Čečenija:
Sukob ili dvostruka igra

U vreme trajanja krize oko talaca u Beslanu, Mashadov je navodno osudio taj napad, i prema izjavi Ahmada Zakajeva, njegovog predstavnika koji je dobio azil u Londonu i čije izručenje traži Rusija, želeo je da posreduje u oslobađanju talaca

PARTNERI ILI PROTIVNICI: Basajev i...

Da li je serija terorističkih napada u Rusiji krajem avgusta i početkom septembra unela novu dimenziju i nov pristup u borbi protiv terorizma? Do Beslana su za organizovanje i izvođenje terorističkih napada uglavnom optuživane vođe čečenskih terorista Aslan Mashadov i Šamil Basajev zajedno, a sada se uglavnom za napade optužuje samo Basajev, dok Mashadov navodno nije znao za organizovanje operacije Nordost (napad na školu u Beslanu). Sve češće se nagađa i o raskolu u čečenskom separatističkom pokretu, tako da Basajev i Mashadov, po tim glasinama, više ne rade zajedno, odnosno Basajev više ne uživa podršku Mashadova.

U vreme trajanja krize oko talaca u Beslanu, Mashadov je navodno osudio taj napad, i prema izjavi Ahmada Zakajeva, njegovog predstavnika koji je dobio azil u Londonu i čije izručenje traži Rusija, želeo je da posreduje u oslobađanju talaca ukoliko mu se garantuje bezbedan povratak u Čečeniju. Mashadovljeva nedavna izjava u kojoj se on i vlada samoproklamovane republike Ičkerije ograđuju i osuđuju napad u Beslanu i po kojoj će se, nakon završetka rata, založiti da se svima koji su odgovorni za ratne zločine u Čečeniji, računajući i Basajeva, sudi pred međunarodnim sudom, takođe je usmerena na to. Posle Beslana, kao i posle svih terorističkih napada koje su počinili bilo njegovi bilo borci pod komandom Basajeva, on je pozivao na pregovore želeći da se predstavi kao mirotvorac. Ni to što navodno nije znao za napad i da Basajev deluje na svoju ruku nije ništa novo. On je i operaciju u pozorištu Dubrovka u Moskvi u oktobru 2002. izveo bez znanja Mashadova. U stvari, ispada da je sve napade u kojima je bilo mnogo žrtava izveo bez znanja Mashadova.

...i Mashadov

PODELA POSLA: Jedino što celoj priči nedostaje jeste da uverljivost kako oni zaista više ne rade zajedno i kako je u čečenskom separatističkom pokretu zaista došlo do podele. Istina, Basajev je zaista više puta izrazio želju da bude glavni, naročito prilikom upada u Dagestan 1999, što je i pokrenulo drugi rat u Čečeniji i uništilo sve što je Mashadov postigao ranijih godina. S druge strane, Mashadov nije učinio bogzna šta da ga spreči. Pretpostavlja se da je Basajev tada mogao da se i sam nađe na meti svojih bivših saboraca, ali mu je Mashadov, po njegovim rečima, oprostio. Sada se ipak čini da su "podelili poslove", tako što bi Mashadov trebalo da bude mirotvorac i pregovarač, a Basajev terorista i fanatik. Može biti da je neko u Moskvi i naseo na to i počeo da nagovara Putina da pregovara s njima, što je malo verovatno posle Beslana, jer ih Putin sve vidi kao deo plana nekog od centara međunarodnog terorizma koji i finansira operacije u Čečeniji. Poruka je pre svega upućena međunarodnoj javnosti, pre svega onoj na Zapadu koja je dosad blagonaklono gledala na njihovu "borbu za nezavisnost".

Otkako je ta borba počela imena i Basajeva i Mashadova se vezuju za nju. Mashadov se, kao bivši oficir Crvene armije, odmah našao u vrhu vlasti, odmah iza tadašnjeg čečenskog predsednika Džohara Dudajeva. Posle atentata na Dudajeva on nastavlja borbu i uspeva da s Rusijom sklopi tzv. Hasavjurtski mir 1996. Sledeće godine postaje prvi demokratski izabrani predsednik Čečenije. Iako je tada imao veliku podršku stanovništva, njegova vlada bila je obeležena opštom kriminalizacijom, tako da je u vreme njegove vladavine više ljudi napustilo Čečeniju nego u vreme rata.

