Dok je Arafat još lebdio između života i smrti, na sastanku svih palestinskih lidera odlučeno je da se svaki naredni korak dogovara, da bi se sprečio eventualni haos

Odluka o izraelskom povlačenju sa palestinskih teritorija, teška bolest Jasera Arafata i odluka po kojoj on više nije u stanju da obavlja svoje funkcije, neizvesnost oko njegovog naslednika (jednog ili više njih) i raspad vladajuće koalicije u Izraelu obeležili su poslednjih dvadesetak dana na Bliskom istoku. Trenutak za istoriju – tamo gde istorije ima previše. Posledice ovih događaja tek će se osetiti, dok se sada postavljaju pitanja kuda sve to vodi i šta se može očekivati u budućnosti.

Prihvatanje plana izraelskog premijera Arijela Šarona o unilateralnom izraelskom povlačenju sa palestinskih teritorija (iz pojasa Gaze i dela Zapadne obale), po opštem mišljenju, predstavlja prekretnicu u dugogodišnjem sukobu između Izraela i Palestinaca. Mada ideja o razdvajanju nije nova, a stvaranje palestinske države podržavano i najavljivano u nekoliko poslednjih mirovnih sporazuma, konačna odluka o početku njenog sprovođenja veoma je uskomešala duhove u Izraelu. Iako je većina stanovništva za povlačenje, kao i opoziciona Laburistička partija Šimona Peresa, izraelski premijer je najviše problema oko njenog prihvatanja imao u sopstvenoj desničarskoj partiji Likud i sa svojim koalicionim partnerima iz Nacionalne religiozne stranke (NRP). Pošto nije želeo da pristane ni na jedan od zahteva svojih koalicionih partnera, vezanih za povlačenje (referendum o planu za povlačenje u roku od dve nedelje, novi izbori ili zamrzavanje odluke o povlačenju), Arijel Šaron sada mora da se suoči sa raspadom svoje koalicije, jer je Nacionalna religiozna partija (NRP) odlučila da napusti i koaliciju i Vladu.

ŠTA DAljE: Mada se ovakav ishod mogao predvideti, dok ovaj tekst ide u štampu, ne nazire se šta će se dalje dešavati. Sve opcije – od novih izbora do ostanka ove, manjiske vlade, pa do formiranja donedavno nezamislive koalicije između Likuda i laburista, ostaju otvorene. Jedino je malo verovatno da će Arijel Šaron olako prepustiti premijerski položaj, naročito ne u ovako delikatnom trenutku, kada sprovođenje njegovog plana treba da počne. Iako se razilaze po mnogim pitanjima, Šaronove pristalice u Likudu i laburisti Šimona Peresa imaju slične poglede što se tiče razdvajanja sa Palestincima. Možda je, kako je ocenio jedan izraelski analitičar, "političko tle u Izraelu spremno za stvaranje jednog novog političkog centra koji će se oslanjati na najšire izraelsko stanovništvo, ni ono krajnje religiozno, ni ono antireligiozno, ni ono koje je do kraja vezano za teritoriju, ni ono koje se oseća pobeđenim".

I pored svih problema na izraelskoj političkoj sceni, izgleda da su oni sa kojima se susreću njihove kolege u suprotnom taboru ipak veći. Iako su Izraelci najavili da neizvesnost oko Arafatovog naslednika neće uticati na odluku o povlačenju, kako se čini, jedino što bi moglo da ga odloži jeste upravo to. Kako su palestinske vlasti odlučile da Arafat zbog bolesti više nije u stanju da obavlja svoje dužnosti, nejasna situacija oko njegovog eventualnog naslednika nosi velike probleme i već viđenu borbu za vlast nad Palestinskom upravom. Nijedan od eventualnih pretendenata nema njegovu harizmu i uticaj, a on je svoju vlast ljubomorno čuvao, i nije se izjašnjavao o tome ko ga može naslediti.

