Aleksandar Milosavljević:
Padanje na z(e)vanje

"Spadanje na zvanje"; "Vreme" br. 712

Jedno od čovekovih prokletstava je da odveć brzo zaboravlja. Kod nas se istorija uvek munjevito dešavala pa je zaborav još brži. Na zaboravnost čitalaca, pretpostavljam, računa Medenica. Zato ću prvo da podsetim da je Jovan Hristić i sam, između ostalog, bio pozorišni kritičar, i to jedan od najboljih i među teatarskim stvaraocima najcenjenijih (ne zato što je bio blag, ili što je prećutkivao rđave predstave, već jer je kao dobar poznavalac pozorišta znao kako da kaže ono što misli, ali i zato što se iz njegovih kritika videlo da voli pozorište). Dakle, mudro upozorenje da se pozorišni kritičar ne postaje, već se na to zvanje spada, nije izrekao niko drugi do ugledni kritičar, a s obzirom na to da Hristićevi komentari nikada nisu bili jednodimenzionalni, jasno je da je i ovaj bio i ironično i samoironično intoniran. Pominjući ga, makar i u kontekstu prepiske s Medenicom, takođe je jasno da i ja, kao pozorišni kritičar – iako se ne usuđujem da se poredim s Jovanom Hristićem – deo njegove samoironije prihvatam kao vlastiti stav. E sada, uistinu bi moglo biti pitanje za psihoanalitičara zašto je Medenicu toliko pogodila ova opaska, te nije uspeo da se samoironično od nje distancira, pa joj je posvetio toliki prostor u svom tekstu. Čini mi se da bi bilo dobro da, naravno u kontekstu samoironije, o Hristićevom stavu o "spadanju na zvanje kritičara" razmisle i studenti Fakulteta dramskih umetnosti koji se, veli Medenica, školuju za posao kritičara, jer tada on i ja, kao članovi predsedništva esnafske organizacije, ne bismo toliko razbijali glavu kako da animiramo mlade snage u kontekstu naše kritičarski posne pozorišne stvarnosti.

Ovdašnja sklonost da se stvari brzo zaborave nije, međutim, isto što i "nedorečena čaršijska namigivanja i spletke", a još manje amnezija, tako da nas još ima koji se sećamo vremena kad je Medenica žustro branio tezu da pozorište, uprkos činjenici da smo tada živeli pod Miloševićem, nije dužno da se bavi politikom. Razume se da je Medenica bio u pravu, i hoću da verujem da odbrana te teze nije bila razlog što je, kao kritičar "Politike", prećutkivao predstave koje su u ono doba kritički, a umetnički relevantno, govorile o tadašnjem političkom stanju svesti naroda koji ima takvog vođu. Osim toga, ne samo da ne zastupam tezu "da ozbiljni ljudi ne pišu vrlo oštru i strogu kritiku i da se iza takve kritike kriju neostvarene stvaralačke ambicije", što mi Medenica pripisuje, već nešto slično nisam nikada ni pomislio. Ja sam, međutim, napisao ovo: "odveć rđave predstave mogu da provociraju najmračnije nagone kritičara, posebno onih koji nisu u stanju da prikriju svoje neostvarene stvaralačke ambicije", kao i da "ne verujem da ta vrsta poštovanja (zasnovana na ‘masakru pozorištnika’) zanima one koji su ozbiljni". No, i odgonetanje pravih razloga zbog kojih Medenica, parafrazirajući me, pravi frankenštajnovske kreature, otkrivajući svoje slabosti, još je jedna od tema za psihoanalizu.

Već sam konstatovao da i kritičar ima pravo na grešku, tim pre ako se obračunava s duhom palanke, a njega je lako identifikovati kod drugih, ali je pokatkad problem prepoznati ga u vlastitom konformističkom ponašanju. Zato sam pozdravio i njegov prvi potez koji je, nakon petooktobarskih promena, povukao kao urednik "Teatrona", te je ovdašnje upravnike pitao zašto su tokom devedesetih pravili eskapistički repertoar, premda sam se čudio što je prevideo da su neki od njih na repertoare stavljali i komade poput Poslenjih dana čovečanstva, Govorne mane ili Slučaja nedužne Anabele.

Žao mi je što je Medenicu "kao grom iz vedra neba" pogodila moja navodna teza da predstavu Rat / Sećanja "treba posmatrati u kontekstu Artoovog razmišljanja o pozorištu". Pretpostavljam da mu je ovaj previd bio potreban da bi objasnio neke od elemenata Artoovog shvatanja teatra surovosti, na čemu mu deo čitateljstva koji nije upoznat s teorijom pozorišta ostaje trajno zahvalan, ali sam ja napisao da je predstava nastala "na tragu artoovskog pozorišta", a svakako da u tom kontekstu nisam mislio na belodanu činjenicu da su glumci bili na sceni, dok ih je publika posmatrala iz sale, te da gledaoci nisu bili, ni fizički a ni na drugi način, direktno uvučeni u zbivanja na pozornici.

Što se tiče mog navodnog uzdizanja teze o pravu pozorišta na grešku do nivoa selektorskog kreda, kao i Medeničine primedbe da bi bilo dobro da su se u programu festivala našli i neki projekti koji nisu greška, sačekaću da odgleda sve festivalske predstave i o njima izrekne svoj stav. Ali i ako sve njegove kritike o tim predstavama budu negativne, neću se sekirati, znajući da on dozvoljava mogućnost da se predstave, poput Hasanaginice beogradskog Narodnog pozorišta, vremenom promene, te da se i one o kojima je pisao izrazito negativno ipak nađu u njegovoj festivalskoj selekciji. Sudbina Sna letnje noći ih valjda neće snaći, jer pretpostavljam da gore mišljenje o njima ne može da ima, i da više animoziteta prema pozorištu, barem povodom njih, ne može da pokaže. Kada je reč o mojoj nekompetentnosti, čudi me da Medenica sad postavlja to pitanje, kada ga nije postavio glasajući za mene kao predsednika Udruženja kritičara i teatrologa, kada je hvalio neke od predstava koje sam selektovao za prethodni Belef, ili birajući za Sterijino pozorje predstavu iza koje stojim kao umetnički direktor Srpskog narodnog pozorišta.

