Blokada puteva i političko raskršće:
Šta Svetska banka zahteva od srpske Vlade

U prošlu sredu u beogradskoj kancelariji Svetske banke održan je sastanak sa 12 ministara srpske vlade. Eksperti su predstavili dva scenarija srpske sutrašnjice. Onaj nepovoljniji primenjen je već dva dana posle: "crvenim šlemovima" iz Bora biće povećane plate, a našlo se tu, pride, i 30 miliona evra za tobožnje investicije

BLOKADA SRBIJE: Posledice štrajka radnika Rudarsko-topioničarskog basena Bor

Radnici Rudarsko-topioničarskog basena Bor, u petak 23. jula, oko šest sati predveče konačno su "za zelenim stolom" uspeli da Koštunici i njegovim ministrima skinu maske. Vlada Srbije najzad je javno pokazala da joj nije stalo do ekonomskih reformi, niti da ima nameru da ih sprovodi.

U ime Vlade, potpis na ovo svojevrsno priznanje i sporazum sa sindikalnim pregovaračima iz Bora stavio je Predrag Bubalo, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom i ministar-koordinator privrede. Borskim radnicima Vlada je za početak udelila tri plate i obećala 30 miliona evra za investicije.

Samo naivan posmatrač mogao je da poveruje u insceniranu predstavu u kojoj se navodno ministar Bubalo, odnosno Koštuničin kabinet, nalazi u bezizlaznoj situaciji i da moraju da pristanu na kapitulaciju pred borskim "crvenim beretkama" koje su u tom trenutku, navodno, držale Srbiju (čuveni koridor 10) pod opsadom. Kao što je svojevremeno podržao prave "crvene beretke" Milorada Ulemeka u blokadi autoputa, Koštunica je sada s neskrivenim simpatijama dozvolio "crvenim šlemovima" iz Bora da izazovu saobraćajni kolaps u državi usred turističke sezone, da bi im onda ispunio sve zahteve koji su, uzgred rečeno, bila i njegova predizborna obećanja koja su i dovela na vlast Demokratsku stranku Srbije (plate, radna mesta, investicije, subvencije, pa sve to iz budžeta).

U Boru je ovaj sporazum proslavljen šenlučenjem i vatrometom. U novinarskim krugovima odmah je kao indikativno protumačeno medijsko odsustvo ekonomskih reformista iz Koštuničinog kabineta. Naročito ministra finansija, koga ranijih godina ni pakovanje kofera za godišnji odmor u Turskoj nije moglo sprečiti da u javnim istupima kritički ocenjuje pojedine poteze vlasti. Javnost je takvo obraćanje očekivala s posebnom pažnjom i zbog činjenice što je Mlađan Dinkić samo tri dana ranije tvrdio da se subvencije za RTB Bor ne mogu povećati, da u budžetu Srbije nema novca za ispunjavanje zahteva štrajkača i da je rešenje za taj propali gigant u pronalaženju strateškog partnera. Ko će, ako ne ministar finansija, znati i javno upozoriti građane da deficit u srpskom budžetu posle šest meseci već dostiže 21 milijardu dinara, a Svetskoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu obećao je da će za čitavu godinu biti 30 milijardi. Dinkić je, uostalom kao i većina ministara srpske vlade, prošle nedelje (sred 21. jul) prisustvovao sastanku u beogradskoj kancelariji Svetske banke na prezentaciji izveštaja "Program za ekonomski rast i zapošljavanje" u kome nedvosmisleno jasno piše da Vlada Srbije, ukoliko želi da sprovodi ekonomske reforme, mora da smanjuje i eliminiše budžetske subvencije propalim preduzećima. (Ali, o tome nešto kasnije u ovom tekstu.)

OŠTRE REAKCIJE: U prvim reagovanjima, niko od ekonomskih eksperata nije imao razumevanje za populistički dil koji je Vlada napravila sa borskim štrajkačima. Potpredsednik Centra za liberalno-demokratske studije Boris Begović ističe da vladino prihvatanje zahteva štrajkača nije dobro ni za državu ni za građane, jer je evidentno da se zahtevi ispunjavaju novcem poreskih obveznika i da takav sistem ni do sada očigledno nije dao nikakve rezultate. "Ne znam ko će i u šta da investira 30 miliona. Plašim se da možda nije reč o čuvenim investicijama u obrtni kapital, što praktično znači da će se ta sredstva preliti u plate i potrošiti. Ključ za RTB Bor je restrukturiranje, a njega nema na vidiku", kaže Begović i upozorava da bi na takav model "žicanja" para mogli da se "navuku" radnici u još nekim propalim firmama.

