Neki vole večernji. Neki popodnevni. Ja najviše volim jutarnji tenis. U doba dana kad se pekare tek otvaraju i jutarnji perači ulica tek pune svoje cisterne (noćni su odavno završili svoj posao), biciklom se odvezem pustim centralnim gradskim ulicama do dna Dorćola. Vazduh je vlažan, ali nisko a već jako sunce brzo otapa izmaglicu iznad Dunava – biće vreo letnji dan. Kum je već na terenu. Još pospan, krmeljivih očiju, priteže pertle na patikama: "Dobro jutro." Otvaramo rajsferšluse na velikim torbama, vadimo rekete, ja pažljivo razgledam svoj "ekskalibur" i svaki put mu se divim kao da ga vidim prvi put. Biramo manje istrošene loptice i lenjo počinjemo zagrevanje.

Uz lagano prebacivanje loptice sa male udaljenosti, tzv. mali tenis, čavrljamo o svemu i svačemu, porodici, automobilima, sport, politici i sl., ali sa obaveznim komentarisanjem skorašnjih teniskih igara, rezultata i forme u okviru naše male družine. "Hajde da produžimo." Razmičemo se, razgovor lagano zamire, udarci su sada sve jači, posvećujemo se žutoj loptici, od ove faze zagrevanja u doborj meri zavisi kvalitet današnje igre. Prolazimo kroz sve udarce, forhende i bekhende, spinove i slajsove, dijagonale i paralele, voleje i smečove, pa pošto smo se već rastrčali i pomalo umorili, zagrevanje završavamo servisima. Popijem gutljaj-dva hladne vode. Pokrivši jednom šakom dno drške reketa zavrtim ga oko njegove ose: "Hoćeš P(artizan) ili D(inamo)?" Kum uvek odabere Partizan (šta će jadan kad je "grobar"), sklonim šaku, na poklopcu drške reketa vidi se latinično P (znak proizvođača) ali naopačke. "Žao mi je, opet D" – prvi ću servirati, kum bira stranu. Meč može da počne. Očekuje nas dug, iscrpljujući set sa neizvesnim, ali po pravilu tesnim rezultatom – derbi.

Na početku, dok smo još odmorni, igramo u priličnoj tišini, samo nešto glasnije saopštavamo jedan drugome "Aut!" i "Nec!", a nakon načinjenih grešaka mrmljamo sebi u bradu kako je trebalo bolje izvesti udarac ili je trebalo više da se trči. Nema preterane nervoze, ali nema mnogo ni čestitanja protivniku na dobrim potezima jer još imamo snage za trčanje za svakom pa i najtežom loptom. Naravno, posle neparnih gemova prisednemo na klupu koja je hvala bogu u hladovini. Sunce već ozbiljno udara u glavu. Obrišemo peškirima znoj sa lica, popijemo malo sada već mlake vode, kum stavlja kačket na ćelavu glavu, ja presvlačim znojavu majicu i menjam znojnicu. Dobrano zadihani prokomentarišemo igru u prethodna dva gema, udahnemo još malo vazduha, pa nastavljamo.

Negde na sredini seta već smo prilično umorni, počinje vrućina, grešaka je sve više, nervoza raste. Greške sada često (skoro svaku) propraćamo vikanjem na samog sebe ("Idiote!"), ima tu i glasnog psovanja, kum nogom šutira lopticu, ja je reketom udaram iz sve snage pazeći da ne pogodim kuma, čak poneki put ja – kum nikada – tresnem reket o zemlju (treba znati kako ga baciti da se ne ošteti a ovo znanje se nažalost stiče isključivo lošim iskustvom). Malo nervoze i vikanja popravlja moju igru, previše je potpuno kvari. U klubu se već zna ko, koliko, kada i šta radi posle izgubljenih poena te to urlanje već nikome ne smeta, samo služi kao pokazatelj trenutne forme i rezultata i kasnijeg zavitlavanja. Sve češće jedan drugom govorimo "bravo", nemamo više snage da trčimo za jakim i preciznim loptama. Fer-plej je sve vreme na neviđeno visokom nivou. "Krademo" aute na svoju štetu da ne bismo pogrešnom procenom uskratili poen protivniku. Ponekad, iako ne baš sasvim u skladu s pravilima igre, ponovimo poen –nutkajući poene jedan drugome, ne možemo da se dogovorimo.

Ulazimo u završnicu seta pri izjednačenom rezultatu, ali se i naš termin na terenu bliži kraju. U poslednje vreme igramo jako duge setove. Već vidimo naše naslednike na istom terenu kako se iza žice lagano razgibavaju i čekaju da završimo. "Dobro jutro. Koliko je sati?" Počinjem da kalkulišem rezultatom, ako ne mogu da pobedim, možda bolje da otežem, ionako mi je duša u nosu – igram namerno duge poene, čuvam rezultat. Konačno, na 5:5 u gemovima i 30 oba na moj servis, prekidaju nas – nerešeno! Kum i ja se rukujemo, on priznaje da se izvukao od poraza, ja takođe. "Ali razbiću te sledeći put!" – pretim jer mislim da sam bolji, a zapravo se već dve godine vrtimo oko nerešenog.

Presvučemo majice pa sednemo u hladovinu kafane teniskog kluba. Lagano pijemo kafu i sokove iz pivskih krigli, nadoknađujemo izgubljenu tečnost. Gledamo malo u Dunav, a malo kako drugi igraju tenis. Siti se ispričamo. "A sada svi na svoje radne zadatke." Potpuno opušteni, ispražnjeni od nervoze a dignutog tonusa i s dobrom cirkulacijom, danas ćemo biti manje nervozni i bolji muževi, očevi i radnici. Ceo dan će biti bolji i lakši posle jutarnjeg tenisa.

Vojislav Milošević