---

Hladnokrvni ubica >

Sadizam kao profesija

Profesionalne ubice su osobe sa drugačijim moralnim načelima od uobičajenih. Funkcionišu hladno, po potrebi surovo, indiferentno prema postupcima koje mi, obični ljudi, smatramo amoralnim i neprihvatljivim. Mogu da ponište celu jednu porodicu, čak i decu, kao što se nedavno dogodilo u Horgošu

Nauka kaže da se sva ubistva, u najopštijem smislu, mogu svrstati u tri kategorije: kao afektivno-impulsivna ili psihotična radnja koja ima dve podgrupe – ubica je ili duševno bolesna osoba koja vođena svojim sumanutostima počini ubistvo, ili se radi o zdravoj osobi koja intoksikacijom organizma alkoholom ili drogama zapadne u izmenjeno stanje svesti slično epileptičarima, ili je voljna radnja osobe koja je motivisana nekom korišću, najčešće novcem.

"Jedino što se može reći za sve počinioce ubistva sa predumišljajem, naročito za plaćene ubice, a da se ne pogreši, jeste da su u svakom slučaju skloni aktivnom nasilničkom ponašanju, da u sebi nose sadističke crte ličnosti, da su iskrivljenog morala, da nemaju saosećanja za druge, niti osećanje krivice ili straha od kazne", objasnila je za "Vreme" doc. dr Nada Janković, specijalista kliničke psihologije i stalni sudski veštak. "Osnovna zajednička karakteristika im je, takođe, odsustvo afekta: vođeni su isključivo vlastitim potrebama, a svoje žrtve ne doživljavaju kao ljudska bića, već kao objekte."

TEŠKA PATOLOGIJA: Nisu ni svi koji su kadri ubiti zarad novca isti: ima ih koji "posao" obave kao dobri službenici, "brzo i čisto", bez mnogo buke i krvi, ali ima onih koji pre egzekucije muče žrtvu, bez obzira na to da li je mučenje naručeno ili je usmereno ka iznuđivanju nekog podatka, recimo gde je sakriven novac. Primera obe vrste u poslednje dve decenije ima na pretek. Dr Čedo Miljević, specijalista psihijatrije, takođe sudski veštak, kaže da se, bez obzira na izvesne razlike, u oba slučaja nesumnjivo radi o sadistima. "To su ljudi koji uživaju u tuđoj patnji i svojoj nadmoći. Svejedno je da li će ubica držati snajper i pucati po prolaznicima, da li će pozvoniti na vrata i ubiti onoga ko vratima priđe, ili će žrtvu vezati za stolicu i kasapiti je: to govori o težini patologije, a ne o tome da li je u pitanju sadizam ili ne."

Medicinski gledano, svi oni pate od antisocijalnog poremećaja ličnosti, ali ipak, kako kaže dr Miljević, ne ispunjavaju sve kriterijume klasičnog oblika ovog oboljenja, koje karakteriše nedostatak bliskosti sa drugim osobama, porodicom ili prijateljima. "Profesionalne ubice su osobe sa drugačijim moralnim načelima od uobičajenih, ali nisu apsolutno izgubile ono što se naziva 'super ego', već poseduju 'ostrvca' koja im omogućavaju da se uklope u društvo, ali na svoj specifičan način. To im omogućava da budu pripadnici neke grupe, da funkcionišu hladno, po potrebi surovo, indiferentno prema postupcima koje mi, obični ljudi, smatramo amoralnim i neprihvatljivim, da mogu, recimo, da ponište celu jednu porodicu, čak i decu, kao što se nedavno dogodilo u Horgošu."

REGRUTNI PERIOD: Niko ne može sa sigurnošću reći u kom periodu odrastanja se postaje plaćeni ubica. U svakom slučaju, nije u pitanju trenutak; za stvaranje zdrave, kao i za kriminogene ličnosti, potrebno je vreme. Teško je, naime, očekivati da će neko ko je proživeo dvadeset ili trideset godina dobro integrisan u porodicu i društvo, ko ima prijatelje i nije pravio ispade, tek tako krenuti putem kriminala, naročito u najtežem obliku kao što su ubistva iz koristoljublja.

