Nuspojave:
Zakon protiv poraza

Ono što je najzabavnije u novoj radikalskoj kerefekici njihovo je direktno evociranje najsvetlijih trenutaka neprežaljenog sistema ONO & DSZ

Ima jedna stara, u osnovi tačna mada nikada dovoljno obrazlagana teorija koja veli da su srpski radikalci, duhovna čeljad nekadašnjeg ponosnog doktora ONO & DSZ Vojislava Šešelja – svom njihovom površnom desničarenju i paradnom "četnikovanju" uprkos – zapravo najautentičniji nastavljači lokalnih "levih" tradicija, dakako onih najprizemnijih i najpopulističkijih. Onih, dakle, koje su jednu (avaj, na istoku i jugu Evrope dominantnu) vrstu levice odvukle u istorijski poraz od kojeg se neće nikada oporaviti. Mislim, nije da mi je nje žao, taman posla; žao mi je što je s njom kolateralno kompromitovano i štošta što tamo ne spada. No, to je druga priča, vratimo se mi našim vrlim Vojvodama sa Uzornom Crvenom Prošlošću, koja im je usadila stanovite doživotno delujuće misaone obrasce. Pragmatično gledano, ista ta "leva nit" radikalcima je donela mnogo dobra: bez nje ne bi bili tako jaki i popularni. Egalitarizam, sirovo demagoško "narodnjaštvo", nadmeno dzindzovsko pokazivanje "srednjeg prsta" vascelom svetu, isprazno bahaćenje preneto iz drumske krčme u parlamente i televizijske studije – sve su to delovi tog civilizacijskog nasleđa kojeg su radikali ponosni baštinici, a na kojem je dobar deo "narodnih masa" – samo u njihovoj prethodnoj, "klasno-progresivnoj" inkarnaciji – odrastao i formirao svoj lošom brljom i sistematski negovanim neznanjem zamućeni weltanschauung.

Baza prilično postojane radikalske megapopularnosti nije, dakle, u tome što su Veliki Političari – osim tek jalijaški lukavog i brzomislećeg Šešelja, sve su to, čisto "zanatski", u najboljem slučaju mediokritetske zamlate kakvih ima okolo na vagone – nego upravo u njihovoj savršenoj stopljenosti s Prosekom kojeg su sastavni deo: svaki njihov javni Rezon rezultira veselom rezonancom u ušesima i dušama miliona bivših titovih pionira, omladinaca, radnih ljudi & građana, jer njihova Naracija nije drugo do "nacionalno svesno" mutirana verzija titoističke. Setite se samo kako je Tomislav G. Nikolić blagoglagoljao pred poslednje predsedničke izbore (na kojima umalo da pobedi) da će Srbija pod njegovim Mudrim Rukovodstvom živeti od toga što će prodavati superiornu zapadnjačku tehnologiju i robu zaostalim Istočnjacima koji tradicionalno – zna on, čitao u "Ženmim Žibau"! – ne traže mnogo od života, a kamoli od robe... Jedino nikako nije dospevao da odgovori na prosto pitanje: a zašto oni sve to ne bi kupovali direktno sa Zapada? Šta će im kog đavola posrednik? Ovakva priča u današnjim svetskim politekonomskim okolnostima nema ni najblaže veze ni sa pohovanim ćurećim mozgom – i to one ćurke koju su sve njene ćurlikave koleginice surovo zadirkivale zbog upadljive stupidnosti – a kamoli sa normalno razvijenim ljudskim, ali je još u stanju da izazove uslovni odobravajući refleks kod svih onih koji se negde ipak dosećaju da je Titova Jugoslavija nekoliko decenija relativno lepo živela zahvaljujući tom svom lukrativnom trange-frange položaju "između istoka i zapada".

