VREME 724, 18. novembar 2004. / VREME
Jubilej Beogradske berze:
Destilati poslovnog znanja
U Srbiji je delovala (i još deluje) isto toliko snažna, a u dugim istorijskim razdobljima, ispostaviće se, i snažnija, suprotna ideja – da Srbiji ne treba berza, da joj ne trebaju špekulanti, da joj ne treba kapitalizam
|
Mada se kod nas po tradiciji, uvek bučno i patetično, jedino slave i obeležavaju jubileji narodnih buna i ustanaka, poraza i pobeda srpskog oružja, pa i političkih zaokreta i pučeva, čini se da dolazi vreme kada će i godišnjice pojedinih institucija, preko kojih se ovde gradila "građanska civilizacija", početi da privlače pažnju srpske javnosti. U tom smislu, protekle sedmice je bio primetan napor Beogradske berze da s nekoliko prigodnih svečanosti i radnih skupova obeleži 110. godišnjicu osnivanja. Reč je, dakako, o godišnjici utemeljenja jedne tržišne ustanove koja je dala nemali doprinos razvoju "finansijske civlizacije" na Balkanu.
Tim povodom održana je u Beogradu Treća međunarodna konferencija Beogradske berze na kojoj je raspravljano o berzanskim indeksima, korporativnom upravljanju i akcionarstvu, regionalnoj saradnji finansijskih tržišta i investicionim i penzionim fondovima (17. novembra). U prigodi je u Kolarčevoj zadužbini otvorena izložba starih hartija od vrednosti, a, što je možda najznačajnije, iz štampe je izašla i kapitalna publikacija (na 1800 strana), koja sadrži sve dosadašnje zakone, statute i druge propise, koji su regilisali ili danas regulišu rad Beogradske berze, te sve "preživelie" berzanske izveštaje zabeležene tokom njenog dosadašnjeg poslovanja.
Naime, kako u predgovoru ove publikacije ističe Milko Štimac, predsednik Komisije za hartije od vrednosti, originalna arhiva Beogradske berze spaljena je gotovo odmah nakon što je Beograd oslobođen 1944. godine, jer je ona sadržala knjige akcionara, dokaze o porodičnim ulozima u vlasništvo srpskih fondova, fabrika i banaka. Time je "nova vlast", kako kaže Štimac, odmah pokazala da svaka diktatura udara prvo na ekonomsku nezavisnost srednjeg sloja. (Duplikati izveštaja Beogradske berze izgoreli su u Narodnoj biblioteci posle aprilskog bombardovanja 1941).
KAKO JE SVE POČELO: Kao i svaka berza i ova Beogradska nastajala je u početku spontano, jer je još polovinom XIX veka otmena kafana Čitalište u Knez Mihailovoj ulici, u koju su dolazile novine sa kursnim listama važnijih valuta u susednim zemljama, postala središte razmene informacija među trgovcima o kursu raznovrsnog novca koji je tada kolao Srbijom. Uprava kafane je zbog toga u hodniku istakla tablu, prvo sa kursnom listom novca, a kasnije su na toj tabli počeli da se beleže kursevi menica domaćih firmi. Na kraju, da bi se tu odmah moglo trgovati novcem i hartijama, ispod table je postavljen astal sa "tevterom" i momkom koji je mogao da zapiše transakcije. Slično se na Savamali trgovalo robom. Tako se na različitim mestima u Beogradu počelo "berzanski" trgovati devizama, efektima i robom i pre osnivanja berze.
Normativnu podlogu za osnivanje Beogradske berze dao je Zakon o javnim berzama Kraljevine Srbije, donet još 3. novembra 1886. godine, kada je ministar finansija bio naprednjak Čedomilj Mijatović. No, trebalo je da prođe još osam godina da se doista i osnuje prva srpska berza. Naime, osnivačka skupština Beogradske berze održana je, pod predsedništvom trgovca Dimitrija Stamenkovića, u Građanskoj kasini u Beogradu, 21. novembra 1894. godine, a Berza je svečano otvorena i osvećena 1. januara 1895. godine. U vreme osnivanja Beogradske berze ministar finansija bio je Vukašin J. Petrović, koji je počeo karijeru kao liberal, a kasnije se pridružio Naprednjačkoj stranci. Prve aukcije su obavljene 2. januara 1895. godine, u više nego skromnim prostorijama iznad kafane "Bosna" na Savi (na uglu Karađorđeve i Travničke ulice). Posle prvog privremenog, dugoveki Statut Beogradske berze usvojen je 6. jula 1898. godine.
