Američki predsednik i publicistika:
Samozvani mesija

Buš je, i nakon svakodnevnih užasa u Iraku, bombaškog terorizma koji se širi svetom, frustracije islamista da je Zapad spreman na krstaški rat (a ovaj nesrećni termin je Buš prvi upotrebio posle 11. septembra), ostao potpuno nepokolebljiv i smiren povodom svog izbora da ratuje

Temperatura raste svakim danom kako se dvojica kandidata približavaju konačnom okršaju, što je uobičajena pojava u svim predsedničkim kampanjama, u SAD naročito. Međutim, ovi američki izbori ostaće upamćeni po tome što se bitka sa televizijskih ekrana, govornica i konvencija proširila i na izloge knjižara i rafove knjiga, gde se već tiska na stotine naslova koji pokušavaju da bace novo svetlo ili na aferu ili na psihološki profil jednog od kandidata. Ruku na srce, najviše materijala ipak je pružio aktuelni predsednik Sjedinjenih Država Džordž Voker Buš, na čiji je lik i delo već otišlo i mnogo hartije i mastila.

Rat u Iraku, odnosno kontroverze koje ga prate, u pozadini je većine knjiga Bušovih kritičara, baš kao što je svojevremeno afera Luinski eksploatisana u raznoraznim publicističkim okršajima sa predsednikom Klintonom. Ali, i suštinska razlika između afere Luinski i afere Irak dovoljna je da nas podseti da je "vreme nevinosti" u Americi prošlo, kada su se afere koje su potresale SAD ticale cigara, seksualnog flerta i nedoličnog ponašanja. Od 11. septembra ništa više nije isto ni u Americi ni šire, i zato ne čudi što se kampanja vodi nekonvencionalnijim sredstvima, ali ni to da prvi put posle dužeg vremena milioni u svetu bez prava glasa na ovim izborima osećaju da ih se ishod nekako posebno i lično tiče.

AMERIČKI PARADOKS: Jer, predsednik SAD nije samo to već i "glavnokomandujući" vojno i ekonomski najmoćnije zemlje na svetu, koja van svojih teritorija ima preko 300.000 vojnika. Poređenje sa aferom Luinski ne treba samo da nas podseti na to koliko su se stvari od tada promenile, već i na jedan specifično američki fenomen ili paradoks koji je teško razumljiv ne samo stranim već i američkim analitičarima. Kako je moguće da se Amerikanci bez milosti obruše na svoje predsednike u stvarima prilično nebitnim i ličnim, dok ih prave pravcate katastrofe i propusti koji se tiču miliona života ostavljaju ravnodušnim? A izvor dva takva propusta, koje je "Njujork tajms" u komentaru nedavno nazvao "katastrofalnim", jesu američke obaveštajne službe, prvenstveno CIA, i donekle američki predsednik. I opet je po sredi paradoks. Prvi grandiozni propust odnosi se na činjenicu da CIA, i Džordž Buš, koga služba svakog jutra snabdeva svežim izveštajima, uprkos ogromnom broju podataka, nije uspela da predvidi, a kamoli spreči napade od 11. septembra, kako je to nedavno utvrdio izveštaj posebne komisije, zadužene da ispita propuste u radu obaveštajaca. U nedeljama koje su prethodile napadima 11. septembra, Buš i CIA imali su gomilu indicija i saznanja da se Al Kaida sprema da izvrši napad na tlu SAD, ali je odlučna akcija izostala. Prašina koja se podigla iz ruševina kula Svetskog trgovinskog centra u Njujorku nije se ni slegla, a Buš je u svojoj glavi počeo da kuje plan za uklanjanje Sadama Huseina, smatrajući ga, bez ikakvih dokaza, odgovornim za saučesništvo sa Osamom bin Ladenom.