Nije prošao ni dan, a iz Vranja je stigla vest da će radnici Holding kompanije Jumko blokirati magistralni put prema Skoplju ukoliko im u ponedeljak (26. jul) ne budu isplaćene zarade za poslednja dva meseca. Međutim, u ponedeljak i rukovodstvo i sindikati Jumka bili su "iznenađeni i uvređeni" zbog dezinformacija o blokadi puta prema Skoplju. U saopštenju koje su potpisali generalni direktor Jumka Goran Trajković i predstavnici Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, Samostalnog sindikata i sindikata Nezavisnost ocenjeno je da "iza zlonamernih glasina stoje političke strukture koje žele da probleme u kompaniji iskoriste za dobijanje političkih poena, proizvođački lobi zemalja iz okruženja i domaći uvoznički lobi" (ako se dobro sećam primera iz prošlosti, ovde nedostaju još Vatikan, Kominterna i masoni).

Predsednik Tadić i direktor Svetske banke Džejms Volferson

Novu blokadu puteva, čak i u vreme Olimpijade, najavili su i proizvođači malina, koji uporno traže od Vlade da cena kilograma maline bude jedan evro u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate na čitavoj teritoriji Republike Srbije, a da raspodela dobiti po završnom računu sa vlasnicima hladnjača bude 51 prema 49 odsto u korist proizvođača. Ta interesna grupa, za koju mnogi analitičari tvrde da je politički instruisana, uporno odbija da se suoči sa realnošću i prihvati činjenicu koju iznose predstavnici Poslovnog udruženja hladnjača Srbije da je cena od 54 dinara (0,75 evra), po kojoj otkupljuju maline u Srbiji, trenutno najviša u svetu. "Trenutna otkupna cena u Poljskoj je 0,32 evra po kilogramu malina, a proizvođači u Srbiji imaju nerealne zahteve i žele zaradu od 35 odsto", tvrdi član Udruženja i vlasnik preduzeća "Malina produkt" Slobodan Vučićević. Troškovi proizvodnje ovogodišnjeg roda maline, izračunao je Vučićević, iznose između 34 i 44 dinara po kilogramu i ta cena izvedena je na osnovu prošlogodišnje kalkulacije i dodate inflacije za ovu godinu od 12 odsto. Svetsko tržište trenutno diktira izvoznu cenu od 1,15 evra po kilogramu, a osnovni troškovi hladnjača u Srbiji su 0,55 evra bez uračunatog uloženog kapitala, amortizacije i zarade, objasnio je Vučićević.

Gotovo nepodeljeno mišljenje javnosti je da blokada puteva predstavlja grubo ugrožavanje ustavnog prava građana na slobodno kretanje, što bi moglo da znači poziv državnim organima da ako je potrebno i silom obuzdaju takav način sindikalne borbe.

Na takve primedbe, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Milenko Smiljanić odgovara da će radnici nastaviti da se bore za svoja prava blokadom saobraćajnica jer je taj vid protesta jedino što "pali". "Vlada Srbije obletala je oko sindikata dok joj je trebala podrška da dođe na vlast, obećavajući radna mesta i standard, a ako sada premijer Koštunica ne može da rešava pitanja, neka podnese ostavku, neka se odrekne vlasti u moju korist, jer ja jurim po Srbiji i radim stvari koje bi on po definiciji trebalo da radi", izjavio je Smiljanić.

Vodeći ekonomski ekspert Demokratske stranke Srbije Danijel Cvjetićanin (koji je oko decembarskih parlamentarnih izbora figurirao kao kandidat za ministra finansija) indirektno je potvrdio ocene sindikalnog lidera Milenka Smiljanića izjavom da su štrajkovi i blokade puteva po Srbiji "posledica olako datih predizbornih obećanja". Povodom obećane pomoći Vlade Srbije Rudarsko-topioničarskom basenu Bor u iznosu od 30 miliona evra, Cvjetićanin je izneo zanimljivu tezu – da se ta pomoć možda uopšte i neće realizovati jer problemi RTB Bora nisu predviđeni da se rešavaju na način da Vlada za to izdvaja posebna sredstva. "Država treba da pokrene ekonomiju razvojem privatnog preduzetništva, a ne davanjem subvencija", izjavio je Cvjetićanin.