U vreme kada je donet Zakon o javnim berzama, i to treba imati u vidu, Srbija je već imala skoro decenijsko iskustvo sa evropskim finansijskim tržištima, to jest država je za desetak stranih zajmova već dugovala oko 250 miliona dinara, a godišnja služba po tim dugovima, od oko 15 miliona dinara, odnosila je blizu trećine državnog budžeta. Sigurno je da je i to ponukalo srpsku vladu da donese Zakon o javnim berzama kako bi eventualno i na domaćem tržištu plasirala državne obveznice.
Takvo tržište, istina, stvoreno je tek osam godina nakon usvajanja spomenutog zakona, a posle prve aukcije, izveštač Trgovinskog glasnika je među njenim učesnicima pronicljivo uočio, osim "bojažljivosti početničke" i "veru u sebe, zauzetost, izvesno oduševljenje". Taj skromni početak, u stvari, i nije bio toliko skroman. Mada su dijahronijska upoređenja u ekonomiji gotovo nemoguća, samo ilustracije radi treba reći da bi promet u prvoj godini rada Beogradske berze (1895) od oko deset i po miliona dinara, kada ga stavimo u korelaciju sa tadašnjim državnim budžetom – teorijski bio ravan nekom današnjem prometu od blizu milijardu evra.
"OZBIljNA BORBA ZA TRGOVINU NAŠU": Kada se od takvog starta, kroz deset godina, 1905. godine, na početku carinskog rata sa Austro-Ugarskom monarhijom, Srpsko trgovačko udruženje obratilo svojim članovima pozivom da se više učlanjuju u Beogradsku berzu (dotada je ona stekla 109 članova), u njemu je istaknuto da su "nastali dani borbe, ozbiljne borbe i za trgovinu našu", te da se "sve, pa i ona mora prilagođavati zahtevima novoga doba, zahtevima progresa svetskog, ako ne želi biti nemilosrdno pregažena velikim i brzim točkom njegovim". Ovi detalji upućuju na zaključak da je u Srbiji čežnja za progresom, čežnja za modernizacijom, oduvek imala najvatrenije zagovornike u ekonomskoj superstrukturi i da je naša stara trgovačka elita imala vere u sebe i u Srbiju koja teži svetskom novom dobu. Dakle, tadašnji ekonomski patriotizam, to jest borba za ekonomsku emancipaciju Srbije od diktata iz Beča i Pešte, shvaćena je kao borba za još šire otvaranje prema novim tržištima u svetu, a ne kao politika zatvaranja prema svetskoj konkurenciji.
Glavni poslovi su u prvim godinama rada bili valutno-devizni, dok produktni poslovi (stoka, žitarice, pekmez od šljiva, itd.) nisu dobro išli iz mnogo razloga, a pre svega zbog neformalizovane i nesigurne standardizacije robe. Tek po stvaranju prve Jugoslavije 1918. godine i nakon zaključenja Dunavskog ugovora u Beču 1936. godine (između predstavnika berzi u regionu), stvoren je obrazac standardizovanog ugovora za berzansko trgovanje s međunarodnim važenjem, ali se ni u njemu nije moglo doći do sporazuma o standardima za žito i kukuruz. Ipak, najslavniji dani Beogradske berze bili su upravo u razdoblju između dva svetska rata, kada je 1934. godine i izgrađena palata Berze na današnjem Studentskom trgu (sada je u toj zgradi Etnografski muzej). Posle Drugog svetskog rata, komunisti su ukinuli Beogradsku berzu (formalno tek 1953. godine), kao srce starog finansijskog sistema i "tvrđavu klasnog neprijatelja", a ona je na neki način oživela tek 1989. godine, kada je vlada Ante Markovića donela Zakon o tržištu novca i tržištu kapitala SFRJ, 28. oktobra 1989. godine.
BERZA, MORAL, IMOVINA...: Ako se ovom prigodom vratimo u dane nastajanja Beogradske berze, treba zapaziti da je još tada, paralelno sa idejom utemeljenja ove najdinamičnije i najpreciznije ustanove tržišne ekonomije, u Srbiji delovala (i još deluje) isto toliko snažna, a u dugim istorijskim razdobljima, ispostaviće se, i snažnija, suprotna ideja – da Srbiji ne treba berza, da joj ne trebaju špekulanti, da joj ne treba kapitalizam. Ta shvatanja nisu kod nas zastupali (i ne zastupaju) samo jasno opredeljeni levičari ili jasno deklarisani krajnji desničari, nego često i liberalno opredeljeni intelektualci.