PODELA FUNKCIJA: Arafat je imao tri glavne funkcije u Palestinskoj upravi: mesto predsednika Palestinske uprave, predsednika Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) i predsednika Fataha. Po palestinskim zakonima, mesto privremenog predsednika pripašće predsedniku parlamenta Raviju Fatuhu, dok će sadašnji premijer Ahmed Kurei nastaviti da obavlja svoje dužnosti i preuzeti kontrolu nad službama bezbednosti, koju je imao Arafat. Mahmud Abas, Kureijev prethodnik na mestu premijera, preuzeće kontrolu nad PLO-om i nad Fatahom, iako se pojavila vest da je Arafat već izabrao Faruka Kadumija za to mesto. Dok je Arafat još lebdio između života i smrti, na sastanku svih palestinskih lidera odlučeno je da se svaki naredni korak dogovara, da bi se sprečio eventualni haos. Palestinska delegacija otputovala je u Pariz, gde se Arafat nalazi na lečenju, kako bi konačno utvrdila njegovo stanje.

Iako je postao simbol Palestine i jedini koji je imao uticaj na celoj palestinskoj teritoriji, postaje jasno da Arafat gotovo ništa nije učinio da obezbedi njeno jedinstvo i nakon svog odlaska. Od kada se 1994. vratio u Palestinu, izgleda da mu je glavna briga bila da učvrsti svoju vlast. Dubina jaza koji deli sadašnje palestinsko rukovodstvo i ostale koji mogu da utiču na razvoj prilika u njoj, postala je vidljiva tek nakon njegovog odlaska. Palestinci će sada morati da se suoče sa sukobom generacija, razlikama između islamista, nacionalista i ostalih, interesima lokalnih lidera i razlikama u odnosu na sukob sa Izraelom. Zato se i odluka da se dogovara svaki naredni korak može posmatrati kao zatišje pred buru, dok konačno ne bude doneta odluka o Arafatovom nasledniku.

SUKOB GENERACIJA: I Mahmud Abas i Ahmed Kurei su pripadnici stare garde i do sada su bili u Arafatovoj senci i nemaju podršku palestinskog stanovništva. Najpopularniji palestinski političar Marvan Barguti nalazi se u zatvoru u Izraelu, gde je osuđen na doživotnu robiju zbog terorizma. Takođe, iz palestinskog ugla, izraelsko povlačenje je posledica palestinskog otpora, a ne dugogodišnjih pregovora, tako da popularnost imaju oni koji su ratovali, a ne Kurei i Abas, koji su postali poznati kao pregovarači. Ni jedan ni drugi nisu uspeli da sprovedu reforme koje su bile neophodne, tako da su delili posledice optužbi za korupciju kojima je Arafat bio izložen poslednjih godina. I najzad, i jedan i drugi su najveći deo života proveli van Palestine, tako da sada nemaju jako uporište u njoj. Za razliku od njih, mlađi pripadnici PLO-a, u koje spadaju i šefovi službi bezbednosti u Gazi i na Zapadnoj obali Mohamed Dalan i Džibril Radžub, i koji su ceo život proveli u Palestini, a nije im strana ni saradnja sa militantnim organizacijama poput Hamasa i Islamkog džihada, uspeli su da izgrade sopstvena uporišta. I na kraju, Hamas, uz PLO najpopularnija palestinska organizacija, iskazao je želju da učestvuje u vlasti. On se do sada protivio svim mirovnim sporazumima sa Izraelom i čini se da njega od sadašnjeg palestinskog rukovodstva deli provalija. Sadašnji palestinski lideri smatraju da su sa mogućnošću stvaranja palestinke države dobili 23 odsto istorijske teritorije Plalestine, dok u Hamasu misle da su oni ipak izgubili 77 odsto. Dok je Arafatova popularnost poslednjih godina opadala, Hamasova je rasla, tako da je on, pored PLO-a, jedini koji ima široku podršku stanovništva i u Gazi i na Zapadnoj obali.

Odluka s kraja septembra o održavanju izbora na svim nivioma jedan je od načina da se spreči haos koji bi mogao da nastane. Međutim, bez obzira na ishod eventualnih izbora, svaka naredna palestinska vlada moraće da se suoči sa najrazličitijim lokalnim liderima, starešinama uticajnih porodica, klanovima i ostalima koji su izašli na videlo u poslednje vreme, i još biti izložena pritisku i Izraela i međunarodne zajednice da razoruža teroriste, što do sada nije uspelo ni Arafatu. Naprotiv, poslednjih godina njegove vladavine oni su samo ojačali. Ko će se prihvatiti tog teškog posla, pokazaće vreme.

Marko Savić