno, da su okolne vikendice poskakivale, a da je general u pratnji supruge često obilazio radove. Epilog: na Šupljem kamenu više nema jastrebova, kornjača ni smukova ("Sve je uteklo od eksplozija", reče jedan meštanin), neki meštani tužili su SRJ zbog oštećenja kuća, a zlato cara Vasilija još nije otkriveno.
Dome, slatki dome
Prva nekretnina po kojoj je Pavković postao poznat jeste stan u Molerovoj ulici – tih 140 ili 165 kvadrata (kvadratura se volšebno menjala s vremena na vreme, zavisno od konteksta), general je, navodno, dobio posle 30 godina službovanja u vojsci i "desetogodišnjeg podstanarskog staža, tokom kojeg je stanovao i kod tasta na Dorćolu". General se ipak žalio da vojska nije baš odrešila kesu, da je stan bio u lošem stanju i da su mu prijatelji poklanjali ono što je bilo potrebno za renoviranje. Za razliku od tog lošeg stana, na stan u Sredačkoj ulici nije bilo primedbi: smešten u luksuznoj zgradi i luksuzno opremljen, površine 400 ili 550 kvadrata (opet zavisno od konteksta), bio je diskutabilan jedino zbog porekla. Naime, iako je general svojevremeno tvrdio kako je stan kupila njegova supruga "posle 25 godina rada u inostranstvu", a ona sama to kasnije potvrdila, čitava priča ostala je sumnjiva – naročito ako se ima u vidu da je gospođa Glorija od RTS-a onomad dobila 40-ogodišnji kredit za "poboljšanje uslova stanovanja".
Sve te priče i pričice nisu ipak bile vredne ni pomena u novembru 2000, kada je objavljeno da se u Užičkoj ulici 28 gradi vila namenjena Pavkoviću. Izgradnja je počela u martu te godine, čitavu stvar finansirala je Republička direkcija za imovinu, radilo se u dve smene, a budućem stanaru bilo je namenjeno čitavih 1750 kvadrata. U posebne kuriozitete spadale su informacije o prozorima (blindirani, najmanji je težak 700 kg), konstatacija gospođe Pavković da su sobe i kuća u celini "mali", kao i njena želja da se u kući naknadno napravi lift (što je zahtevalo razbijanje konstrukcije od armiranog betona). Kako je štampa, još petooktobarski raspoložena, svojski prionula na razradu priče o Užičkoj 28, Pavković se javno odrekao sporne vile i zadovoljio sa onih tričavih nekoliko stotina kvadrata koje je već posedovao. U međuvremenu, pored ovih nekretnina, Pavkoviću su pripisivana još tri stana u Beogradu, kuća u ulici Jevrema Grujića ("koju ne koristi, iako za nju plaća sve dažbine"), kao i dve kuće i jedan stan u unutrašnjosti koji su navodno upisani na imena članova njegove porodice.
Glorija
|
Kao i većina drugih priča u kojima se Nebojša Pavković pojavljivao, estradni karakter vremenom je dobio i njegov brak s bivšom novinarkom RTS-a Glorijom Marković. Hronološko podudaranje njegovog uspona u službi i trajanja ove veze načinili su od gospođe Pavković pravu zvezdu – do tada prisutna na raznoraznim prijemima i pominjana u kontekstu dobijanja skupocenih poklona, svoje zvezdane vrhove ona ipak dostiže posle 20. juna 2003, odnosno posle razvoda s tada već penzionisanim generalom. Naime, zbog stalne opasnosti da će biti izručen Haškom tribunalu, odnosno želje da mu posle izručenja "ne stradaju članovi porodice", Pavković je supruzi dao punomoćje za sporazumni razvod braka koji je bilo moguće aktivirati kada isporučenje postane izvesno. Međutim, tokom Pavkovićevog boravka u Centralnom zatvoru, u posetu su mu često (kasnije je isticano da se to događalo protivno svim propisima) dolazili advokati njegove supruge – tom prilikom, general je bio prinuđen da pristane na aktiviranje tog sporazuma "pod stravičnim psihološkim pritiskom i uz dobrano nagovaranje advokata moje žene": "Nisam tada znao o čemu se radi. Tek posle sam shvatio šta joj je namera."
Poseban ton čitavoj priči daje činjenica da je Pavković posle izlaska iz pritvora praktično ostao bez krova nad glavom (uprkos ranijem dogovoru da mu ostavi ključeve od jednog stana, Glorija je otputovala iz zemlje ponevši ključeve sa sobom), da se više nego često pominjala njena navodna veza s visokim funkcionerom MUP-a i da je bivši suprug čak optužio za konspiraciju i vezu s visokim kriminalom. Naime, posle njenih optužbi da je izložena generalovim pretnjama, Pavković je izgovorio sledeće: "Rekao sam da iza mog hapšenja stoji politička odluka, odnosno Beba Popović, Nenad Milić i Čedomir Jovanović, da su podstrekači Glorija Marković, njen otac Dragan, brat Dejan, a da su izvršioci bili generali Boro Banjac, general Milan Obradović i pukovnik Miodrag Vuković... Dakle, ja sam prvi to izrekao i rekao sam da su upravo to bili ljudi koji se nalaze u vrhu piramide organizovanog kriminala."