KNjIGA VETERANA: O trenutku rađanja te ideje koja ni danas, skoro godinu i po dana od zvanične objave kraja rata, ne prestaje da odnosi ljudske živote u Iraku, svedoči knjiga Plan napada veterana američkog novinarstva Boba Vudvorda, koju je nedavno u prevodu (na nekim mestima prilično trapavom) objavio Samizdat B92. Vudvord, danas pomoćnik glavnog urednika "Vašington posta", proslavio se, zajedno sa kolegom Karlom Bernštajnom pre više od trideset godina otkrićem afere Votergejt, koja je dovela do ostavke predsednika Niksona. U moru štiva koja se bave ratom u Iraku, ova knjiga nesumnjivo pruža uvid u prelomne trenutke iz najveće blizine. Vudvord je razgovarao sa preko 70 "insajdera" da bi nam uz mnoštvo detalja ocrtao ratnu mašineriju koja se pokrenula u Beloj kući samo nekoliko nedelja nakon napada 11. septembra 2001., zakulisne igre i borbu za predsednikove "oči i uši" među jastrebovima i mirotvorcima na predsedničkom dvoru. Vudvord je u uzbudljivoj hronici opisao kako je plan napada, začet u Bušovom umu neposredno posle 11. septembra, uz pomoć potpredsednika Dika Čejnija, ministra odbrane Donalda Ramsfelda i direktora CIA Džordža Teneta, te mnoštva "slučajnih prolaznika" kroz Belu kuću, poput iračkih ostrašćenih disidenata, polako dobijao kostur i meso. Knjiga svedoči o propasti diplomatije i pobedi ratne opcije, koja je, sada se jasno vidi, i jedini pobednik u ratu protiv Iraka. Diplomatija, pred malom ali odabranom četom Bušovih najbližih saradnika, nije imala nikakve šanse, jer knjiga pokazuje da su jastrebovi zamajavali i šefa američke diplomatije Kolina Pauela i ceo svet da SAD pokušavaju da reše krizu mirnim putem. Možda i bez direktne autorove namere, koji je knjigu pisao bez ostrašćenosti vidljive u raznim drugim recentnim publicističkim pokušajima, Pauel uistinu u celoj priči izgleda kao Hamlet. Vudvord navodi da je on jedini iz vrha administracije bio iskreno zabrinut što je za Pentagon i Belu kuću rat neka "velika igra", jer u "prvom ešalonu Bele kuće upadljivo nema ljudi sa vojnim iskustvom". Nema ga, ruku na srce, ni Buš, iako sebe i građanstvo često voli da podseća da je on "glavnokomandujući", sve paradirajući u jaknama pilota ratnog vazduhoplovstva, i da se hvali da je u vreme vijetnamskog rata prošao obuku za pilota pri Nacionalnoj gardi Teksasa.

Jedan drugi novinar, Jan Vilijams iz magazina "Nejšn", raskrinkao je Buša u svojoj knjizi Dezerter, kao bogatog studenta kome je moćni otac i ceo teksaški naftni klan pritekao u pomoć da ga spase i od najmanje mogućnosti da ga pošalju u rat u Vijetnamu i da sve vreme ostane prizemljen, daleko od poprišta vijetnamskih močvara. Vudvord podseća da je Pauel u tim ključnim trenucima mnogo ređe viđao predsednika, dok su gosti Ovalne sobe mnogo češće bili Čejni i Ramsfeld, pa čak i saudijski princ Bandar. Pauel je strahovao, a danas vidimo s dobrim razlogom, da Buš nema pravu predstavu o ratu i o posledicama, za šta je među svojim protivnicima bezmalo proglašen izdajnikom. Kada je uspeo da nagovori predsednika da se obrati Skupštini UN-a i Savetu bezbednosti, Čejni se sledio od straha da će "diplomatski kanali, kad jednom prorade, možda i završiti posao". No, Vudvord pokazuje, bojazni jastrebova bile su samo privremeni, jer se u napade na Hansa Bliksa, švedskog šefa inspektorske misije UN-a u Iraku, uključio i funkcioner Bele kuće Karl Rouv, norveškog porekla, koji je predsedniku objasnio "istorijsku dvoličnost Šveđana" i još više učvrstio Buša u uverenju da inspektorskoj misiji ne pruži šansu. "Sadam Husein je užasan čovek koji se udržuje sa Al Kaidom i muči svoje ljude", poručio je Buš u obraćanju Senatu, septembra 2002, dok se Čejni u svojim nastupima obrušavao na inspektorsku misiju i naciju držao u uverenju da Amerika ima nepobitne dokaze da Irak ne samo što krije oružje za masovno uništenje (ni gram do sada nije pronađen), već i da je Sadam Husein spreman svakog časa da ga upotrebi protiv "naših prijatelja, saveznika, i protiv nas".