U svakom slučaju, adolescentski period je ključan u formiranju ličnosti. Nevolja je što adolescenti generalno ne umeju da artikulišu vlastita osećanja, potrebe ili stavove, neopredeljeni su i često konfuzni, nemaju oformljen sistem vrednosti i izloženi su kontradiktornim porukama, oprečnim savetima, uzorima i dramatično različitim vrednosnim sistemima.

Dr Miljević kaže da je za taj period karakterističan tzv. narcisistički poremećaj ličnosti. Jedna od bitnih karakteristika osoba sa ovakvim poremećajem jeste ta da imaju pravo da rade nešto što drugi ne smeju, da drugima postavljaju granice, da su iznad svih ostalih ljudi. Rezonuju po sistemu "to mi treba – to ću uraditi", i to svoje ponašanje "pravdaju" konstatacijom "ja sam čovek, nisam miš", a tu je, zapravo, ključna uloga porodice i društva: da pomogne, da trasira i izvede mladog čoveka iz adolescentske krize. Nažalost, kaže, baš to u našem društvu ne štima.

RODITEljSKI GREH: Krucijalno pitanje u psihijatriji jeste da li su ovakvi psihički poremećaji nasleđeni ili stečeni. U jednom velikom istraživanju sprovedenom u Danskoj praćeno je odrastanje preko15.000 dece. Kod polovine njih jedan od bioloških roditelja imao je kriminalni dosije, a porodice koje su ih usvojile sa kriminalom nisu imale nikakve veze. Roditelji druge polovine ove dece nisu imali dodira sa kriminalom, ali su neki članovi porodica koje su ih usvojile vremenom uplivali u kriminalne vode. Po završetku istraživanja pokazalo se da je putem kriminala krenuo daleko veći procenat dece kojima je jedan od roditelja imao kriminalnu prošlost nego onih koji su u takvu sredinu došli. Po tome, sklonost ka kriminalu je nasledna. "Ali, ponašanje nije nasledno, kao što su plave oči ili crna kosa, već je u pitanju visoko nepoznata kategorija i ne može se vezati za samo jedan gen. Stvar je mnogo složenija i otkriti kombinaciju gena odgovornih za ponašanje, zamašan je posao. Na tome će se tek raditi sledećih sto ili dve stotine godina", kategoričan je dr Miljević.

Nedvosmisleno je dokazano da je odnos roditelja od odlučujućeg značaja za formiranje ličnosti deteta. Osobe kod kojih postoji antisocijalni poremećaj ličnosti, što nije sinonim za kriminalno ponašanje, uglavnom su odbačene od roditelja, odnosno zlostavljane ili zanemarene, često brutalno maltretirane. Pitanje je koliko bi se u takvim slučajevima eventualni genetski zapis ispoljio, da nije potpomognut porodičnim nasiljem. S druge strane, praksa je pokazala da su roditelji osoba koje su na granici antisocijalnog ponašanja bili tolerantni i destruktivne ispade svoga deteta tumačili su igrom, uobičajenim delom odrastanja, umesto da se obrate psihologu.

Pored unutrašnjih faktora, veliki uticaj imaju i spoljašnji: ako je čitavo društvo usmereno ka agresiji, društva s erozijom morala, ako se nude pogrešni modeli za identifikaciju, pogrešni načini i putevi za što lakše dolaženje do novca, lako se prihvati da se vlastiti identitet i moral stave u službu identiteta i morala grupe. "Ne treba zanemariti činjenicu da su moć, vlast i novac najjače strasti, daleko veće nego seksualne, i da su mnogi u to ime spremni da žrtvuju svoje moralne stavove", kaže dr Janković. "Nije zanemarljiva ni moć grupnog odlučivanja koja doprinosi da pojedinac nema više potrebu da preispituje svoje postupke: jednostavno, dobije se naređenje koje se bez pogovora i griže savesti izvršava. Kad se sve to sabere, a doda se i više nego problematično pravosuđe, dobija se ovo što imamo danas: prepune crne hronike mladih ljudi koji žele na brzinu da dođu do novca i koji olako postaju pripadnici kriminalnih grupa. Svi faktori rizika upućuju na to da će ovakvih pojava biti sve više i više i ovo društvo će tek doživeti eksploziju brojnih varijeteta posttraumatskih tegoba."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---