---

Država i sport >

Cena ponosa

Za koje reprezentacije nastupaju sportisti ponikli u Srbiji i da li država ima interes i novac da ih po svaku cenu zadrži

Nataša Janić je ostvarila svoj san. Na Olimpijadi u Atini osvojila je dve zlatne medalje u kajaku. Rođena u Bačkoj Palanci, na poslednjim igrama branila je boje susedne Mađarske. Slika na kojoj se ona smeje i podiže veslo iznad glave u znak pobede obišla je čitav svet. U Budimpešti i Segedinu priređen joj je doček kakve smo u Beogradu viđali ranijih godina kada su se košarkaši, vaterpolisti i odbojkaši vraćali sa velikih takmičenja.

Do pre dve godine Nataša je trenirala u Srbiji i važila je za najperspektivniju kajakašicu u svetu. Sa osamnaest godina takmičila se na Olimpijadi u Sidneju i osvojila četvrto mesto. Njen pokojni otac, proslavljeni jugoslovenski kajakaš Milan Janić, znao je da Nataša ima potencijal za svetski vrh. Nije našao zajednički jezik sa predstavnicima Kajakaškog saveza Srbije i sa predstavnicima države. Ovih dana, kako za "Vreme" potvrđuje Natašin brat Mića Janić, njenim stopama krenuo je i brat Stjepan, takođe talentovani i uspešni kajakaš, koji će ubuduće nastupati za susednu Hrvatsku.

Javnost se nekako radovala zbog uspeha devojke koja je "iz naših krajeva", koja je u Srbiji selektovana, ali se pojavio i osećaj žalosti jer medalje nisu stigle u Beograd. Ko je za to kriv i ima li uopšte smisla tražiti krivca? Predstavnici države oličeni u Upravi za sport, predstavnici saveza, bilo kajakaškog bilo sportskog? Nekako su svi pokušali da operu ruke, pravdajući se da je bilo pokušaja da se Nataša zadrži ali je ispalo da sistem ne funkcioniše i da zbog silne birokratije nije bilo prave komunikacije. Kao da se nije znalo kome bi Nataša trebalo da se obrati da bi joj se omogućilo da se na vrhunski način bavi sportom za koji je supertalentovana. Navodno je Milan Janić tražio oko 120.000 evra za olimpijski ciklus – toliko je bilo potrebno da se iskuju olimpijske medalje.

Srđan Bošković, načelnik Uprave za sport pri srpskom ministarstvu prosvete, kaže za "Vreme" da u Srbiji nema strategije razvoja sporta i da je jasno da se dešavaju promašaji zbog neusklađenosti sistema. Bošković priznaje da je od početka bio upućen u problem oko Nataše Janić, ali da nije bilo moguće pronaći rešenje.

Dok je Janićeva nastupala u zelenom dresu Mađarske, nacionalne boje državne zajednice SCG zastupao je na olimpijskom bazenu Milorad Čavić, mladić koji je prošle godine bukvalno eksplodirao u plivačkom svetu i bio proglašen u Beogradu za sportistu godine. Čavić studira i ternira u SAD i Srbija nije u njega ništa uložila. "To je istina", kaže za "Vreme" Bošković: "Možda smo mu kupili neke avionske karte."

Ako bismo nastavili s nabrajanjem primera u kojima su sportisti menjali "nacionalne boje" došli bismo i do fudbalera Predraga Pažina i Zorana Jankovića, koji su proteklog leta nastupali za bugarsku fudbalsku reprezentaciju na EP-u u Portugalu. Kako nikada nisu igrali za neku nacionalnu selekciju pre toga, dobili su tu šansu u bugarskom timu. Ovih dana sličnu stvar najavio je i Dejan Petković zvani Rambo, koji je po odlasku iz Crvene zvezde sredinom devedesetih godina i epizode u Real Madridu punu afirmaciju stekao u Brazilu, igrajući za najveće klubove sa velikim uspehom. Sada ima želju da, po dobijanju brazilskog državljanstva, pokuša da izbori mesto u timu svetskih prvaka. Kuriozitet predstavlja ovoletošnje pojačanje KK Crvena zvezda u liku najtalentovanijeg turskog košarkaša Emre Bajava (17 godina, 211cm visine), koji je dobio i srpskocrnogorsko državljanstvo. Predstavnik kluba Ilija Kovačić u izjavi za "Vreme" kaže da je mladi Emre izabrao Beograd i Srbiju jer je procenio da ovde ima najviše uslova za vrhunsko napredovanje. Bajav neće moći da nastupa za reprezentaciju SCG jer je već igrao za Tursku.

Iz predočenih primera vidi se da je izbor nacionalne selekcije individualni čin i da po pravilu ne mora da znači puko propadanje sporta u jednoj zemlji. Bošković smatra da je neophodno donošenje jasne strategije razvoja sporta na najvišem nivou i, prema njegovoj proceni, to bi trebalo da se dogodi do kraja ove godine. Novooformljeni Savet za razvoj sporta (Bora Stanković, Mile Tomić, Žarko Zečević, Ivan Ćurković, Nebojša Ilić, Predrag Manojlović, Bratislav Đorđević, Snežana Lakičević-Stojačić i Aleksandar Šoštar, direktor Uprave za sport) ima zadatak da odredi strateške pravce razvoja sporta u Srbiji. Na čelu Saveta se nalazi proslavljeni vaterpolista Aleksandar Šoštar kome ne nedostaju znanje, volja i želja da "stvari sportske" postavi na stabilne institucionalno-normativne noge. Namera je da plan strategije razvoja sporta usvoji Skupština Srbije. Posle toga bi se išlo na donošenje novog zakona o sportu.

"Sport je stvar nacionalnog ponosa u ovoj zemlji", iskren je Bošković dodajući da će strategija ići u pravcu razvoja vrhunskog sporta, što nije slučaj u svim zemljama. Država bi trebalo da odredi pravac razvoja i onog što se naziva masovni sport, koji je baza ne samo za stvaranje vrhunskih sportista, nego i osnova zdravlja stanovnika jedne države.

Koliko je novaca potrebno za odgajanje vrhunskih sportskih asova? Sa ovogodišnjim budžetom od oko dva milona evra verovatno se mogu podmiriti samo osnovne potrebe brojnih saveza. Iz Uprave za sport stižu uveravanja da će se insistirati na povećanju budžetskih sredstava usmerenih u sportske aktivnosti. Bošković za "Vreme" kaže da u savezima postoje evidencije o mladim sportistima koji nastupaju u inostranstvu, a da se trenutno u saradnji sa organizacijom Grupa za preporod Srbije pokušava da pokrene mreža na svetskom nivou koja bi trebalo da privuče i sportiste i stručnjake koji su srpskog porekla, ali su selektovani u inostranstvu.

Dve olimpijske medalje su ocenjene kao znak za uzbunu, jer je sport retka oblast u kojoj je Srbija katkad bila u ravni sa svetom, a neretko i bolja od toga. Aleksandar Šoštar je realan: "Treba da se napravi strategija kako da u Pekingu 2008. budu četiri umesto dve medalje."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---