Izvinjavam se Medenici što mi se učinilo da se sam predlaže za kontrolora našeg teatarskog života. Poveo sam se, naime, za činjenicom da se u nekoliko mahova nudio da sprovodi kontrolu u raznim domenima ovdašnjeg teatarskog života – recimo da postane "komesar", kako je govorio, Predsedništva Saveza dramskih umetnika zadužen za "Ludus" (što je neko vreme i bio). A da Medenici nije strano da se predlaže za obavljanje raznih poslova i dužnosti, svedoči i podatak da je sam sebe predložio za glavnog i odgovornog urednika "Ludusa", a nedavno i voditelja razgovora o brodvejskom pozorištu, održanom povodom premijere Diplomca.

Uostalom, ne znam otkuda je Medenici palo na pamet da se ključna teza mog teksta odnosi na njegov stav o potrebi uvođenja kontrole u naš pozorišni život, osim ako centriranje te teze nije posledica Medeničine fiksacije, što je uistinu stvar za psihoanalitičare. Na tu temu nemam više šta da dodam, premda senzacionalizam i demagogiju, koje mi pripisuje, vidim u njegovom naknadnom obrazloženju svojih stavova, posebno kad u igru uvodi politiku i sugeriše da se u kontekstu predizborne kampanje u poslednje vreme učestalo promovišu uspesi gradskih vlasti na planu obnove beogradskih pozorišta. Iako mi se čini da se u dosadašnjoj predizbornoj trci o svemu drugom priča više no o pozorištu i kulturi (to je valjda posledica procene ciljne grupe kojoj se političari obraćaju), što znači da se nedovoljno ističe činjenica da je prestonička pozorišna infrastruktura preporođena, Medenica greši kada automatski povezuje obnovu beogradskih teatara s repertoarskom politikom, misleći da je pitanje repertoara rešeno čim se podigne zgrada ili obnovi pozorišna tehnika. Sav mrak koji se ovde, između ostalog, nagomilavao i u doba kad je vođena polemika o tome da li pozorište treba da reaguje na politiku, doveo je do situacije koju neće preko noći razrešiti nova zdanja i bolja tehnika. Drugačiji, bolji repertoar moguće je praviti kada barem deo tog mraka bude raščišćen, kad budemo imali zakon o pozorištu, sistem ugovora, formiran precizan i pošten socijalni program, razrešeno pitanje viška zaposlenih, kao i hiperprodukcije kadrova, pa i kada bude definisano ko čini pozorišnu publiku u vremenu tranzicije, u kojem valja pažljivo odmeriti gde prestaje podilaženje ukusima onih kojima pozorište služi kao legitimacija, statusni simbol, ili puka zabava, a počinje sfera umetnosti. A do tada nam valja živeti. I raditi. Ali i konstatovati šta je uistinu dobro urađeno u našim pozorištima. Uprkos svemu, pa i Medeničinoj malicioznosti.

Žao mi je Medenice koji se bavi pozorištem u sredini koja, po njegovom mišljenju, ima tako rđavo pozorište; mora da je užasno s tom svešću svake večeri odlaziti na predstave i trpeti ljude koji ne kriju koliko ulažu u posao koji rade. Tim pre mi ga je žao jer ne sumnjam da on zna da je na drugom mestu pozorište mnogo bolje, bogatije i repertoarski osmišljenije. Tu dolazimo i do pozorišnih evropskih integracija, za koje je potrebno mnogo više od dobre volje i informisanosti. One su, dabome, zdrava osnova za formiranje ličnih kontakata pojedinaca, ali nisu dovoljne da bi se u postojećoj situaciji ovdašnje institucije priključile svetu na način koji bi se dopao Medenici. Pa ipak, držim da će Medenica i na tom planu raditi za opštu stvar. Zato sam upravo njega predložio za člana Predsedništva naše esnafske organizacije zaduženog za međunarodne kontakte.

Moje pozivanje na članove Saveta Belefa nije posledica potrebe da se sakrijem iza autoriteta (to nikada nisam činio), već pokušaj da objasnim da izvestan vid kontrole Belefovih produkcija postoji, te da su ljudi različitih pozorišnih i estetičkih stajališta zaključili da stvaraocima koje sam predložio da rade predstave za Festival pruže priliku. Kabinetska svest, međutim, ne razume da je pozorište uvek rizik, a da istinski pozorišno bogata sredina mora, osim "sigurnih aduta", kao što su, recimo, Dejan Mijač ili Egon Savin, da neguje i mlade, pruži im šansu. Pozorište je skupa stvar, ali je Belef i te kako vodio računa da se ne razbacuje novcem. Pa ipak nam, priznajem, nije palo na pamet da pozovemo Medenicu na kontrolnu probu i konsultujemo se s njim da li je uputno da prekinemo rad na predstavi koju on proceni kao loš rezultat, izraz neznanja i neodgovornosti.

A što se tiče evidencije studenata koji beže sa časova, ta kontrola je valjda jedan od Medeničinih poslova.

Aleksandar Milosavljević