I konsultant za strana ulaganja Milan Kovačević smatra da najavljenih 30 miliona evra, koje bi Vlada Srbije uložila u RTB Bor, neće iscrpsti budžet, ali će sigurno doneti negativan trend. Ovakvim potezima Vlade samo se uvećava uloga države u upravljanju ekonomijom, umesto da se vodi politika povlačenja države bez direktnih uplitanja u privredu, rekao je Kovačević i taj negativni trend ilustrovao primerom da se u ovogodišnjem budžetu u odnosu na lanjski najviše povećala stavka "subvencije privredi".

I direktor Centra za slobodno tržište Miroslav Prokopijević ocenio je da su sve brojniji protesti radnika u Srbiji posledica populističke politike koju su vodile sve stranke koje čine vladu. "Demagoškim obećanjima koje su u predizbornim kampanjama davale te stranke dat je signal interesnim grupama da sada ispostavljaju svoje zahteve", izjavio je Prokopijević, upozoravajući Vladu Srbije da nije u situaciji da smiruje proteste povećanim isplatama zarada ili subvencijama, jer je budžet prilično tanak i neizvesno je pokrivanje deficita. "Najbolje bi bilo da se nezadovoljnim radnicima jasno kaže da u državnoj kasi nema novca za ispunjavanje njihovih zahteva i da blokade puteva ne obezbeđuju poslove i veće zarade", savetuje Prokopijević.

Urednik časopisa "Mesečne analize i trendovi" Stojan Stamenković upozorava da su odobrena sredstva za pomoć RTB Boru dobijena na račun drugih velikih gubitaša srpske privrede i da će ta pomoć biti sve manja kako se budu smanjivali budžetski prihodi zbog davanja subvencija drugim preduzećima. "Ako je neko u Vladi mislio da je demokratija protest, ostaje samo da se pitamo dokle to ide, jer protesti prvo kreću u fabrikama, pa na putevima, zatim na autoputevima, i pitam se šta može biti sledeće – da upale 'Beograđanku'", rekao je Stamenković.

Komentarišući zahteve radnika koji štrajkuju, Nebojša Savić, saradnik Ekonomskog instituta, ističe da štrajkači treba da znaju da se plate mogu povećati samo ako na računu ima više novca. "Propust Vlade Srbije bio je u tome što radnicima nije na vreme objasnila situaciju i sada pred vratima ima radnike koji teško žive, a nisu stvoreni uslovi da im se povećaju plate", rekao je Savić. Inače, Vlada bi morala ozbiljno da se zabrine nad upozorenjem Ekonomskog instituta – da bi rast inflacije u Srbiji do kraja godine mogao da bude dvocifren i da porast plata nema realno pokriće. "Iako je rast zarada u maju bio manji nego u aprilu, prosečna plata je bila 189 evra, što je više od onoga što bi moglo da se isplati na osnovu novostvorene vrednosti", istakao je Nebojša Savić i preporučio Vladi Srbije da javnu potrošnju svede u okvire koji će obezbediti očuvanje ekonomske stabilnosti.

SKUPO ĆE DA KOŠTA: Kao odgovor na ove primedbe, iz državne administracije usledilo je u ponedeljak 26. jula saopštenje Ministarstva privrede "da je sa predstavnicima Samostalnog sindikata i poslovodstva Rudarsko-topioničarskog basena Bor postignut dogovor da se u roku od 15 dana donese odluka o restrukturiranju te kompanije i da to ministarstvo u okviru raspoloživih kvota za kreditiranje RTB Bora iz sredstava subvencija u ovoj godini, u saradnji sa Ministarstvom finansija omogući ubrzanu isplatu". Ministarstvo je, međutim, prećutalo veoma važan detalj koji je Radiju Slobodna Evropa saopštio jedan od sindikalnih aktivista iz Bora, a to je da je Ministarstvo privrede mimo Ministarstva finansija dalo radnicima u Boru za plate 150 miliona dinara. I taj detalj uklapa se u opšti trend Vlade da stalno nešto "mulja ispod žita" i da problem pravi javnim tek kad debelo zabrlja.