Na primer, evo kako je jedan od rodonačelnika liberalne ideje u Srbiji, Vladimir Jovanović (otac još čuvenijeg profesora i političara Slobodana Jovanovića), još pre osnivanja Beogradske berze, pisao o "igri na berzi" u svom "Političkom rečniku" 1870. godine:
"Igra na berzi ima žalosna uti caja na javni moral i na javnu imovinu. Ona izmamljuje gramzivu želju za velikim dobicima koji se za malo vremena, bez rada i muke postižu; time ona odbija ljude od privredne i poštene radnje. Računeći na slučaj i slepu sreću, ona meće na kocku pošteno stečenu imovinu za uobražena blaga; trudno sabrane zaštede izčezavaju sa prevarenim nadama; a što nekolicina slučajno dobije, to se plaća skupim žrtvama mnogih. Đavo doneo, đavo odneo, veli srbska poslovica; i zaista, ono što se igrom na berzi dobije, ponajviše se lakoumno i raskošno poarči. Igre na berzi biće dokle god bude raskošnih vlada, koje ne mogu da se nauzimaju zajma, žrtvujući budućnost sadašnjosti."
Iako, naravno, ne treba prestrogo suditi o citiranim stavovima starog Jovanovića, jer je on, sigurno, pred očima imao raznovrsne skandale po tadašnjim evropskim berzama i sigurno da je, tada još kao opozicionar, imao na umu i "rastrošnost" srpske vlade – ipak je, u citiranom izvadku iz njegove odrednice o berzama, lako uočiti sve elemente u Srbiji dugovekog i tvrdokornog straha od tržišne ekonomije i bezdušne "igre vrednosti" koju ona donosi. Naime, iz ovog citata lako je uočiti da je i danas rašireno shvatanje o berzi kao "kockarnici" u kojoj su igrači vođeni samo (kapitalističkom) "gramzivošću" – zapravo odavno prisutno u našoj sredini, što potvrđuje notornu ocenu da ekonomska zaostalost stalno provincijalizuje i sama ekonomska, a ne samo politička shvatanja.
No, na drugoj strani, uprkos tom antitržišnom patrijarhalnom moralizmu i potonjem radikalsko-socijalističkom egalitarizmu, u Srbiji su i potkraj XIX veka delovale snage koje su zagovarale doista liberalna i evropski moderna shvatanja uloge svetskog tržišta i tržišne ekonomije uopšte i one su posebno došle do izražaja posle sticanja nezavisnosti Srbije, nakon Berlinskog kongresa 1878. godine, naročito tokom ministarstava Naprednjačke stranke.
Jedan od vodećih ljudi te stranke, Čedomilj Mijatović, praktično je i izveo Srbiju na svetska finansijska tržišta, početkom osamdesetih godina XIX veka. On je prilikom obrazlaganja prvog velikog zajma Kneževine u Parizu od 100 miliona dinara (francuskih franaka), za izgradnju železničke pruge od Niša do Beograda 1881. godine, tadašnjim poslanicima održao čitavo predavanje o međunarodnim berzama:
"Berza to je pijaca za novac ili artije od vrednosti. Artije koje se prodaju to je espap, koji ima cenu. Svakome je narodu u interesu da se njegove obveznice prodaju na berzi, da tamo imaju pristupa. Svaka vlada ima pravo da reši oće li se čije obveznice na berzama njezinim primati ili ne. Gospodo, mi bi bili u šteti kad ne bi mogli naše obveznice prodavati na evropskim pijacama."
"TRG SVIH TRGOVA": Razvoj Beogradske berze veoma su usporili politički i ekonomski problemi koje je Srbija imala potkraj XIX veka. Ključni problem iskrsao je kada je srpska vlada 1896. godine, kroz Narodnu skupštinu progurala "Karlsbadski zajam o konverziji", to jest ugovor o reprogramu nagomilanih stranih dugova. Taj ugovor o konverziji predstavljao je "novi zajam" od nominalnih 355 miliona dinara, sa četiri odsto kamate i rokom otplate od 72 godine i njime je trebalo "otplatiti" deset petoprocentnih zajmova sa kraćim rokovima isplate, plus obaveze po Ruskom zajmu iz 1876. i obaveze po otkupu Solskog zajma iz 1890. godine. Francuske banke, koje su bile poverioci kod ključnih ranijih zajmova Srbije, žestoko su protestovale što ni o čemu ništa nisu bile pitane prilikom ove "dužničke cesije", pa su novčane berze Pariza sledećih sedam godina bile zatvorene za emisiju novih srpskih vrednosnih papira. Zbog značaja i veličine Pariske novčane berze, bilo je to tada ravno svetskoj finansijskoj izolaciji, to jest "svetskim sankcijama" (kojima je ne mali doprinos dala i Rusija, vodeći pravi diplomatski rat protiv uticaja eks kralja Milana na prilike u Srbiji). Ova izolacija je u velikoj meri usporila razvoj Beogradske berze, upravo u prvim godinama njenog delovanja, jer je neposredno posle te sedmogodišnje finansijske izolacije, 1905. godine, počeo carinski rat Srbije sa Austro-Ugarskom, sa još sedam godina "mršavih krava". Ipak, ona je opstajala, jer je trgovački sloj stalno tražio i pronalazio nove spoljnoekonomske poslove.