Odužih ovaj uvod na pola teksta, a zapravo sam hteo da se pozabavimo – jer zabavno i jeste, na neki perverzan način – jednom recentnom radikalskom inicijativom: onom o "zabrani odustajanja od tužbe proiv NATO-a zbog bombardovanja Srbije". Obrazlažući ovaj predlog, spomenuti T. G. Nikolić još je jednom proevocirao uspomene na nekadašnji politkomovski diskurs pričama o "izdajnicima i plaćenicima" koji bi da "pogaze sve što nam je najsvetije", ali nije to najvažnije u ovoj novoj radikalskoj kerefekici. Ono što me oduševljava do ekstatičnosti sam je njihov eksplicitno iskazan zahtev za zabranom odustajanja od tužbe. Pazite dobro: oni nisu naprosto protiv odustajanja od tužbe, što bi bilo jedno sasvim legitimno gledište – neko za, neko protiv, pa kome većina, taj pobeđuje u ovoj turi, kako to već biva u parlamentarnim sistemima. Ne, oni traže zabranu jednog čina koji vide kao po defaultu "izdajnički", zakonsko predupređivanje same mogućnosti da se nešto takvo ikada desi. Na šta vas to podseća? Meni se odmah savršeno plastično materijalizuje jedna gotovo žanr-scena sa onih duboko retardiranih školskih časova ONO & DSZ (kao i sa "političke obuke" u vojsci), jedna snažna asocijacija na jedan od temelja, ma šta temelja – na sam fundament našeg unikatnog sistema opštenarodne odbrane i društvene samozaštite, u kojem smo Svi Jedna Armija: sećate se da po Ustavu SFRJ i svim pratećim zakonima niko nije smeo da potpiše kapitulaciju SFRJ u slučaju eventualnog rata koji bi se, daleko bilo, završio loše po naš superiorni odbrambeni sistem. Svako, naime, ko bi se drznuo da to učini bio bi tretiran kao Veleizdajnik, sa izglednom opasnošću da ga kad-tad stigne duga (i Crna?) ruka Narodne Pravde. U neku ruku, bio je to savršen izum: on je ljudima lepo zabranio poraz. Druga je stvar što je to bilo jedno savršeno bespredmetno igranje Boga, pa se i završilo neslavno: poraz (i kapitulacija kao njegovo puko "formalizovanje") je, naime, stanje; on ili jeste ili pak nije, i zakonom se ne može ni nametnuti ni zabraniti. No, verovatno ondašnji Zakonodavac nije bio baš toliko blesav da to i sam nije znao: poenta njegove parazakonske proklamacije bila je ono što srpski književnik Zoran Ćirić – u jednoj uzgrednoj Studiji Mentaliteta – suptilno naziva kurčenje.

Ciljano radikalsko histerisanje oko bizarnog zahteva za zabranom povlačenja anti-NATO tužbe na najsvetlijem je tragu ove mentalitetske osobine koju je "samoupravni socijalizam" sve sa "vođom Nesvrstanih" koristio na jedan način, a sada bi radikalci da ga iskoriste uz nešto drugačiji vokabular i uz nacionalne džidža-bidže, ama bez intervencija u Suštinu. Ovo nam, po ko zna koji put, dokazuje najmanje dve stvari: prvo – da su srpski radikalci vaistinu učenici svog uhaženog Vojvode, a da ovaj, pak, nije džaba doktorirao na "naoružanom narodu" i ostalim kardeljističkim andrmoljama; drugo – da su u pitanju beskrajno loši učenici, jer daju ispravan odgovor na pogrešno pitanje (ili obrnuto), kao onaj bekrija koji je na testu sve tačno prepisao, ali je pao zato što je to zapravo odgovor na neko sasvim drugo pitanje. A može ovo da se kaže i jednostavnije: ako se i kurčio – Maršal je to radio s pokrićem; Vojvoda i njegovi, pak, ne da nemaju pokrića nego su upravo patetično goluždravi na golomrazici. Na nama je samo da se ne smrznemo zajedno s njima!

Teofil Pančić