Jedini koji je, usred štrajkova i blokada puteva, imao hrabrosti da javno prizna neuspeh Vlade bio je ministar za rad i zapošljavanje Slobodan Lalović, koji je na konferenciji za novinare rekao da se neoprostivo kasni sa sprovođenjem ekonomskih reformi i ocenio da bi sadašnja neodlučnost (kakav nežan izraz za politiku Vlade) mogla "skupo da nas košta". "Osnovni utisak je da se ljudi nalaze u potpunoj konfuziji, traže jasnu sliku sprovođenja reformi i zato se mora odlučnije ući u taj proces", ocenio je Lalović. Te primedbe na svojoj koži najbolje je osetio premijer Koštunica kad su ga malinari pre neki dan u podne dočekali ispred zgrade Vlade pitanjem: "Je l' se sad, Vojo, dolazi na posao?"

Ukoliko hitno ne započne ekonomske reforme, Vlada će biti u grdnim nevoljama pošto se na političkoj sceni pojavio veći populista i od Koštunice i od Dinkića. Neprimereno koristeći javno dobro (nacionalnu frekvenciju) na privatnoj televiziji za političke obračune, Bogoljub Karić u leto 2004. godine služi se matricom kojom je Mlađan Dinkić u leto 2003. rušio ondašnju vladu Zorana Živkovića: seljacima obećava da će im, ako postane premijer, isplatiti sve novce koje im je ova vlast zakinula pri otkupu žita i malina, a radnicima obećava da će svi imati posao i pristojne plate. Nema veze što su ta obećanja u direktnoj suprotnosti sa zahtevima Evropske unije jer predstavljaju najcrnji državni intervencionizam, ali u sadašnjim okolnostima bar dobro zvuče ušima napaćenih srpskih birača.

Posebno zabrinjava nespremnost premijera i ministara da u javnom dijalogu objasne zašto su se odlučili baš za model za koji svi ozbiljni ekonomisti tvrde da je loš i po kome se novac svih poreskih obveznika troši za krpljenje sitnim zakrpama zjapećih rupa na propaloj firmi kao što je RTB Bor.

Samo u otvorenom dijalogu o važnim državnim i društvenim pitanjima moglo bi da se postavi i pitanje zašto se, na primer, premijer Koštunica ne bi odlučio da RTB Bor za tri evra ustupi, proda ili preda na upravljanje veoma zainteresovanom beogradskom biznismenu (inače vlasniku Valjaonice bakra u Sevojnu) Zoranu Drakuliću, koji je spreman (izjava Radio Beogradu, petak 23. jul) da investira najmanje 30 miliona evra u podizanje poslovnih performansi borske kompanije. Istina, to bi značilo da Koštunica ostane upamćen kao premijer koji je za vreme svog mandata stvorio "kralja bakra", po istom principu po kome je njegov prethodnik Zoran Đinđić od novosadskog biznismena Miodraga Kostića napravio "kralja šećera". Može li sadašnji srpski premijer doživeti ličnu tranziciju i prihvatiti drugu ekonomsku filozofiju? Može li priznati realnost u kojoj Kostićev MK Komerc obezbeđuje posao i egzistenciju za oko šest hiljada radnika i seljaka, a izvoz šećera će (po optimističkim najavama potpredsednika Vlade Miroljuba Labusa) ove godine Srbiji doneti najmanje 100 miliona dolara. Ako je sve to tačno, a čini se da jeste, onda bi srpski premijer samo trebalo da stisne zube i ponudi fer poslovni aranžman Zoranu Drakuliću. A biznismen će valjda umeti da uposli borske "crvene šlemove", obezbedi im pristojnu platu a sebi zadovoljavajući profit.

VAŠINGTON–BEOGRAD: Na takav korak srpsku vladu i njenog premijera vrlo direktno tera i Svetska banka. Ta institucija (do čijeg mišljenja je jako stalo potpredsedniku Vlade Labusu i ministru finansija Dinkiću) u svom izveštaju (radna verzija) "Program za ekonomski rast i zapošljavanje" preporučuje srpskoj vladi nekoliko ključnih zahvata. Pre svega, da ubrza tendersku i aukcijsku privatizaciju, ali bez fundamentalne promene modela privatizacije. Zatim, traži da se smanji državni deficit kroz smanjenje plata zaposlenih u javnom sektoru, smanjenje penzija i smanjenje subvencija privredi ("trenutni nivo budžetskih subvencija i dalje se čini prekomernim").