UVID IZBLIZA: Buš je, prirodno, u središtu knjige Plan napada. S njim je autor razgovarao čak tri i po sata u roku od dva dana. Vudvord je već svojom prethodnom knjigom Bush at war naveo mnoge američke kritičare da ga nazovu "dvorskim hroničarom", a Brajan Urukuhart, bivši generalni podsekretar UN-a ga je u prikazu najnovije knjige malo podrugljivo nazvao insider extraordinaire. Uistinu, liberalni krugovi u Americi kritikuju Vudvorda da ga je "predsednik šarmirao" i da se autor prema njemu u knjizi odnosio previše u rukavicama. Ove kritike su dodatno pojačane činjenicom da se ona našla na vrhu liste knjiga za preporuku na zvaničnom sajtu predsednika Buša. Sam Vudvord je u eksluzivnom intervjuu za TV B92 objasnio da je Buš rešio s njim da razgovara kada se uverio u njegovu nameru da knjigu objavi i bez intervjua sa predsednikom. I zato je knjiga, zapravo, u istoj meri koliko je hronika planova za rat u Iraku, uvid izbliza u ličnost Džordža Vokera Buša, jer je rat u Iraku naprosto neodvojiv od ličnosti Buša, ne samo kao predsednika već i kao običnog smrtnika. Suprotno već uvreženom mišljenju o Bušu u američkoj javnosti, da je slabić i da se oslanja na savete onih u koje ima poverenja, Vudvord nam otkriva jednog sasvim drugog Buša, odlučnog, spremnog da se hvata u koštac, ali i kao čoveka koji ima misiju. Upravo je u tom delu, sasvim izvesno nehotice, Vudvord u knjizi dao povoda za strah svima nama kad razmišljamo o predsedniku najmoćnije zemlje na svetu, koji će možda njome vladati i naredne četiri godine. "Ako pitate ko je u stvari Džordž Buš, ključno za razumevanje njegovog karaktera jeste njegova odluka da krene, ona ga najviše određuje. Svakog koga sam intervjuisao potvrdio mi je da je strastven, uvek spreman, posvećen, a problem je da možda nije bio u pravu", izjavio je Vudvord u intervjuu Lariju Kingu na CNN-u. I tu se Vudvord dotakao možda najjezivije strane sopstvene knjige. U knjizi se provlači Bušov osećaj mesijanstva i sklonost ka sprovođenju u delo grandioznih ideja, kakav je bio i rat u Iraku, skopčan sa odsustvom svake namere da se te ideje provere ili razrade u konsultacijama sa onima koji o tome znaju više. Buš se nije konsultovao ni sa svojim ocem, ali ni sa važnim članovima svog kabineta, a već se odlučio za rat. "Pitao sam predsednika da li se obraćao svom ocu za savet oko rata", seća se Vudvord. "I predsednik mi je odgovorio: ‘Ne, nisam.’ Pa je onda malo zauzeo odbrambeni stav, a zatim mi je rekao nešto o svom ocu što me je zbilja iznenadilo. ‘Nije on otac koga bih ja molio za savet. Nije on otac kome bih se obratio, i od njega tražio da mi da snage.’ A zatim je dodao: ‘Ja se obraćam za pomoć jednom višem Ocu’", aludirajući na Svevišnjeg.

Buš je, i nakon svakodnevnih užasa u Iraku, bombaškog terorizma koji se širi svetom, frustracije islamista da je Zapad spreman na krstaški rat (a ovaj nesrećni termin je Buš prvi upotrebio posle 11. septembra), ostao potpuno nepokolebljiv i smiren povodom svog izbora da ratuje. Objašnjavajući razloge zašto je pristao da da intervju Vudvordu, Buš je između ostalog rekao, skoro godinu dana nakon završetka rata koji još nije prestao da odnosi žrtve: "Za mene je velika novost da je Amerika izmenila način kako se rat vodi i dobija, jer je sada lakše održati dugotrajni mir. I to je istorijski značaj ove knjige, ako mene pitate." Još je više uznemiravajuće to što je Bela kuća sasvim zadovoljna portretom predsednika koji se ispileo kroz opise kako je Buš kovao plan za ovaj rat.

Duška Anastasijević