Kolege
|
Iako su brojne teorije o tome kada je zapravo počeo sad već legendarni animozitet između dvojice bivših načelnika GŠ-a, Momčila Perišića i Nebojše Pavkovića, čini se da je pravi sukob na toj liniji započeo 1996, kada Pavković postaje komandant Prištinskog korpusa. Da li zbog ličnih veza (Glorija Pavković je bila u srodstvu s Mirjanom Marković) ili zbog značaja kosovskog pitanja, tek, poznavaoci tvrde da je Pavković često "preskakao" svog tadašnjeg šefa Perišića i naređenja dobijao lično od Miloševića. Kako je ubrzo posle toga sledilo njegovo ubrzano napredovanje u službi i kako je već 1998. Perišić smenjen s mesta načelnika GŠ-a, otvoreni sukob i osveta za "stare dane" mogli su da počnu. Kada se Perišić politički angažovao, o bivšem kolegi govorio je kao o "članu Miloševićeve kamarile", bolesnom karijeristi i osobi koja ne poznaje svetska kretanja. S druge strane, Perišić je u saopštenjima Informativne službe VJ-a opisivan kao posilni Veslija Klarka ili kao "slabunjavi, zaplašeni, hendikepirani srpski Pinoče".
Posle petog oktobra, priča se nastavila: nakon jedne od najavljenih, ali ne i realizovanih smena generala Pavkovića, Perišić je ocenio da su i Koštunica i Pavković "hendikepirane ličnosti", a Pavković je uzvratio upozorenjem da bi Perišiću bolje bilo da pazi šta radi i optužbom da je 1997. planirao ubistvo svih lidera opozicije i Slobodana Miloševića.
Novi prijatelji (1)
Neposredno posle petog oktobra, general Pavković donekle je promenio svoje neposredno okruženje. Osim Velimira Velje Ilića, koji mu je bio glavni svedok u optužbama na račun Momčila Perišića i s kojim je viđan po raznim kafanama u raznim delovima Srbije, jedan od tada stečenih prijatelja bio je i umetnik Bogoljub Arsenijević Maki, vođa valjevskih protesta 2000. i jedan od glavnih junaka predpetooktobarskih događaja. Iako je Maki tokom leta 2000. uhapšen baš ispred prostorija stranke Momčila Perišića, to mu nije smetalo da se posle političkih promena prikloni njegovom najljućem neprijatelju i da s njim bude viđen čak i prilikom izlaska iz helikoptera na jednoj ovdašnjoj planini na jugu Srbije.
Novi prijatelji (2)
Posle petog oktobra Pavković je nova prijateljstva stekao i u krugovima koji nisu imali direktne veze s politikom. Poznato je, na primer, da ga je Ljubiša Buha Čume pozvao telefonom u junu 2002, odmah pošto je shvatio da ga je supruga otrovala i da je tadašnji načelnik GŠ-a intervenisao da gospodin Čume bude hitno primljen na VMA. Ističući da bi isto učinio za bilo kog građanina (koji može da ga pozove na mobilni), Pavković je tada ispričao da Buhu zna kao člana obezbeđenja nekog od lidera DOS-a koji su petog oktobra pregovarali s njim i da mu je ovaj tek kasnije "ispričao kakve su bile njegove namere pa sam izdao naredbu da Vojska interveniše".
S druge strane, poznanstvo s biznismenom Dragoljubom Markovićem bilo je znatno prisnije – toliko prisno da mu je vlasnik Krmivoprodukta onomad poklonio ždrebe.
"Srbija je puna mistifikacija. Negde u aprilu 2001. nazove me general Pavković. Hoće da se upoznamo, zove me na večeru. Odem, razgovaramo, pomislim – jedan potpuno normalan čovek. Kaže mi: ‘Vidiš, komplikovan je život kada ste javna ličnost. Obožavam konje. Šta mislite šta bi ljudi rekli kada bih ja imao trkačkog konja.’ Prezirem takav način razmišljanja. Zašto ne bi imao konja? Ja ih imam trideset. Poklonim generalu Pavkoviću jedno ždrebe – od moje kobile i mog pastuva. Tržišna vrednost oko hiljadu evra. On sada ide na trke, gleda ih sa sinom, navija, uživa. Ima li tu nekakve zloupotrebe? Ima li tu išta loše?", zapitao se Marković u intervjuu za "Vreme" u novembru 2002.
Politika(ntstvo)
Posle NATO bombardovanja, Pavković se aktivno uključuje u kampanju obnove i izgradnje – pre svega učešćem na bitnijim manifestacijama otvaranja novoizgrađenih objekata ili početka radova na njihovoj obnovi. Iako će kasnije isticati da mu je to bila samo "dužnost po funkciji" i da nije bio ni na jednoj promociji stranke ili na mestima "gde se Milošević pojavljivao kao predsednik SPS-a", Pavković je bio obavezni dekor prigodnih posleratnih priredbi, ali i skupova Jugoslovenske levice. Osim toga, ostale su zapamćene njegove izjave o Miloševiću kao "najmudrijem, najčasnijem, najboljem državniku u istoriji Srbije", pištolj sa njegovim ugraviranim likom koji je poklonio tadašnjem predsedniku, predlog da se orden Vrhovnom komandantu napravi od čak 800 grama zlata. "Pošto su tada na vlasti bili JUL i SPS i pošto su na ključnim dužnostima u saveznoj vladi, opštinama i okruzima bili ljudi iz tih stranaka, mi nismo mogli da biramo s kim ćemo biti u društvu, nego s njima. Mi smo i sada s ljudima koji su na vlasti, bez obzira na stranku", objasnio je nekoliko godina kasnije.
Tamara Skrozza