"Sa državnim dugom od oko 79 odsto bruto društvenog proizvoda (BDP) i državnim troškovima od preko 45 odsto BDP-a, Srbija mora sebi da postavi kao najveći prioritet postizanje trajnog smanjenja državnih troškova", savetuje Svetska banka srpskoj vladi. A zatim upozorava da će "sposobnost Srbije da postigne brži i održiv rast zavisiti od njene spremnosti da se suoči sa dva teška i međusobno povezana izazova makroekonomske i strukturne politike:

- da smanji visoke fiskalne i deficite tekućeg računa platnog bilansa kako bi održala makroekonomsku stabilnost uoči verovatnog smanjenja neinflatornih izvora fiskalnog i finansiranja preko zajmova i da istovremeno ostvari dalje redukcije javnog i inostranog duga u BDP-u, i

- da smanji uticaj negativnog rasta velikog i neefikasnog javnog sektora tako što će srezati javne troškove kao udeo u BDP-u i da poboljša efikasnost korišćenja javnih resursa.

Ovaj izveštaj Svetska banka planirala je da prezentuje u sredu 21. jula na celodnevnom druženju sa 12 ministara srpske vlade. Tog dana, inače, u Vašingtonu je novoizabrani predsednik Srbije Boris Tadić imao neplanirano dug razgovor sa predsednikom Svetske banke Džejmsom Volfensonom. Iz izvora poslovično zatvorene Svetske banke teško je bilo saznati sve detalje razgovora, ali se ipak moglo čuti da je Tadiću jasno rečeno da će Banka i ubuduće stajati iza demokratskog i ekonomskog razvoja Srbije. Glavni preduslov za to su politička stabilnost u zemlji i jačanje vladavine zakona. U Banci su svesni da ispunjenje tih preduslova u najvećoj meri ne zavisi od Tadića, nego od onih u čijim je rukama u ovom trenutku izvršna vlast u Srbiji, ali polažu nadu da bi novoizabrani predsednik Srbije, koga u Banci ocenjuje kako ozbiljnog i pragmatičnog političara, mogao presudno uticati na nastavak političkih i ekonomskih reformi zastalih još u martu 2003. godine, nakon ubistva predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića.

"Oni u čijim je rukama trenutno izvršna vlast" nisu, međutim, bili previše zainteresovani da na sastanku u Beogradu čuju savete Svetske banke. Posle samo sat i po druženja, ministri su se razišli, ostavljajući ljude iz beogradske kancelarije Svetske banke u priličnom čudu jer je posle pauze bilo predviđeno da se radi i po podne.

Iako su svi ministri pre sastanka dobili Izveštaj, pretpostavka je da ga je malo ko od njih spakovao sa suncobranima i kupaćim kostimima i poneo da ga proučava na turskim ili grčkim plažama. A tu, bogami, ima mnogo važnih preporuka Vladi. Na primer, da spreči poništavanje rezultata privatizacije, da odredi rok kada će strateškim partnerima prodati državne (Vojvođansku i Komercijalnu) banke, da proda dva državna osiguravajuća društva (ZOIL Dunav i DDOR Novi Sad), da uspostavi efikasan mehanizam stečaja, da poboljša nadzor nad korišćenjem državnih fondova, da Ustavom zagarantuje vlasništvo nad gradskim građevinskim zemljištem i njegovu slobodnu trgovinu...

Eksperti Svetske banke potrudili su se da Izveštaj bude i veoma slikovit. Naime, oni su onom ekonomski manje obrazovanom delu srpske vlade predočili dva moguća scenarija ekonomskih događanja do 2010. godine.

Prvi (ofanzivno reformski) scenario podrazumeva visokokvalitetno fiskalno prilagođavanje (zapravo, poreski sistem koji podstiče ekonomski rast i koji ima široku osnovu oporezivanja) koje bi povećalo makroekonomsku stabilnost i stimulisalo privatne investicije, brz rast produktivnosti, povećanje izvoza i znatne strane direktne investicije. Reakcija privatnog sektora privrede na ovakve podsticaje bila bi rast učešća investicija u BDP-u od 21 odsto i rast BDP-a, između 2005. i 2010. godine, od pet odsto godišnje. Ovakav razvoj, podržan drugim reformskim merama, povećao bi konkurentnost zemlje i njen izvoz, a neto efekat svega toga bilo bi smanjenje učešća deficita platnog bilansa u BDP-u na 6,1 odsto do 2010. godine.