Čečenija se pokazala i kao plodno tle za islamski fundamentalizam, tako da je Mashadov primio (možda je i bio prinuđen da primi) u vladu i one najekstremnije, poput Basajeva. Basajev je dobio mesto premijera, ali je verovatno odmah poželeo da predvodi dalju borbu protiv Rusije. Od početka su svi, pa i njegovi tadašnji pretpostavljeni, tvrdili da nemaju nikakvu kontrolu nad njim. Predstavljajući se kao naslednik Šamila, legendarnog čečenskog vođe s početka XIX veka, koji se dugo odupirao Rusima, on je u početku tvrdio da nastavlja njegovu borbu i da mu je krajnji cilj obnavljanje Severnokavkaskog emirata, za koji su se borili njegovi preci. S njim su u Čečeniju došli i Al Kaida i vahabiti iz Saudijske Arabije sa grupom boraca koji su mu se pridružili. Ubrzo je stvorio sopstvenu vojnu organizaciju pod svojom komandom koja je prerasla u grupu, suparničku onoj koju predvodi Mashadov, iako su im ciljevi ostali isti. Na njega su, izgleda, najviše uticali poznanstvo i zajednička borba sa zloglasnim Hatabom, poreklom Jordancem, koji mu je bio saborac i veza sa Al Kaidom. Njih dvojica su stvorili kampove za obuku terorista i svojim akcijama navukli na sebe mržnju svih, pa i Čečena. Posle Hatabove smrti zamenio ga je Abu Valid, za koga se tvrdi da je ubijen u aprilu. Njihove akcije su na kraju postale toliko okrutne i toliko besmislene da ruske vlasti, čak i da su to nekada htele, jednostavno više ne mogu da pregovaraju s njima. Za Basajeva više nema nikakvog mira s Rusima, on će nastaviti borbu "čak i ako svi Čečeni odluče da ostanu u okviru Rusije", kako je izjavio jednom prilikom. Basajevljeve akcije dovele su na kraju do toga da ga i SAD 2003. proglase međunarodnim teroristom, tako da one sada čečenske separatiste dele na teroriste i na one koji su borci za slobodu.

MARGINALIZACIJA: Kada je drugi rat u Čečeniji završen krajem 2002, od čečenskog separatističkog pokreta ostali su samo razbijeni odredi koji više nisu bili sposobni za bilo kakvu ozbiljniju akciju. Kako se čečenski narod na referendumu 2003. izjasnio za ostanak u okviru Rusije, što je i potvrdio dva puta na izborima za predsednika Čečenije glasajući za kandidate koje je podržavala Moskva, čitav separatistički pokret našao se na margini, potpuno delegitimizovan. I kratka vladavina Ahmata Kadirova, koji je ubijen u atentatu 9. maja ove godine, pokazala je da mir i stabilnost (makar i relativni) nisu nemogući, kao i da separatisti jedino terorističkim napadima mogu skrenuti pažnju na sebe.

U takvoj situaciji, Mashadov je najavio promenu taktike, kao i napad na ciljeve koji do tada nisu bili na meti. Kako je napad u Beslanu doneo opštu osudu celog sveta, Mashadovu nije preostalo ništa drugo nego da opet pokuša da se predstavi kao spasilac talaca i mirotvorac i tako proba da zadrži simpatije Zapada. U izjavi kojom osuđuje takve napade i poziva na odgovornost, on ipak tvrdi da su takvi napadi posledica i reakcija na rusku politiku u Čečeniji. On optužuje Rusiju za genocid nad Čečenima, zaboravljajući pri tom da su u Beslanu stradala i deca, koja nisu ni bila ruska i koja nemaju nikakve veze ni s njim ni s njegovom borbom. Što se eventualnog sukoba sa Basajevom tiče, čak i da stvarno postoji, to neće mnogo promeniti stav Rusije, jer za ruske vlasti nikakvih pregovora i primirja nema. To je bilo jasno još od početka Putinove vladavine.

Marko Savić