U stvari, moglo bi se reći da je Beogradska berza od osnivanja postala ključna uporišna tačka modernizacijskih težnji u Srbiji i veoma brzo je postala jedna od najuticajnih ustanova naše ekonomije. Naime, jedan tadašnji posmatrač piše da je Beogradska berza "postala trg sviju trgova i središna tačka vaskolikog velikog poslovnog života. Ocena koja se na berzi dobija jeste destilat poslovnog znanja glavnih ličnosti u privrednom životu... Berza je u neku ruku postala mozak narodne privrede. Na berzi se, istina, vode najčešće i najljuće borbe između suparnika, ali na njoj se opet stvaraju najveći imetci i formiraju najmudriji i najsposobniji poslovni ljudi". Dakle, udžbenička maksima da je finansijsko tržište "mozak" svake privrede, bila je dobro znana i u našim poslovnim krugovima još pre sto godina.
Dimitrije Boarov
Nakon ponovnog osnivanja Beogradska berza ispočetka radi pod imenom Jugoslovensko tržište kapitala, u skladu sa Zakonom o tržištu novca i tržištu kapitala. Osnivačka skupština održana je 27. decembra 1989. godine i tada je zapravo osnovana prva berza u srednjoj i istočnoj Evropi. Osnovale su je 34 najveće banke sa teritorije bivše Jugoslavije, kao organizaciju finansijskog posredovanja s potpunom odgovornošću. Posle "reosnivanja", Beogradska berza nije mnogo napredovala sve do reformske 2002. godine, kada je doživela snažan zamah uz pomoć privatizacije i kada je imala promet od preko 100 milijardi dinara. No potom je došlo do jenjavanja aktivnosti na Berzi iz raznovrsnih "sistemskih razloga", pa je u prvom polugodištu ove, jubilarne godine zabeležen promet od samo 24 milijarde dinara. Ostvareni promet u periodu januar–oktobar, iznosio je 32,9 milijardi dinara i realizovan je kroz više od 110 hiljada transakcija. Akcije u prometu na slobodnom berzanskom tržištu učestvovale su sa oko 59 odsto ili sa 19,5 milijardi dinara, ostvarenih kroz više od 51.000 transakcija. Zaključno sa 31. oktobrom 2004. godine na slobodnom berzanskom tržištu Beogradske berze nalazilo se 320 različitih akcija preduzeća i banaka. Zašto je došlo do izvesnog usporenja prometa? Pre svega zato što je trgovanje akcijama preduzeća na Beogradskoj berzi bilo zimus blokirano dosta dugim prenosom podataka iz Privremenog u Centralni registar i više puta odlaganim povezivanjem ovog registra sa Berzom. To jenjavanje prometa uzrokovano je i povećanim vanberzanskim trgovanjem akcijama. Sve dominantiji metod privatizacije putem "dokapitalizacija" takođe je sužavao živost na Berzi. Direktor Beogradske berze Gordana Dostanić stalno upozorava da naše najvažnije finansijsko tržište stalno opterećuju neusklađenosti između Zakona o hartijama od vrednosti, Zakona o privatizaciji, Zakona o akcijskom fondu i Zakona o privrednim društvima. Direktorka Dostanić naročito je ogorčena praktičnim povlačanjem Akcijskog fonda sa Berze, nakon uvođenja instituta javne "ponude za preuzimanje", s kojim je praktično Berza izbačena iz glavne igre u prometu kapitala. Država je umrtvila promet na Berzi forsiranjem nestandardnog metoda prodaje akcija licitacijom, što je favorizovalo velike investitore, a male udaljilo od tražnje akcija. Uopšte uzev, odnos finansijskog i realnog sektora je i dalje opterećen rizikom, pa se sada mnogi poslovi sele pred sudove i njihovo beskonačno arbitriranje. Smetaju i normativna rešenja koja parcelišu tržište obveznica na tri dela, pa je samo jedan deo na Berzi, to jest na pravom tržištu. Kada se pri tome ima u vidu da još nemamo regulitavu o investicionim fondovima, jasno je zašto se na "tržišnoj vagi" Berze još ne može izmeriti stanje u većem delu privrede i lako je zaključiti da se značajan kapital u Srbiji i dalje sporo vrti samo u ograničenim bankarskim proizvodima. No, berza će sve to preživet, što pre to bolje – jer je ekonomska istorija pokazala da je neophodna svakoj privredi koja želi napred, jer je ona najprecizniji termometar svakog tržišta i najbrži instrument seobe kapitala u zone najvećeg prinosa. |