Drugi (defanzivno populistički) scenario predviđa da Vlada zadrži postojeći model i trenutnu fiskalnu i monetarnu politiku, što bi (bez obzira na primenu strukturnih reformi) za posledicu imalo nezadovoljavajuće napredovanje i rast BDP-a u posmatranom periodu od samo 2,5 odsto. Ali bi zato (zbog neuspeha kvalitetnog fiskalnog prilagođavanja) javna potrošnja ostala visoka (rast plata, subvencija i transfera novca), sa petogodišnjim prosekom od 46,8 odsto u BDP-u. A kao posledicu slabog fiskalnog učinka (prikupljenih budžetskih prihoda), niskog rasta i visokih kamatnih stopa, Srbija bi imala još veći javni dug čije bi učešće u BDP-u poraslo na 73 odsto do 2010. godine. "Kao rezultat ograničenog kredibiliteta programa i nepovoljnih izgleda na održivost duga, kamatne stope bi ostale visoke što bi dovelo do smanjenja privatnih investicija. Sve to umanjilo bi kreditnu sposobnost zemlje i njenu ekonomiju izložilo negativnim šokovima, čineći je još osetljivijom na finansijsku krizu. U nedostatku stalnog fiskalnog prilagođavanja, nižih stranih direktnih investicija, ograničene donatorske podrške i slabije kreditne sposobnosti, smanjilo bi se učešće investicija u BDP-u, od 2005. do 2010. godine, na oko 15 odsto", procenjuju eksperti Svetske banke.

I na kraju, nije naodmet citirati deo Izveštaja u kome se upoređuje rast potrošnje u oba scenarija, za koju eksperti Svetske banke tvrde da je glavna odrednica životnog standarda i nivoa siromaštva:

"Po drugom scenariju, ukupan rast potrošnje postojano pada, dostižući negativne stope. Pošto se javni sektor ne prilagođava, stopa rasta lične potrošnje opada još brže, odražavajući kombinovani efekat sporijeg rasta BDP-a i smanjenje inostranog finansiranja. Nasuprot tome, prvi scenario zahteva početno smanjenje rasta potrošnje u 2005. i 2006. godini na vrednosti ispod nivoa slabijeg (drugog) scenarija reformi, kako bi se dopustilo investicijama da dosegnu nivo potreban za brži ekonomski rast. Potonji brzi oporavak rasta potrošnje biće rezultat povećanih investicija, korenitijih reformi i većeg obima inostranog finansiranja koje bi Srbija mogla da apsorbuje po tom scenariju. Kretanje potrošnje po ova dva scenarija zaista slikovito dočarava teške izbore u procesu reformi. Odložene reforme mogu odgoditi bol, ali samo privremeno i po cenu još bolnijih prilagođavanja u budućnosti... Sve u svemu, rezultati pokazuju da primena visokokvalitetnih fiskalnih prilagođavanja i održivog napretka sa merama strukturnih reformi, koje su usmerene na unapređenje produktivnosti i poslovne klime, predstavlja najperspektivniji put za brži i održiv rast u Srbiji. Čvrsta predanost i odlučna primena prvog scenarija omogućile bi Srbiji povoljan ciklus visokih investicija, štednje, produktivnosti, rasta i boljeg životnog standarda. Skretanje sa tog puta i primena drugog scenarija ne samo da bi ekonomiju zemlje učinili osetljivom na spoljne i unutrašnje šokove, već bi imali i negativne socijalne posledice – do 2010. godine predviđeni BDP po stanovniku bio bi oko 17 odsto niži nego po prvom scenariju i potrošnja bi opadala."

Šta je, na kraju, pouka "slučaja Bor". Pristajanje Vlade da udovolji zahtevima štrajkača liči na definitivno skidanje maski i uverljiv nagoveštaj dalje Vladine ekonomske orijentacije, kojeg se pribojavaju i domaći i eksperti Svetske banke. Ako je tako, a niko iz administracije nije ni pokušao da ubedi javnost u suprotno, onda zapravo ni ne postoji dilema da ekonomski populizam vladajuće koalicije vodi Srbiju u nova propadanja. U tom slučaju, nema razloga da se ćuti i otvoreno ne kaže da Koštuničina administracija predstavlja ozbiljno društveno zlo.

Miša Brkić,
Nenad Zafirović (Vašington)